Pitalica - pričalica

OBOJI U PLAVO

5
(1)

Ne kažem da je dobro da se čovek stalno vraća u prošlost, al’ s obzirom na današnje kvalitet življenja i nije to tako loše, bar “s vremena na vreme“. Meni lično, to dodje kao Zoloft – što rekli: podigne me! Ovaj ucveljeni život nekad je, bar za par nijansi, bio veseliji. Ma, šta par nijansi, za ceo spektar boja! Život obojadisan po sopstvenoj meri, po sopstvenom ukusu, slobodoručno… Ne kažem, niko ne brani da ga i danas sami bojadišemo, ali kao da te boje nemaju onaj svoj prirodni sjaj, manje su sveže, nekako – k’o isprane. Čudi me kako u ovoj eri svega i svačega, još niko nije izumeo “Pervol“ za bolji sjaj života. Čoveče, koji bi to BUM bio na tržištu! Kakva Koka-Kola, pukli bi k’o balon. Evo, ja bih sama odmah kupila desetak litara, možda 12 – to dodje “tuce“ (a i veće pakovanje je uvek jeftinije), ili kupiš dva a treći dobiješ gratis (malo sutra gratis, sve je već uračunato u cenu). Svejedno, kupljeno! Je l’ slušate vi mene, uopšte? Mislim, gledate me u oči dok pišem, i sve to? Kako što? Pa, ljudi su toliko zaokupljeni samim sobom da nemaju običaj ni da vam kažu “zdravo“, a već počnu da talasaju svojim brigama, tako da se u momentu utopite u moru tudjih problema, da vam se i sam vaš okean učini k’o barica. Eto što. A onda mi uzalud sav trud da vas, bar na čas, pokušam izvući iz tog mora melanholije, depresije, frustracije, neurastenije, hipohondrije… Ako već niste sami našli utehu? Duvan, alkohol, droga, sekta… tačkice… tačkice… dobra plata, dnevnice, putni troškovi, topli obroci (čitaj: službeni ručkovi), tu vam tačkice ni ne trebaju, imate veliki uzvičnik ! (ovaj baš i nije prikladan, al’ pametnom je i to dovoljno – što vam dodje kao kompliment, jer znači da ovo čitate). Mislim nešto, koliko sam ja to u stanju da vas nasmejem – kad pišem satiru? A ni sama sebi baš nisam od velike pomoći, sudeći prema onom spektru boja na početu. Ne znam hoćete li mi verovati, ali super je što sam sa vama, a ne sa nekim poznatim facama, jer nikako ne volim publicitet. To sa sobom donosi etiketu, radoznale poglede (da ne kažem: gde god da se nadjete svi bulje u vas, šapuću vam iza ledja) i uvek se osećate kao zamorče u nekoj dobro opremljenoj laboratoriji. Kakve sam sreće, mogli bi mi još neku bolest pronaći, neku alergiju na sirovinski sastav društva, ako me razumete, a šta će onda? Uostalom, šta će mi publicitet i reputacija ako izgubim ono najvažnije, onu slatku intimu dok na pijaci, krišom, virim u praznu utrobu torbe na čijem je dnu novčanik (kome pre polaska nisam proverili sadržinu) i molim se Bogu da me prodavac ne priupita: a je l’ može malo više? E, ne može! Da sam htela više – više bih i tražila. A je l’ može šibica umesto kusura? Ni to ne može, imam upaljač, šta će mi šibica? U apoteci – aspirin, u trgovini – žvaka, u pošti – marka… E, tako se kuća teče. Aman, ljudi, dokle? A je l’ mogu malo ja vama da ostanem dužna? Da vam umesto pet dinara dam dugme otpalo s bluze, neparnu pertlu ili okrenjenu šoljicu? Ne može – kažu, oni imaju fiskalne kase. Kao da je ja nemam. Još gore! Njima fiskalne kase zveckaju samo u radno vreme, a meni i dok spavam. Naravno, odmah se vade na to da njih kontroliše neko “odgore“. E, tu sam u prednosti, ako je to, uopšte, neka prednost. Staratelj uzme koliko mu treba a meni ostavi “sve“ ostalo (zato mi je, valjda, onaj novčanik sa dna trobe uvek i prazan). Znam i ja da nema bunara bez dna, ali znam da ima i slavina – odvrneš i curi. Ako ste mislili da je to sve što imam da kažem o trgovini – jako ste naivni. A ako me pitate ko je za to odgovoran, i to ću da vam kažem: mi sami. Mi smo čudan narod, borimo se protiv korupcije, a sami je vredno sprovodimo. Od onog momenta kad se rodimo, počinje: srećni otac, mnogobrojna rodbina i prijatelji, zalivaju prvo sebe, a onda doktore i babice alkoholom, valjda u uverenju da će nas tako dezinfikovati. Od plastičnih boca s domaćom rakijom do najskupljih viskija. Kljukaju ih prokislim bombonjerama (jer uvek im je prošao rok trajanja, što je i logično s obzirom koliko su čamile na policama zbog visokih cena i naših platežnih mogućnosti). O korpama i buketima cveća, što guše novorodjenčad, jednako kao i osoblje, i završavaju u kanti za smeće, da ne govorimo… A to je tek početak. Sledi krštenje (već ko je veran, a danas smo, odjednom, svi postali verni, bez obzira što se ne znamo ljudski ni prekrstiti), pa sveštenik kaže “koliko date“, a mi, da se ne daj Bože, obrukamo – damo, i još dodamo. Ima li kraja? E, samo da vam još ovo kažem, neću dugo, majke mi. Koliko ste puta u životu morali da vadite izvode iz matičnih knjiga rodjenih, venčanih, umrlih… državljanstva, potvrde da niste kažnjavani i da uopšte postojite? Koliko ste, za sve to, taksi platil? Neće biti skupo da platite nekog dobrog knjigovodju da vam preračuna. A zašto? Recimo, punoletni ste. Znači imate ličnu kartu, koju svakako niste mogli dobiti bez svih onih papira, gore nabrojanih, a čim udjete u neku ustanovu – opet vam traže sve one iste papire… i to: ne starije… Pa zašto smo, uopšte, i vadili ličnu kartu? Zar u njoj već sve ne piše? Ime, prezime, adresa, mesto stanovanja, rodjenja… Koliko puta i kome to treba da dokazujemo ko smo? SVE MI VEĆ PIŠE U LIČNOJ KARTI! S druge strane šaltera, naravno, ni ne dižući glavu, blazirana “službenica“ (Gospode, čija je ona “službenica“?), preko toplog gutljaja kafe, uokvirene njenim “nadogradjenim“ noktima sa francuskim manikirom, prosikće: Ja samo radim svoj posao. A ja? Čiji ja posao radim dok satima čekam pred šalterima, putujem od mesta do mesta, grizem suvu kiflu i čekam “vozove bez voznog reda“, samo zato da bih dokazala da sam ono što jesam. Izvinite, zar to nije trgovina? Ambulante, bolnice, lekovi… participacija! A ceo radni vek izdvajate za zdravstvenu zaštitu. Ne, ne, neću dalje. U početku i nisam sve to htela da kažem, to mi samo izletelo. Poraslo, valjda, ptiče u gnezdu, pa se samostalno otisnulo na prvi let. Onda ga ugledala cica maca… Tako je to kad sebe preceniš. Kad smo već kod toga, poveriću vam: kad pišem, ja se maksimalno koncentrišem i kontrolišem (kol’ko mi to dozvoljava dijagnoza dr, mr, sc, med, frrr: anksiozno-depresivni sindrom – a vi se raspitajte koliko se tu može kontrolisati!). Zato meni gospodin Crnjanski odavno boravi pod jastukom, vešto preobražen u tamno-zelenu knjižurinu. Kad menjam posteljinu, promenim i knjigu iz kompleta, tek toliko da se koja ne oseti zapostavljeno. Neću sporiti da je ponekad veoma neudoban, naročito kada su u pitanju “ćoškovi“, ali isplati se, verujte. Tako uvek znam gde mi je mesto, što se, morate priznati, za mnoge ne može reći. Ne u poredjenju s Crnjanskim, naravno. Tu sam duboko ispod patosa. Ali u poredjenju sa mnogima – dam se obuzdati. Kad god preteram, gos’n Crnjanski me, onako otmeno, kako ga je Bog stvorio i obdario, samo bocne “špicom“ knjige ravno u glavu i… ugledam BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA.

Ocenite članak

Prosečna ocena 5 / 5. Ukupno ocena: 1

Pratite nas na FB stranici:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *