Pitalica - pričalica

IGRA CRKVENIH ZVONA

Čini mi se da će ovo ispasti nekako putopisno, pa ako ste spremni da iščitate do kraja:

Molim, udobno se smestite, vežite pojaseve i polećemo! Turistička agencija “Upoznaj se sa Bogom a posle sam sa sobom“ želi vam ugodno putovanje!

Shvatili ste? Pa, ako vam nije po volji – bolje da odustanete odmah. Za posledice ne odgovaram. Al’ ipak, za posledicu možete imati mučninu, stres od “veličanstvenog“ pogleda niz serpentine nedođije, uganuće članka ruke ili noge (zavisno od vaše veštine pri penjanju), te upalu mokraćnih kanala (reka i jezera)… ali ako ste se već odlučili za putovanje, neću ja da vas odgovam, valjda su vas upozorili (nisu, naravno!). Pošto već osećam svrab u kosi (na mestima gde bi, pretpostavljam, mogli izrasti rogovi) i donjem delu leđa koji ima nepristojan naziv (a ja sam pristojno vaspitana, samo ću reci da bi se tu mogao nalaziti rep), moram vam odmah otkloniti sumnju u svoje versko opredeljenje. Ja sam hrišćanka. Vernica. Ko i dalje sumnja, molim, nek proveri. Čak će imati tu pogodnost da ne putuje daleko, recimo u Ostrog, već samo da prošeta do seoske crkve. Tamo svakako niste skoro bili, ako ste uopšte i bili…

Interesantno, u vreme kada sam ja rođena (1389-te, ne! to je nešto drugo, al’ tu je blizu), bio je običaj da se deca rađaju po kućama. Sasvim jednostavno, pozovu babicu, a ako nešto, ne daj Bože, krene po zlu, pozovu i doktora. E, šta sve te stare babice i doktori nisu znali… Dobro, vidim i ja da sam odlutala. Znači, rodilo se – valja ga krstiti. Nemojte misliti da je to, što je bilo davno, baš sve bilo šablonski. Obično su malene nosili u crkvu, krštavali i – završena priča. Ako u selu nije postojala crkva (kao, recimo, u Crvenki) – doneli bi dete u Sivac. Ako je pak dete bilo bolešljivo – sveštenik bi došao u kuću. Istina, ne smemo zaobići “crveni period“ u kome su se deca krštavala u sred noći, po kućama zatamnjenih prozora. Sveštenik se provlačio kroz otškrinuta stražnja vrata, ugovorena šifra: tri puta kucne kratko, jednom lupi pesnicom (da bar na neki način ispolji svoj gnev), a posle obavljenog krštenja izlazio bi kroz prozorčić na komori, pa preko komšijskih bašti praćen, u najboljem slučaju, samo lavežom pasa a češće komšinskim psima, baš u te svrhe puštenim s’ lanca. Ne kaže se džabe “komšija – pa Bog“! Kad je crveno izbledelo, siroti sveštenici nisu ni znali da po danu nađu kuću u kojoj treba da svete vodicu. Šta partizani – ilegalci? Ma, oni su bili amateri spram našeg sveštenstva! Sad, kad smo se vratili veri, sveštenici ostadoše sveštenici, a mi? Zaboravili smo koliko je mantija pocepano da bi nas bar donekle održali u hrišćanstvu i umesto da uživamo u privilegiji što nam selo ima ovako lep hram, mi kao svetskimisionari, putujemo u tuđinu da krstimo i sebe, i nedužnu decu. Deca su, naravno, u gorem položaju. Bez prava glasa. Vraćanjem tradiciji, činom krštenja, nismo pratili put unazad već izmislili neki novi – mondenski. “Smatram da je Bog prvo veliko pitanje mladosti“ Dobric Ćosić. Zašto bi neko krstio dete ako od njega ne očekuje da bude vernik? A kako detetu, kad se zaplete u mladalačke dileme, objasniti da prvu od Svetih tajni nije primilo u rođenoj crkvi, već na turističkom putovanju, grupnom izletu, u brzom letu? Malo neozbiljno za ozbiljan početak života… No, sigurna sam da će prozvani i za to naći neko jako objašnjenje – KUL!

Ne, ne, nemojte ustajati. Pauza za užinu je u restorana “Tri vaskrsla jareta“. Autentična atmosfera manastira, zidovi islikani sekvencama iz života samog Gospoda, viđeno i crtano rukom nadarenog umetnika, vlasnika – naivca lično, vinska karta svetskog renomea, kuhinja domaća: hladna čorba od zelja, vrući specijaliteti sa roštilja prekršteni mirisom tamjana, za desert rukom brano šumsko voće! uz koje vrtoglavo visok račun dobijete – gratis. Molimo putnike da pripreme po 50 dinara za šofera. Ne, nije uračunato u cenu aranžmana. Pa šta ako nije rečeno? Kako vas samo nije stid? Idete na molitvu, a nemate toliko samilosti da čoveku platite ručak! Jel’ on da gleda dok vi jedete?

Posle su pričali kako je bilo lepo: Krenuli su u osvit zore, malo nenaspavani, prava jutarnja idila. Istina, u autobusu nije radilo grejanje, al’ onako u priči – put brzo prođe (Ap-ćiha! Nazdravlje.). Uostalom, šta je dva dana provedena u položaju fetusa u odnosu na oprost koji sledi? (Da niste grešili oprost vam ne bi ni trebao, al’ ajd’ sad.) A kad tamo, čudo: manastir iz 17 veka, zamisli, to treba doživeti, to treba videti! – oduševljeno kažu. Ja verujem, al’ pitam zašto je to čudo? ManastiriFruške Gore datiraju pre 15. veka, a oni na Kosovu čak iz 13. Čini mi se da su to prečuli. Jedino im vreme baš nije bilo naklonjeno, hladnjikavo i kišilo je, ali neverovatno kako je udobno spavati na kamenom podu, samo ćebence pod tobom – skromno, monaški. Meni nije sve baš bistro. Dodaju da su se po povratku svi odreda bacili u krevet i slatko zaspali, pa, reko’: a što sad i kod kuće ne spavate na podu? Samo su me pogledali, nekako čudno. Pa, opet mislim, sigurno u svom isposničkom zanosu još nisu u stanju da razumeju ovozemaljski primitivizam – spavanje u krevetu. Najlepše je što je par njih doživelo isceljenje! Ne znam tačno od čega, ali pominjali su jednu ženu, koja je posle putovanja oslobođena kamena u žuči. Operisali je na VMA. Još su me zaprepašćeno pitali: Ti nisi bila?! Posramljeno priznam da nisam, ali htedoh dodati da sam zato… Nažalost, svi su žurili, pa su mi na rastanku samo dobacili: Moraš ići. Ja sam već treći put… ih, ja već peti… Nisam mogla a da ne primetim daskoro sve koračaju nekako “ušinuto“. Sad, je l’ od molitve, il’ od poniznosti … ne znam, stvarno…

Nešto mi tako palo na pamet: zašto se u našem selu sveštenici menjaju često, k’o godišnja doba? Sigurna sam da i oni vole da vide druge crkve, tuđe običaje, načine života, da malo promene sredinu, proputuju… ali i oni su samo ljudi, i znaju “ako piljiš u sunce navući ćeš tamu na oči’

Ocenite članak

Prosečna ocena / 5. Ukupno ocena:

Pratite nas na FB stranici:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *