• Januar 21, 2019, 03:29:39 pre podne
Sivac

Autor Tema: Poezija - znana i neznana  (Pročitano 17608 puta)

Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #20 poslato: Decembar 23, 2008, 10:39:40 posle podne »
Septembarska balada

Noćas su zvezde ličile na cveće
i padale su, kao kiša, sa neba.
Vetar je putem pogasio sve sveće,
jer ni vina nije bilo, ni soli, ni hleba.

Samo je zemlja bila svesna rane
kojom smeđe oči zalud traže spasa,
i srce, zaista, kuca na dve strane
dok se mašta peni k'o igra talasa.

Ono je nebo, i zvezde su tamo gore,
svaka za sebe kruži, putem poznatim, istim...
Ali u ovaj bezdan tame, koji se zove more,
one padaju, svake noći, sa likom jasnim, čistim.

Kiša je padala cele noći, na pesme,
na ruke što su drhtale u slutnji:
tamo je granica sna iza koje se ne sme,
ovo je granica jave, zarobljena u ćutnji.

A istina? Po jedna zvezda sa neba pada
da nađe razum nad kojim kruži.
Da li je to onda večnost ili nada,
ako se čovek sa zvezdom druži?
[/color]

Van mreže mhm a-ha oh,yeah da -da

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 120
  • Reputacija: +4/-0
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #21 poslato: Decembar 24, 2008, 03:42:40 posle podne »
PESMA ZA NAS DVOJE


Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako....

Miroslav Antic

Van mreže mhm a-ha oh,yeah da -da

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 120
  • Reputacija: +4/-0
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #22 poslato: Decembar 25, 2008, 10:49:13 posle podne »
Otkud ja u imeniku?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju, sviđa mi se to
što pišete - imate li nešto protiv
da dođem sa destak piva?

možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite...

kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da - pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osećam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

neće vam smetati?

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.

često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosečan muškarac.

naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.

Bukovski

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4562
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.0.5 Firefox 3.0.5
    • web dizajn
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #23 poslato: Decembar 25, 2008, 11:17:54 posle podne »
 Мостарске кише

У Мостару сам волео неку Светлану
jедне jесени.
Jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава.
Jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби.
Jао кад бих знао ко то у мени бере
каjсиjе jош недозреле.

Говорио сам jоj ти си дериште, ти си
балавица,
све сам jоj говорио,
и плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти зрело шта се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.

 

Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег
ниjе било,
питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа, све ме
jе питала.
Питала ме jе да ли би могао са сваком
тако, сачуваj боже,
да ли jе волим тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре
кише.
Она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да чини, ниjе хтела
ил ниjе смела, враг би jоj знао.

Jесен jе, та мртва jесен на окнима,
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
Не смем да кажем,
имала jе младеж мали љубичасти или ми
се чини.

Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли
девоjку,
волим ли Рилкеа, све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога
детињства звониле капи,
а ноћна песма текла тихано низ Доњу
Махалу,
еj Сулеjмана отхранила маjка.

Она jе прострла своjе године по паркету,
њене су очи биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава да се прави
важна.
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе
атомски век?
Де Гол, Гагарин и коjештариjе, све сам
jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.

Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама.
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак носио.
под мостовима се играли жмурке. Неретва,
ждребића,
под старим мостом Црњанског jоj
говорио.
што jе диван шапутала jе, што jе диван.

Колена jоj цртао у влажном песку.
смеjала се тако ведро тако невино ко
први љиљани,
у џамиjе jе водио Карађоз-бег мртав,
премртав
под тешким турбетом.
На гроб Шантићев цвеће jе однела, мало
плакала као и све жене,
свуда сам jе водио.

Сада jе ово лето,
сад сам сасвим други, пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца,
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини,
ал ниjе хтела то да чини, ниjе хтела,
ил ниjе смела враг би jоj знао,

Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне
кровове,
бледуњаво сунце изгладнелог дечака
над Мостаром,
не умем заборавити
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех, што jе умео заболети као
клетва,
ону молитву у капели на Белом Брегу,
Бог jе велик говорила jе, надживеће нас,
ни оне тешке модре кише
о jесен, бесплодна њена jесен.

Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила мало тужно, мало
плачљиво о Карењини,
говорила jе Клоjд Грифитс не би умео
ни мрава згазити,
смеjао сам се, ти си глупа он jе убица,
ти си дете.

Ни оне улице, оне продавце последњег
издања Ослобођења,
ни оно грожђе полусвело у излозима не
умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над Мостаром...
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме и
ниста више,
Маjке ми, ништа друго нисмо.

 

После су опет била лета, после су опет
биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуд тамо,
ни оно лишће по тротоарима ни оне дане,
jа више не могу jа више не умем
избрисати.

 

Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону нашу jесен,
на оне кише,
она jе и сад каже иста, куне се Богом,
потпуно иста,
да jоj веруjем да се смеjем давно сам,
давно проклео Христа,
а и до ње ми баш ниjе стало клела се
не клела,
Мора се тако не вреде лажи.

Говорио сам jоj о Љермонтову о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову
књигу, читала поподне,
у коси jоj било запретено лето, жутило
сунца, мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви,
смеjали смо се дечацима што су скакали
са мостова за цигарете,
смеjали смо се jер ниjе лето а они скачу баш
су деца,
Говорила jе, могу умрети, могу добити
упалу плућа...

Онда су долазиле њене ћутње дуге,
предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрит Спинозу,
сате и све могао сам комотно гледати
друге, бацати облутке,
доле низ стење, могао сам сасвим отићи
некуд, отић далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном
крилу, самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду..
у стену, све сам могао...

Прсте jе имала дугачке, крхке бескрвне,
а хитре.
Играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном, нисам
ваљда ћорав,
нисам jа блесав хаjде шта се каниш,
добићеш батине,
кад jе она тражила могао сам побећи у
саму реку нашла би ме,
намирише ме каже одмах, позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао, ваљда jе стално
цурила кроз прсте.

Волела jе кестење, купили смо га по
рондоу,
носила га jе у собу, вешала о кончиће,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj
их доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.

Питао сам jе шта мисли о овом свету, веруjе
ли у комунизам,
да ли би се мењала за Наташу Ростову,
свашта сам jе питао,
понекад глупо знам jа то и те како.

Питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења, хоће, хоће,
а онда одjедном падала jе у неке туге,
ко мртво воће,
не сме и не сме не би то она ни за
живу главу,
види ти њега мисли тек тако као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то рецимо Зубац Пера да баш он, а
не неко други,
таман посла као да jе он у наjмању руку,
брандо ил такви.

Говорио сам jоj ти си глупа ти си паметна,
ти си ђаво,
ти си анђео, све сам jоj говорио. Ништа ми
ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре
кише.

Стварно сам волео ту Светлану jедне
jесени,
кад би знао са ким сада спава, не би
му глава, не би му глава.

Jао кад би знао ко jе сада љуби,
не би му зуби не би му зуби. Jао кад бих
знао ко то
у мени бере каjсиjе jош недозреле.


                                         Перо Зубац

« Poslednja izmena: Decembar 25, 2008, 11:28:49 posle podne Braca »

Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.0.5 Firefox 3.0.5
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #24 poslato: Decembar 29, 2008, 12:15:07 pre podne »
PO ZIMI

Doći ću ti praćen vihorovom pesmom
I mećavom zlobnom. Biću, mila, ceo –
K'o u dečjoj bajci putnik iz daleka –
Promrz'o od studi, i od snega beo.

Oprezno ću tada po mrazovom cveću
Kucnuti na prozor. U prvome stra'u,
K'o sad da te gledam, nećeš znati ko je,
Kad iz mraka čuješ moje: ''Bau, bau!''

I pustićeš majku, da izvidi šta je –
A dotle će zaplet otplesti se ceo:
Dok se stara bude krstila u čudu,
Ljubiću te ćarko, sav od snega beo
.
[/color]

Božidar Nikolajević 1877-1947

Van mreže mhm a-ha oh,yeah da -da

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 120
  • Reputacija: +4/-0
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #25 poslato: Decembar 29, 2008, 12:37:32 pre podne »
Popodnevna pjesma

Upućujem ovu lijenu popodnevnu misao,
nježnu i pohotnu
u ono dvorište u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisuću devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slična ovoj
I kada su još u moj san udarali prozori
Roditeljske kuće utopljene u šibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbuđenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kažem: šteta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je što izmijenilo Vaše lice, oči i trbuh
A kako sam Vam zavidio vraćajući se iz šetnje
od osam do jedanest izjutra
Uz četvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Peščeničkom mljekarstvu
Svim je bojama već moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kažem: šteta, šteta
Više vjerojatno i niste za takva šta
Ponovo ono dvorište
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vaš suprug odlazi
Vi znači danas dolazite jos ranije u moju sobu - oko pola sedam
A ja baš izlazim - šteta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pružio više
Ali ja idem u šetnju
I šetao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim - bilo je toga
Kakve sve zemlje, pića, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve žene
Jer vama otvoreno mogu reći
Kuda sam sve šetao po kiši ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo ženu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijući neko nerazgovjetno piće svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oči providne i dragocjene jedne Čehinje iz Brna
Vožderkove
Premještene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve što treba - bilo je, bilo
Ali ono dvorište u kojem sam Vas vidao
Izmedu dva neodređena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako običnu i raskalašenu domaćicu i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedeće
šteta, nepovratno šteta

 Arsen Dedić

Van mreže mhm a-ha oh,yeah da -da

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 120
  • Reputacija: +4/-0
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #26 poslato: Januar 01, 2009, 01:26:22 posle podne »
Milos Crnjanski - Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.0.5 Firefox 3.0.5
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #27 poslato: Januar 01, 2009, 09:27:22 posle podne »
PRIZIV

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore,
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti, čista dušo, budi Genoveva
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I nek pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večna duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me...

M.Rakić

Van mreže mhm a-ha oh,yeah da -da

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 120
  • Reputacija: +4/-0
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #28 poslato: Januar 02, 2009, 11:48:53 pre podne »
Branko Miljković
Balada ohridskim trubadurima


Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.


Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.


Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.0.5 Firefox 3.0.5
Odg: Poezija - znana i neznana
« Odgovor #29 poslato: Januar 03, 2009, 12:57:19 pre podne »
POSTOJIŠ, DAKLE JESAM

Postojim, dakle jesi u jednom kutu mene,
Izgubljena i sama na rubu neke šume
Ko ruka pružena u bilo uspomena
Koje kuca i pjeva i tiho se vraća u me.

Postojiš, dakle jesam na rubu neke tame
U ptici, vodi, pijesku, u raju gole djece,
U vatri što se gasi, u srcu vatre same,
U smrti neke ruže koja se ruši u me.

I oboje smo ovdje, jedno u drugome snovi
Kao jedno more, i kao galebovi.


Zvonimir Golob