• Januar 22, 2019, 07:59:36 posle podne
Sivac

Autor Tema: Demark: Jedan sluga, a dva gospodara  (Pročitano 2326 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4562
  • Reputacija: +59/-10
    • web dizajn
Demark: Jedan sluga, a dva gospodara
« poslato: Novembar 22, 2008, 06:25:34 posle podne »
Demark:

Jedan sluga, a dva gospodara


- Komedija u jednom činu -


LICA:

SOMOVIĆKA, bogata tetka
ANKA, njena sestričina
LjUBA OSTOJIĆ, slikar
ADAM, Ljubin sluga
EVICA, Ankina sobarica


(Diže se zavesa, pozornica predstavlja pretsoblje jedne banjske gostionice. Na sredini jedna vrata služe kao glavni ulaz; levo vrata vode u sobu broj 4, a desno u sobu broj 6. Na sredini sto i dve-tri stolice)
POJAVA I

Ljuba - Adam

LjUBA: (viče iz sobe broj 4) Adame! . . .

ADAM: (of) Čujem! Odmah! . . .

LjUBA: (izlazi i drži medaljon u ruci) Kakve divne i kako tužne uspomene mi ovaj lik budi! Ne mogu se od nje rastaviti . . . (strpa medaljon u gaće i strese se) Adame! Ovamo!

ADAM: (izlazi na glavna vrata, i ide levo i desno) Adame ovamo - Adame onamo! . . . Ta pustite me da se malo izduvam!

LjUBA: (seda) Gde si dosad bio?

ADAM: Pio sam kafu. (okrene drugu stolicu i sedne)

LjUBA: I to je tvom oklevanju uzrok?

ADAM: Tako je - uzrok je kafa.

LjUBA: Jesi li spremio putnu torbu moju?

ADAM: (brzo ustaje i ide ka sobi 4) Sve je gotovo - jedino - još treba da strpamo u nju naše stvari.

LjUBA: Pa onda se požuri, ti . . . magarče! . . .

ADAM: (zastane i vrati se korak nazad) E, vidite, kod nas u Kikindi je svet mnogo učtiviji. Kod nas se ne kaže *ti magarče*, nego se civilizovano kaže *vi magarče*. Ali svejedno - ja već letim! (ode veoma sporo u sobu broj 4)

LjUBA: I to se kod njega leteti zove! . . . (pokuša da prekrsti noge, zaboli ga, vadi medaljon pogleda sliku, uzdahne i stavlja ga u yep od kaputa) Da nisam ubeđen da je deran ovaj i suviše glup i prost, (izuva se) mogao bih pomisliti još. . . . . A vreme je danas zaista divno za putnika pešaka. Brzo ću pokupiti crteže svoje - okolina je prekrasna! A i bolje da tako utučem vreme svoje, nego li da ga straćim u kartanju!

POJAVA II

Ljuba - Adam


ADAM: (dolazi sa torbom) Tako, sad se možete upregnuti - pa na put! (Ljuba se obuva)

LjUBA: Pazi mi dobro na stvari, odlazim ja. (ustaje i pravi pozu)

ADAM: A hoćete li se dugo baviti na putu?

LjUBA: (nepomičan) Četrnaest dana, a možda i dve nedelje.

ADAM: To je, Boga mi, dosta dugo! (Ljuba mu pokazuje prstom na dole, Adam nevoljno se spusti četvoronoške, Ljuba stavi nogu na Adamu i vezuje pertle) Znate šta, povedite i mene sa sobom!

LjUBA: Ne, Adame, ja hoću sam da budem.

ADAM: (uvređen) Znači, ja sam vam dosadan?

LjUBA: (blago) Ne, ne, Adame. (pomiluje ga po glavi, kao kera) Ti si dobar i pošten deran iako si glup prilično, (Adam digne nogu kao ker, ka Ljubi), a i bezobrazan - ali ja sam na tebe već navikao.

ADAM: Eto vidite, milostivi gospodine, to isto mislim i ja o vama - i prosto ne mogu da zamislim da ostanem bez vas!

LjUBA: Dobri Adame! (diže drugu nogu i vezuje pertle)

ADAM: Dobri gospodine: Povedite i mene, a ja ću vas usput tako veseliti da ćete morati pući od smeha, pa makar ja morao pocepati još dva para cipela.

LjUBA: Da se smejem, ja? To nikada neće biti! (odlazi desno, poza)

ADAM: E, pa onda ćemo obojica plakati - a to je svejedno! (ustaje)

LjUBA: E, moj Adame, ti ne poznaješ bol ovaj. (uzdahne i zagrize pesnicu, poza)

ADAM: E? . . . A da se niste zacopali u kakvu žensku zverku?

LjUBA: U ženu koju voleo sam, obožavao! (klekne u očaju) Već je bila ugovorena i svadba . . . ali je ona raskinula vezu našu. . .

ADAM: Da, tako je to! Svako mora da vuče svoj teret! (daje mu torbu, Ovaj je uzima s mukom jer mu je preteška). Evo vam vaše torbe.

LjUBA: To će biti smrt moja! . . . (grli torbu)

ADAM: U torbu sam već metnuo nešto za gutanje.

LjUBA: Blago tebi, Adame, kad ne znaš ljubav šta je.

ADAM: Oh, oh, oh! . . . (Adam odlazi levo zagrize pesnicu i pravi istu pozu kao i Ljuba malopre)

LjUBA: Šta ti je? (trgne se) Da nisi već i ti bio zaljubljen?

ADAM: Ja? Bože sačuvaj! Samo sam se jedanput onako zablenuo. Alo, muzika! Može li nešto tužno? Majstore! Majstore daj dvojku na mene . . . ostalo gasi! . . . (klekne) Predstavite samo sebi jednu lepoticu iz Velike Kikinde u Banatu. Plavojku okruglastih obraza i crne kose kao gavran! Kad sam je jednom u Kikindi zagrlio i onako srpski cmoknuo, mora da se čak dovde čulo! Živeli smo kao u raju - jer meni je ime Adam, a njoj Evica. Ali naš gazda opazi to naše nevino milovanje, pa nas oboje najuri iz službe! . . . (ustaje, podboči se, čeka) . . . Ej, majstori, dobro je, prošlo je! . . . I tako sam onda stupio kod vas, jer mi ništa pametnije nije palo na pamet! Ali kud se ona dela - to sam Bog zna! Tražio sam je i raspitivao se i preko dobošara i preko trubača i preko tamburaša, (publici) pa najposle i preko Paje Svinga - pa sve bez ikakvog uspeha. (istu herojsku pozu prave i Adam i Ljuba) Ali ja svoju tugu snosim postojano, kao pravi čovek. Snosite i vi, nemojte biti tvrdoglavi kao konj!

LjUBA: No, dosta! (trgne se) Imaš li novaca još?

ADAM: Novaca? (vadi gaćice iz guzice) Moja kesa je tako prazna, kao da sam mađarski ministar finansija. Ali svejedno - ako ja nemam, imate vi.

LjUBA: Imaš pravo, dužan sam ti platu tvoju. (uzima torbu, s teškoćom) No, kad se vratim namiren bićeš.

ADAM: E, onda gledajte da se što pre vratite.

LjUBA: Daću nalog u gostionici, da dobiješ sve što treba ti. A sad zbogom, Adame! (ode)

ADAM: (viče za njim) Pođite s milim Bogom i vratite se po mogućstvu pametniji! (vadi gaćice iz guzice) - Ne smem ga ispratiti srce hoće da mi pukne od . . . od radosti što je otišao! Ipak će mi biti teško bez njega, ti zaljubljeni uvek imaju nečeg prijatnog u sebi. - No, šta ću sad da radim? Čime da se zabavim? (vadi gaćice iz guzice, ne zna šta je i na kraju raskopčava pantalona i upasuje se) Od mnogo sedenja i lenstvovanja čoveku može da se zgusne krv! (pogleda u pantalone) Oho! Kako bi bilo da dam sebi pustiti pijavice! Ha, znam šta ću: (upasuje se) Zatvoriću oči pa ću da sanjam o mojoj bivšoj Evici, to će biti najbolja zabava - jer ništa ne košta. (drži pantalone i zaklopi oči).

EVICA: (spolja) Ne brinite, milostiva gospoja ja ću se već raspitati!

ADAM: (ukoči se, zabezeknut pu sti pantalone) Čujem li dobro? Pa to je njen anđeoski glasić!

POJAVA III

Evica - Adam

(Evica brzo ulazi na srednja vrata, izađe gledajući u Adamove gaće)

ADAM: (radosno,) Evice! (krene raširenih ruku ka Evici, spotakne se o pantalone i padne)

EVICA: (isto tako) Adame! (pridigne ga) Ti ovde! (zagrli ga, okrene i ljubi)

ADAM: S misli i s personom!

EVICA: Kakva sreća! (ljubi ga i pusti Adam da padne i ode da sedne)

ADAM: (brzo) Tako srećna sreća da je i od same sreće srećnija. (ustaje i zakopčava pantalone) - No, kaži mi, Boga ti, gde si sad u službi?

EVICA: Kod jedne mlade i bogate udovice koja je sa svojom tetkom došla u ovu banju. A ti? Jesi li sam?

ADAM: (prilazi Evici i ljubi joj ruke, koja ih raširi i on ih ljubi o vrha prstiju do druge ruke i unutrašnji deo dok ne dođe do pazuha, gde zastane jer je zasmrdelo) Lukava Banaćanka, htela bi da zna, jesam li sam. Ne, ja sam poveo sa sobom i moga gospodina, koji je baš maločas otputovao, a ja evo baš sad premišljam čega bi se latio!

EVICA: To je lepo, to će gospoji Somovićki doći kao poručeno.

ADAM: Kakav je to som: kuvan ili pečen?

EVICA: To je tetka moje gospoje koja mi je naredila da joj potražim poslužitelja, jer je njen zbog bolesti morao ostati kod kuće. To je vrlo dobra gospoja i dosta izdašna . . .

ADAM: Hm . . .

EVICA: Služba traje samo dok smo ovde, osam do deset dana - nažalost.

ADAM: Kako nažalost? Osam dana s tobom pod jednim krovom - pa to je čitava večnost od sreće!

EVICA: Primaš se dakle?

ADAM: (klekne i zagrli joj noge) Za somovskog slugu? Razume se! - A što ne bih? moj gazda se vraća tek kroz 14 dana!

EVICA: Dobro! Ja ću te preporučiti gospoji, a gospoja će gospoji, pa onda - (skoči na njega i počnu da se valjaju). Oh, Adame, ala ćemo sjajno živeti!

POJAVA IV

Somovićka - Evica - Adam

SOMOVIĆKA: (viče spolja) Evice! (ustaju Evica i Adam, popravljaju odeću na brzinu) (ulazi Somovićka) Nemarni, zaboravni stvore! Evice! . . .

EVICA: Milostiva gospojo Somovićka!

SOMOVIĆKA: Ko je ovaj mladić?

EVICA: To je, znate sluga bez službe, pa kad bi ga vi hteli . . .

SOMOVIĆKA: Ti ga dakle, poznaješ? . . .

ADAM: (vrlo brzo) Da, milostiva gospoja, nas dvoje smo služili kod istoga gazde. Ja sam bio kuvarica, a ona je bila kočijaš. To jest, ona je bila kuvarica, a ja kočijaš. To jest . . .

SOMOVIĆKA: Ćut! (Evici) Jeli pouzdan, veran i vredan?

ADAM: (šara nogom) Evice, nemoj me hvaliti jer ću pocrveniti!

SOMOVIĆKA: Jeli dobar?

ADAM: O, što se toga tiče pitajte je samo! (Evica šara nogom kao Adam malopre)

SOMOVIĆKA: A šta znaš da radiš?

ADAM: Sve! Znam rano ustati - samo kad ima ko da me probudi. Znam vas pratiti kud god idete. Znam primiti bakšiš, to jest kad mi ga date. Pa onda znam (brzo) brijati, to jest (pogleda je) frizirati, parirati, traktirati, verzirati, paradirati, konverzirati, štucirati, šanžirati, avanžirati, elaborirati, sabotirati, erekt . . .

SOMOVIĆKA: (prekine ga) Dosta! Primljen si na osam dana! . . . (zagleda ga i oblizuje se) Hm, možda i za duže. A kako te zovu?

ADAM: Bez ustručavanja mojim rođenim imenom. (Evica ga lupi po glavi)

EVICA: Ime mu je: Adam! (Somovićka pokaže Evici da izađe, Evica izlazi na glavna vrata)

ADAM: (prilazi joj i uz osmeh ljubi ruku) Ako vam je dugačko, a vi me zovite: Hayi Dimitrije Konstantinović.

SOMOVIĆKA: (uz razmenu dvosmislenih pogleda) Idi, Adame, u moju sobu i . . .

ADAM: (ide u sobu, zastane zove prstom, oblizuje se) Nadam se da i vi nećete dugo . .

SOMOVIĆKA: (kroz osmeh) . . . i zovi mi moju sestričinu.

ADAM: (uvređeno) Izvinite, ali treba valjda najpre da me predstavite gospoji sestričini.

SOMOVIĆKA: Evo je baš gde dolazi!

POJAVA V

Somovićka - Anka - Adam

ANKA: (dolazi iz sobe broj 6) Draga tetka, morala sam vas dugo čekati. (prolazi pored Adama koji se duboko nakloni i osta tako)

SOMOVIĆKA: Oprosti Ankice, zadržala sam se jer sam primila u službu ovog derana (pokazuje na Adama koji je još uvek presamićen) (Žene ga gledaju, Anka prilazi, diže mu glavu pogleda u facu i spusti glavu i vrati se i seda na drugu stolicu)

ADAM: (sagnut) Na službi!

SOMOVIĆKA: Derane, idi u moju sobu, tamo ćeš naći moj kaput! Očisti ga!

ADAM: (sagnut) Sa četkom?

SOMOVIĆKA: Bože, budale! (Adam izlazi unatraške, a Anka i Somovićka začuđeno gledaju)

ANKA: (posle pauze gde razgledaju i uzdišu, hoće nešto da kažu jedna drugoj, pa se predomisle, Anka vadi lak za nokte iz tašnice i popravlja lak na noktima) . . . Čudim se samo da Negovana još nema . . . (opet slična pauza, Somovićka istrese nos u maramicu, pa se istom briše ispod pazuha i čelo) . . . a vi ste mu još juče telegrafisali da ćemo danas prispeti.

POJAVA VI

Somovićka - Anka - Evica


EVICA: (ulazi na srednja vrata) Pismo za milostivu gospoju, vrlo hitno! (Stoji, Somovićka je otpušta, ona stoji i pokazuje na pare, ova je strogo pogleda, Evica odlazi besno)

SOMOVIĆKA: (polako otvara pismo i gleda potpis) Od Negovana!

ANKA: (nalakti se na sto s dosadom) Baš sam radoznala!

SOMOVIĆKA: (počne da sriče) Dra-ga te-to! O-pro-sti-te što mo-ra-m na ne-ko-li-ko ča-so-va od-godi-ti (užasno sporo čita, Anka pravi grimase) z-a-dovo-lj-stvo da po-seti-m vas i m-oj-u l-ep-u Ank-icu. (Anka ustaje uzima pismo, raširenih prsta i čita isto sričući)

ANKA: Dru-go-vi mi se d-anas spre-ma-ju u rat, a tu ne smem i-zo-sta-ti. (Somovićka pravi grimase) Su-su-tra ću za-cel-o do-ći. Pri-mi-tee poz-d-rave od Neg-ovana. (baca pismo) Zaista učtivo! Žrtvovati mene jednom ratu (besno odlazi u sobu raširenih prstiju zaboravljajući tašnicu)

SOMOVIĆKA: Takav postupak zbilja ne mogu opravdati. U rat je mogao otići i drugi put.

ANKA: (of) Gubi se napolje! (dere se iz sobe)

ADAM: (of) Dobro . . . dobro

POJAVA VII

Somovićka - Adam


ADAM: (pevuši i izlazi čisteći kaput) *Caj, Caj, Cajka iz Novoga Sada! Aman!*

SOMOVIĆKA: Derane, kako se usuđuješ da mi tu . . . pevaš?

ADAM: (Veša kaput na stolicu i čistiga) Vam? Oprostite to ja pevam sebi! *Aoj, Lazo brkati, oćeš noćas . . . *

SOMOVIĆKA: (vrisne) Derane! Hoćeš li prestati kad ti kažem?

ADAM: Uh, kakvi ste, prekinuli ste mi najlepšu štrufnu?

SOMOVIĆKA: A?

ADAM: Strofu! (čisti kaput)

SOMOVIĆKA: A! . . . Nešto mi je stomak slab (diže nogu i pravi grimase kao da će da oduši, Adam gleda i krsti se) . . . trebalo bi nešto da uzmem.

ADAM: Uzmite jedan dukat i poklonite mi ga.

SOMOVIĆKA: (ustaje, zasukuje rukave) Reci ti meni jesi li ti uvek tako luckast? (hvata ga za revere)

ADAM: O ne! Nisam ja tako luckast kao što ste vi - mislili.

SOMOVIĆKA: (hvata se za stomak) Idi u kujnu i naruči mi nešto lako. Jednu šolju goveđe čorbe.

ADAM: Odmah molim! (odlazeći ka srednjim vratim) Jednu čorbu goveđe šolje i to najlakše!



Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4562
  • Reputacija: +59/-10
    • web dizajn
Odg: Demark: Jedan sluga, a dva gospodara
« Odgovor #1 poslato: Novembar 22, 2008, 06:26:08 posle podne »
POJAVA VIII

Somovićka - Anka

(Somovićka ostaje sama, šeta, čučne, čučeći šeta, dođe do stolice levo, izvuče je, sedne, ne valja, čučne, sedne pored nje, legne, digne jednu nogu na stolicu, shvati da je manje boli i ostane tako, ulazi Anka, zabezeknuta ali usporena)

ANKA: Tetka . . .

SOMOVIĆKA: Molim.

ANKA: Jeste li vi normalni?

SOMOVIĆKA: Samo u ovom položaju me ne boli stomak!

ANKA: Aha! (uzima lak i stavlja u tašnicu)

SOMOVIĆKA: Nego jesi li se smirila?

ANKA: Dali ste za to dosta vremena (stavlja tašnicu i odlazi)

SOMOVIĆKA: Eh, ne ljuti se! Zar je ono tvoje mazalo bolji? (ladi se mašući suknjom)

ANKA: (odlazeći u sobu sa torbom) Ne pominjite mi ni jednog ni drugog. Ni jedan ne vredi ništa!

POJAVA IX

Somovićka - Ljuba - zatim Adam

LjUBA: (dolazi sa sredine, sa kaputom na ramenu, vukući torbu) Nesnosna vrućina! Nisam odmakao ni za kilometra pola, a sav kao ispečen sam.

SOMOVIĆKA: Gle, neki stranac! (u nebranom grožđu, nasmeši se, poza i nastavi da se ladi)

LjUBA: Neki gost! (ostavi torbu na pod i kaput na srednju stolicu, pokloni se, sede i pogleda hladnokrvno pod suknju) Gošća!

SOMOVIĆKA: On je seo. (spušta noge, pridiže se, popravlja haljinu) E onda odoh ja da u miru pokusam moju čorbu. (pokloni se i odlazeći u sobu broj 6) Adam će me već naći.

LjUBA: (izuva se) Gde li mi se sluga dade? . . . Aaadaaaameee!

ADAM: (viče spolja) Čekajte, zaboga! Imajte malo strpljenja! Ako je čorba od govedine, nije čorba goveče, ne može sama dotrčati (ulazi sa šoljom u jednoj ruci, a u drugoj drži četku u yepu, spazi Ljubu i osta zabezeknut) Oh! . . . (polako krenu levo)

LjUBA: Šta je Adame? Zar ne poznaješ me?

ADAM: Vi ste . . . vi! Ama zašto vi, baš sada vi?

LjUBA: Šta u ruci ti je to?

ADAM: Pa . . . (misleći na ruku u yepu u kojoj je četka, razmena pogleda) . . . Četka! (izvadi ruku)

LjUBA: U drugoj!

ADAM: Drugoj?

LjUBA Drugoj.

ADAM: Ne znam sigurno, ali mislim da je goveđa čorba.

LjUBA: A za koga?

ADAM: Pa zar još možete i pitati?

LjUBA: Tako dakle, spazio si me iz daleka pa si bio pažljiv tako. E, hvala ti, Adame. (pokazuje da mu donese čorbu)

ADAM: (u neprilici) E, baš kad nećete . . . (krene prema rampi)

LjUBA: (ustaje, uzima mu šolju) Ama, daj to ovamo! U stvari; ovamo daj to! Posle onolikog hoda - valjda mi neće škoditi malo čorbe. (pokazuje Adamu da se spusti četvoronoške i seda na njega i jede)

ADAM: Onoj gospoji bi još manje škodilo! Vi mora da ste nešto zaboravili, kad ste se tako brzo vratili?

LjUBA: Ne nisam. Predomislio sam se, (ustaje i ide desno srčući) putovati nikud neću.

ADAM: (ustaje) Sveti Makarije, sad mi pomozi!

LjUBA: Sam, pa peške sa ovom torbom teškom. Koješta!

ADAM: (odlazi po torbu) A ja odoh da vam nađem kola.

LjUBA: Rekoh ti već, ići nikuda neću!

ADAM: (diže torbu i uzima Ljubin kaput) Treba da putujete, tako ćete se osloboditi ljubavi ko jelen rogova.

LjUBA: Glupost! Zar misliš da ću celog veka uzdisati zbog žene jedne? Ne. Moj drug Negovan opametio me već. (pokazuje mu da nosi torbu u sobu broj 4)

ADAM: (noseći) Gospoji Somović sam lepo udrobio čorbu: moraću da joj poručim drugu.

LjUBA: Ostani ovde, možda ćeš trebati mi. (Adam izlazi i sobe, Ljuba ulazi, daje mu šolju)

ADAM: (ostaje sam i ide na rampu) . . . O, sramote! (šeta) Ovako se nešto nije desilo otakko je sveta i veka. Eto, sad imam na grbači dva gospodara. Jedan je naručio čorbu, a drugi je pokusao. Divno, krasno, ne može lepše biti! (stane, publici) Jednog od njih dvojice moram otpustiti - samo koga? Ovaj mladi je malo luckast, nešto teže plaća, ali je zato drugarčina i postupa sa mnom kao sa bratom. A ni gospoja nije loša, plata, dobra plata, pa uz to i Evica, dobra Evica . . . Eh, kad bi se mogao podeliti na dva dela, ali ne . . . postaću podeljena ličnost. . . sem toga neće mi lepo stojati, ako se rascepim . . . (pokazujući rukama levo-pare, desno-drugarstvo) . . . pare . . . drugarstvo . . . pare . . . drugarstvo. . . pare . . . drugarstvo . . . (pretegne leva ruka) . . . Nisu u pitanju samo pare, u pitanju su . . velike pare. . .

SOMOVIĆKA: Adame! (spolja viče)

ADAM: To je gospoja som. Sigurno hoće svoj kaput. (uzima Somovićkin kaput) Prvo da izvadim stvari napolje, da se nebi što slomilo ili polupalo (vadi buđelar i stavlja ga na sto i kreće ka sobi broj 6)

LjUBA: Adame! (spolja viče)

ADAM: Sveti Haralampije! Šta hoće sad ovaj? (stane i vrati se na sredinu)

LjUBA: (pojavi se s leve strane) Adame, očisti mi kaput! (daje mu kaput i vraća se)

ADAM: Hvala lepo! Dva kaputa! Konkurencija već počinje! (vadi medaljon iz yepa i razgleda, prilazi stolu)

SOMOVIĆKA: (spolja) Adame!

ADAM: (smota se pobrka kapute) Čekajte, zaboga, imajte malo strpljenja! (odabira Somovićkin kaput i čisti ga) Ako kaput ima rukave nema ruke - ne može se sam očistiti! (Somovićka nešto gunđa iz sobe) Eno je - već se ljuti! (nosi kaput, zastane, lupi se po čelu i vrati do stola i stavi medaljon u yep Somovićkinog kaputa, a buđelar u Ljubin kaput)

POJAVA X

Somovićka - Adam

SOMOVIĆKA: (ulazi, s bolovima u stomaku) Šta je s tim kaputom, je li očišćen?

ADAM: Sve je u redu! (trgne se, a drži Ljubin kaput prilazi joj da pridrži kaput)

SOMOVIĆKA: A moja čorba?

ADAM: Torba?

SOMOVIĆKA: Čorba! (prolazi ispred Adama držeći se za stomak, on ide za njom)

ADAM: Šta - čorba?

SOMOVIĆKA: Budalo, zar si zaboravio? (čučne, čučne i Adam)

ADAM: Ko? Ja? (Somovićka pređe na drugu stranu čučne, Adam ide za njom) Tako što se kod mene ne dešava! . . . U kujni nije bilo više čorbe!

SOMOVIĆKA: Kako to? (čučeći šeta nazad do leve stolice, Adam ide za njom)

ADAM: Eto tako. Jedna čorba se iskuvala, druga se ukuvala, a treća se uvukla u meso.

SOMOVIĆKA: (seda na stolicu levo) Uh, ala sam malaksala!

ADAM: (pridiže je) Ali, milostiva gospojo, nemojte tako jako uzimati k srcu vaš prazan stomak, može vam škoditi. (pridržava joj kaput) Evo vašeg kaputa.

SOMOVIĆKA: Ne znam (oblačeći se) . . ali (njuška kaut)

ADAM: Ne znate . . ali?

SOMOVIĆKA: Ovo nije moj kaput!

ADAM: Nije vaš? Onda, je zacelo tuđ. (gleda okolo, shvata i skida kaput)

SOMOVIĆKA: Tuđ? (s gađenjem, seda)

ADAM: Da. (prelazi na drugu stranu uzima njen kaput i ostavlja Ljubin) Znate, kućni sluga je dobar prijatelj, pa me je zamolio da mu isprašim leđa, to jest kaput - i eto, to je cela stvar s kaputima. (pridiže je) Evo vašeg kaputa!

SOMOVIĆKA: (oblači kaput, njuši, napravi grimasu i seda) Moj je. Derane, ti si baš zavrnut!

ADAM: Jest, jest, ja sam neki put jako zavrnut, ali za to je kriva vaša Evica.

LjUBA: (spolja) Adame!

ADAM: Uh! (pravi se kao da ne čuje)

SOMOVIĆKA: Ne čuješ da te neko zove?

ADAM: Da, to je taj sluga. Sigurno hoće svoj kaput. Pričekajte malo: odmah ću se ja vratiti (odnese kaput u sobu broj 4)

SOMOVIĆKA: Bože budale!

POJAVA XI

Somovićka - glumica

GLUMICA: (ulazi glumica kostimirana kao cirkusant izlazi na rampu i počinje monolog, dok je začuđeno Somovićka gleda) Sada nastupazni Juliško Kevendejš, čuveno artistkinjo u sanzacionalno tačko sa dresirano buvo. Buvo uvezeno iz Kapošvar i dresura na mađarskom. Nastupa Juliško Kevendejš. (imitira žamor publike i vadi iz kutije 4 buve) Ova buvo sa crveno štajervagni zove Laci, ovo sa belo, žensko buvo Ilonka, ova sa zeleno ope žensko Persid zove, ezo lanac kasačko teren itvon žuto linije kraj teren. Pre početko trko možeš kladiš, kao na trko u Pančevo. (imitira galamu) Pardon, pardon, još jedno buvo ima, sa malo belo tufni, taj zove Šarac Kraljevića Marka i vuči obično taljigo. On solo artist i trčiš u krug na muziko (ovo traje pantomimično gde Juliška nadgleda trku, odjdenom histerično) Šarac skočilo na gaziš. Mirno! (uzima buvu meće na dlan) Šari, segenj Šarac đere ide (stavlja buvu u nedra, osvrne se, zastane razgleda okolo, pita se gde je, pa će Somovićki, bez mađarskog akcenta) Ovaj . . . ovo . . . ovo nije *Narodno pozorište* Rusko Selo

SOMOVIĆKA: Nije.

GLUMICA: I ovo nije *Selo Sakule* . . .

SOMOVIĆKA: Nije. Ovo je *Jedan sluga, a dva gospodara*

GLUMICA: Ajao! (okrene se publici i glupavo nasmeje) Izvinjavamo se . . . mnogo se izvinjavamo . . . (istrči napolje)

POJAVA XII

Somovićka - Anka - zatim Adam

ANKA: Tetka, pa šta vi toliko radite? (agresivno)

SOMOVIĆKA: Ma . . . (gestikulira da je tu bila neka i otišla i kad vidi da Anka ne shvata odmahne rukom) A šta si ti tako nervozna?

ANKA: Ma . . . treba da . . . (gestikulira, Somovićka ne shvata, igraju se pantomime)

SOMOVIĆKA: Dve reči . . . strani . . . (Anka se drži za stomak) . . . probušena divka

ANKA: (reži) Treba da dobijem

SOMOVIĆKA: Aaa! . . . Pa, sedi Ankice da te izmasiram. (izvlači stolicu na rampu, Anka seda Somovićka je izuva i pritiska tačke na tabanima) I našta si se rešila? (Anka reaguje uvek pogrešnim delom tela, glavom, rukom kako ova pritiska)

ANKA: (reži) Malo levlje . . . Mislim je Negovan nestalan. Udvarao mi se, prenemagao, a sad me ostavlja da čekam. (reži)

SOMOVIĆKA: Eh, kao da je ono tvoje mazalo bolji?

ANKA: Ljubu ostavite na miru (krene noktima na nju):

SOMOVIĆKA: (ustukne i pusti joj nogu i okrene se levo) Dobro . . .

ANKA: (s mržnjom, obuvajući se) Zar vam nisam dala njegova pisma da mu ih vratite?

SOMOVIĆKA: Da ih vratim? Baš si pogodila! Iz yepa pa u pepeo! (prepipava yepove) Šta je ovo? (vadi medaljon) Kakav je ovo medaljon? (gleda još u yep)

ANKA: (ustaje i prilazi) Gle!

SOMOVIĆKA: Ženska slika!

ANKA: Pa to je moja slika!

SOMOVIĆKA: Pa što se nisi obukla?

ANKA: (plačljivo) Ovaj medaljon sam dala Ljubi i uvek ga je nosio u yepu.

SOMOVIĆKA: Znam pričala si mi. (teši je, dok ova sklanja ruku ide desno i plače) Ali kako se ona iz njegovog yepa preselila u moj? (pipa se po yepovima) A gde je moj buđelar? (ulazi Adam) Ah. pokletinjo, to je tvoje maslo! (hvata ga za revere, dovlači i baca na pod i na njega seda) Govori šta je ovo? (pokazuje medaljon Anka za to vreme u uglu plače dok ne primeti da joj se razlila šminka ustaje pa se doteruje)

ADAM: To je medaljon. A unutra je neka . . . dooobraa!

SOMOVIĆKA: (sedi na njemu) To vidim, nego otkud on u mom yepu i gde se deo moj novčanik?

ADAM: Čekajte molim vas. To sam ja zacelo u zabuni stavio u vaš yep, a medaljon nije vaš

SOMOVIĆKA: A čiji je?

ADAM: A, tako? Pitate čiji je?

SOMOVIĆKA: Da, srpski te pitam, čiji je?

ADAM: (za sebe, na engleskom) I rader be asked on english. (glasno) Dakle vi me pitate čiji je? Pa što me niste odmah tako pitali, pa bih vam kazao? Dakle: Medaljon je moj!

ANKA: Tvoj? (sklanja Somovićku sa Adama i ona zauzima mesto, dok Somovićka seda i vadi drogu, rasporedi po stolu i poče da šmrče, ili šmrče iz burmutice)

ADAM: (pogleda šta radi) Božiji pa moj. . . To je spomen od moje . . . od mog . . . bivšeg gazde.

ANKA: Od gazde? Od muškarca?

ADAM: Jeste, gazda mi je bio muškarac.

ANKA: Bio? Pa gde je sad?

ADAM: On? Sad?

ANKA: Pa, negde mora biti.

ADAM: To be or not to be? (šekspirovski)

ANKA: Kako?

ADAM: (šekspirovski) On je bio - ala sad ga više nema. Tiho i nečujno se uselio u lono Avramovo.

ANKA: Umro? (uzbuđeno, posle čega ustaje, ide malo levo)

ADAM: Ko umro? (trgne se) A, da! Jest, umro je. Ja sam ga donekle zbog tog i ostavio jer je bio prilično . . . mrtav. (ustaje)

ANKA: Kad . . . kad je umro? (urlik, ide prema njemu)

ADAM: Kad? (uzima stolicu i brani se)

ANKA: Imali tome 5 ili 6 meseci? (ide ka njemu i sabija ga uz zid)

ADAM: Da, tako nešto između 5 i 6.

ANKA: (menja naglo raspoloženje, opet je plačljiva) Toliko ima da smo se rastali. Jadni Ljuba! . . . A kako . . . od čega je umro?

ADAM: (spušta stolicu i Anka sedne) E, to baš ne znam tačno, nije mi kazao.

ANKA: Da nije od nesrećne ljubavi?

ADAM: (prelazi polako levo) Vidite, to bi moglo biti. Jer on vam je sa ljubavlju legao, sa ljubavlju ustajao, neprestano je uzdisao, jeo salatu od celera i pio kiselo mleko, a to su vam, Boga mi, sumnjivi znaci. Pa onda mi je govorio: "Moj Adame, sve mi se čini da će me ova ljubav odneti kad tad - na groblje."

ANKA: I on ti je dao ovaj medaljon.

ADAM: Jeste, baš na izdisaju.

ANKA: Oh, kukavni Ljuba! (ustaje Somovićka i prilazi joj) On je umro zbog mene . . . (plačljivo) i ja . . . ja sam uzrok njegove smrti.

SOMOVIĆKA: Ali, Anka umiri se! (miluje je po glavi)

ANKA: (urlik s mržnjom) Nikad, nikad! (ode besna u sobu)

SOMOVIĆKA: (okreće se Adamu i mahne rukom) . . . PMS . . . Nego gde je moj novčanik?

ADAM: (prilazi) Molim najpre moj medaljon.

SOMOVIĆKA: On je na sigurnom (pokazuje na dekolte i izlazi u sobu)

ADAM: Lepo! (publici) Sa gospojom sam gotov, ali šta ću sa Ljubom? Kako da mu iskamčim tetkin buđelar? . . . Šta me tako gledate? Jeste li shvatili zaplet ili idemo ispočetka? . . . A, dobro, dobro . . . Kako da mu iskamčim tetkin buđelar? Ako još nije preuzeo generalnu vizitaciju po yepovima, mogu se još nadati, ali ako je već počeo da čeprka . . .

LjUBA: (spolja) Adame! . . . Adame!

ADAM: Gospode Savaote, već je čeprkao!

POJAVA XIII

Ljuba - Adam

LjUBA: (dolazi iz sobe držeći buđelar) Kakav je ovo buđelar u yepu mom? Pa onda, gde je medaljon moj?

ADAM: (uzima mu novčnik i ide levo) A gle mog rođenog buđelara! Toliko sam ga tražio da sam počeo da se pitam: More, Adame, gde ti je, kojekude, buđelar?

LjUBA: (ide za njim) Šta? Zar je ovo tvoj buđelar?

ADAM: Božiji, pa moj. To mi je uspomena od bivše gazdarice.

LjUBA: Molim?

ADAM: (poza) Spomen to mi je od gazdarice bivše.

LjUBA: Aaaa! . . . A ko ti je gazdarica bila?

ADAM: Ko?

LjUBA: Da, kako zvala se?

ADAM: Zvala se . . . (uzima Ljuba novčanik i okreće se) . . . čekajte malo . . . imala je neko riblje ime . . . Štuković . . . nije nego Šaranović . . . nije ni tako.

LjUBA: (pregleda buđelar i nalazi posetnicu) Spomenka Somović-Jović

ADAM: Ha, to je! (uzima mu novčanik i okreće se) Jeste som. Znam da je neka riba

LjUBA: Pa gde ti je sad riba ta? Da uginula nije? (Adam pokušava da sakrije novčanik natrćen a Ljuba iza njega pokušava da se ga se dočepa)

ADAM: A jeste, umrla je. Tiho i nečujno se preselila u lono Avramovo.

POJAVA XIV

Ljuba - Adam - Evica

EVICA: (upada iz sobe 6, zatiče ih) Smetam? (uz osmeh)

LjUBA: Ne! (uzima novčanik i okreće se, nadmeno)

EVICA: Na, Adame nosi ovo pismo, ali brzo!

ADAM: Taman posla! Nosi ga sama.

EVICA: Lenštino!

LjUBA: Šta je to? Ko ti je, Adame to?

ADAM: Izvinite, gospodine, to je ona . . . bila je mafijin likvidator.

LjUBA: A, tvoja draga!

EVICA: Na službi, gospodine. (pridiže grudi i prilazi mu)

LjUBA: (prihvata je za ruku i okreće je) Adame, dopada mi se ukus tvoj! (prigrli je)

ADAM: Gle, sad! Što se meni dopada i njemu se dopada. Milostivi gospodine ja bih vas molio da mi dopustite da . . .

LjUBA: (odmahuje rukom ljubeći Evici rame) Idi samo, idi!

ADAM: Gospodine! Naša svadba će biti kroz četrnaest dana i ja bih vas molio da mi budete kršteni kum! (Ljuba zastane pridigne glavu gledajući Evicu)

EVICA: Onda imamo vremena.

LjUBA: (puštajući Evicu) Nastaviće se! (Evica se pokloni i odvede Adama kroz glavna vrata, hvatajući ga za pozadinu, Ljuba opstaje sam na sceni, uzima buđelar, nađe neka pisma, otvara ih i čita) Dakle to je bio razlog hladnoće njene. Gospođa Somović - moja suparnica. Sva moja ljubavna pisma u njenom buđelaru! (zabezeknut) . . . Onda je moja Ankica (razmišlja) . . . bezbolka . . . rezbarka . . .

SUFLER: Lezbejka!

LjUBA: A da . . . Onda je moja Ankica ... lezbijka . . . (sufleru) Hvala! (poza očajanja)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4562
  • Reputacija: +59/-10
    • web dizajn
Odg: Demark: Jedan sluga, a dva gospodara
« Odgovor #2 poslato: Novembar 22, 2008, 06:27:00 posle podne »
POJAVA XV

Ljuba - Somovićka

SOMOVIĆKA: (izlazi iz sobe) Gde li je samo Adam i moj buđelar? (spazi Ljubu) Gle, onaj mladić! Šta? . . . On pretura po mom buđelaru? . . . Gospodine!

LjUBA: Gospođo?

SOMOVIĆKA: Taj buđelar . . .

LjUBA: Šta je s njim?

SOMOVIĆKA: To je moj buđelar!

LjUBA: Vaš? A kako se zovete vi?

SOMOVIĆKA: Spomenka Somović-Jović

LjUBA: Vi ste som.

SOMOVIĆKA: Molim?

LjUBA: Pa zar niste mrtvi vi?

SOMOVIĆKA: Mrtva ja? Da sam muško pokazala bih ja vama ko je mrtav!

LjUBA: Koliko sam čuo, vi ste dovoljno muško!

SOMOVIĆKA: Ko vam je to rekao?

LjUBA: (posle razmišljanja) Sufler!

SOMOVIĆKA: Aaa! . . . Pa znate šta za vas sam dovoljno muško! (odmera ga, oboje prave poze kao dva petlića na rampi)

LjUBA: U tom slučaju. . . (poza) Čujte me gospođo. U ovom buđelaru ima pisama izvesnih, koji između nas dvoje zahtevaju obračun najozbiljniji. Ja mislim da razumete (Stavlja ruku u yep, a Somovićka sa uplaši, Ljuba daje svoju podsetnicu) Evo podsetnice moje.

SOMOVIĆKA: "Ljuba Ostojić, slikar" Šta, dakle vi ste onaj Anikin moler?

LjUBA: (besno) Slikar!

SOMOVIĆKA: Pa zar vi niste umrli?

LjUBA: Slušajte vi, ja ne dopuštam, da sa mnom šalu zbijate, jeste li me razumeli? Gospođo, morate mi pružiti zadovoljštinu.

SOMOVIĆKA: Pa kad ste navalili . . . (klekne)

LjUBA: (s gađenjem) Čekaću vas u bašti do dva časa popodne. (naglo izađe na glavna vrata)

SOMOVIĆKA: Možeš me čekati i do ponoći (ustaje) Dakle to je to mazalo? (boksuje) Ah, što bih imala volju da ga izlemam!

POJAVA XVI

Adam - Somovićka

ADAM: (ulazi sa sredine)

SOMOVIĆKA: Ha, tu si bezobrazna lažo! (krene boksujući krene na Adama dok on sparinguje otvorenih dlanova, idu u krug) A zašto onaj tvoj Ljuba nije mrtav?

ADAM: Dakle živ je? Onda se sigurno osigurao kod osiguravajućeg društva "Prastari grad" - onda se ne sme umreti!

SOMOVIĆKA: Sad je bio tu i izazvao me na dvoboj.

ADAM: Vas?

SOMOVIĆKA: Kaže da sam dovoljno muško!

ADAM: Uh, što ja nisam bio tu!

SOMOVIĆKA: Pazi ovamo (prestaje da boksuje i odvodi ga sa strane) ja sam smislila nešto pametno.

ADAM: Ta nije valjda?

SOMOVIĆKA: Dobićeš dva dukata, ako ga onako svojski izlemaš.

ADAM: Ja? Wega? (zastane)

SOMOVIĆKA: Šta? Ne smeš? Kukavico?

ADAM: (piskavo) Ja, kukavica? (zauzme pozu Slobinu imitirajući njegov glas) Ja, kukavica? Tako ću ga dostojanstveno isprebijati, do naše konačne pobede.

SOMOVIĆKA: Gledaj da ga domamiš ovamo, pa onda udri! A ja ću da slušam iz moje sobe.

ADAM: Ali da se niste pojavili.

SOMOVIĆKA: Nisam valjda luda. (ode)

ADAM: (sam) Sad ću ja tebe namagarčiti! (podražava Ljubin glas) Tražim tu Somovićku! - Sa gospođom Somović ne možete govoriti! - (kao Ljuba) A ko će mi zabraniti? - Ja, gospodine! - Ti, huljo? - Ko je hulja? - Ti si hulja, a ona tvoja Somovićka je krmača. - Krmak ste vi, a ne moja milostiva gospoja. - Bezobrazniče! (Sve dovde je Adam sedeo na stolici izuo se i čačkao prste, tu ustaje i u stilu Brus Lija izvodi karate udarce) - E, sad ti je kraj! Napolje! . . . Napolje, bitango jedna! - Jao, nemoj ti jaki, snažni . . . i lepi mladiću! - Napolje!

POJAVA XVII

Adam - Somovićka

SOMOVIĆKA: (izlazi iz sobe, zatiče Adama u karate pozi, on se trgne da se bori, vidi da je Somovićka i napravi završni pokret) Jeli dobio svoju porciju?

ADAM: Biće mu dosta za ovaj vek.

SOMOVIĆKA: Bravo, Adame. A sad jezik za zube! Ja o ovome svemu neću ništa da znam.

ADAM: Molim, najpre moja dva dukata.

SOMOVIĆKA: Evo ih. (pokazuje dekolte, Adam se snebiva)

ADAM: Hoćete li vi molim vas? Ja sam zaručen.

SOMOVIĆKA: Ne boj se! (traži po dekolteu sagnuta)

LjUBA: (viče spolja) Da, eto me odmah!

ADAM: Ajao Adame! (pogleda okolo, pa se sakrije ispod stola tako da je stavio samo glavu pod sto, a ostalo viri prema publici)

POJAVA XVIII

Ljuba - Somovićka

SOMOVIĆKA: Na, evo ti! (vadi novac i ugleda Ljubu) Bog te mazo! (okreće se da beži a Ljuba je hvata s leđa i drži je)

LjUBA: Molim samo jednu reč!

SOMOVIĆKA: Neću ništa da znam.

LjUBA: Da vam se izvinim!

SOMOVIĆKA: Da se izvinite?

LjUBA: Da, bio sam toliko zaslepljen te sam poverovamo da ste vi zaljubljeni u Anku . . .

SOMOVIĆKA: (otrgne se) Ja, lezbejka? U Anku? U moju rođenu sestričinu (razmišlja) Šta bi rekao Frojd na ovo?

POJAVA XIX

Ljuba - Somovićka - Anka

ANKA: (ulazi) Tetka, ja sam htela - (spazi Ljubu, krik) Ljuba! (trči mu u susret i zagrli se sa njim tako da se skroz isprepliću)

LjUBA: Anka, volite li me još?

SOMOVIĆKA: (hoće da ih rastavi) Ne, ona vas mrzi, ne znam šta joj je danas. (kroz zube, publici) Zagorela, apsolutno zagorela.

LjUBA: Ja nisam ništa kriv.

SOMOVIĆKA: Ona se verila sa Hayi Negovanom Antićem.

LjUBA: On se odriče njene ruke. Evo pisma! (traži pismo, ne nalazi pušta Anku koja pada na dupe, i dalje traži) Gde je? (vadi ga na kraju iz gaća)

SOMOVIĆKA: (s gađenjem uzima pismo ide malo desno i baca ga u publiku) Kad je tako, onda nek ste blagosloveni

LjUBA: (Ljuba prilazi Anki, levo) Šta bićete moji? Podavaćete mi se svako veče? Ponekad i posle ručka?

POJAVA XX

Evica - Ljuba - Somovićka - Anka - Adam

EVICA: (dolazi sa sredine) Kola su stigla! . . .

LjUBA: Gle Evica! Moj sluga se zagledao u nju.

SOMOVIĆKA: Čudno. I moj isto tako.

ANKA: Bravo Evice! Biraj!

EVICA: Jednog znam, a mogla bih da vidim i onog drugoga.

ADAM: (proturi glavu ispod stola) A kreketušo jedna!

LjUBA i SOMOVIĆKA: Adame! (prilaze mu i izvlače ga na rampu)

SOMOVIĆKA: Derane! (čupa ga za uvo)

LjUBA: Bitango! (udara ga lako po glavi)

ADAM: Ne po glavi, to mi je drugi najvažniji organ! ( žamor, Ljuba prestane da ga lupa, a Somovićka ga pušta) Gospodo, gospodo, gospodo, gospodo (kao da hvata melodiju *Stranger in the night* počinje da peva osali prihvataju i nastaje mjuzikl uz odgovarajuću koreografiju)

Gospodo moja draga!
sretan nisam bio ja
sa jednim gazdom
pa sam uzo dva
gospodara
pa sam uzo dva
gospodara, jaaaa!

Učinih glupost tad
pa vas molim
da mi oprostite
viiii!

LjUBA:
Praštam ti ludost
jer si glupav tiiii!
Gospojo evo vama
buđelara vašeeeg!

SOMOVIĆKA:
Medaljona Ankinog
evo vama
Medaljona Ankinog
evo vama, Heeej!

EVICA:
Svakom po nešto
samo meni ništa
samo meni ništaaa!


ANKA:
Tebi eno one bede
tebi eno one bede, Heeej!

(Anka prilazi Ljubi levo grli je, a Evica i Adam desno grli ga, u sredinu je Somovićka, ostaje sama razleda okolo izvede suflera i zagrli ga)

SVI:
Kakva je ovo predstava
kad smo srećni svi?

(počinje melodija *Svadbeni marš* svi se razbeže, a ostaju Somovićka i sufler, ostaju tako dosta dugo i u neprilici se razderu)

SOMOVIĆKA i SUFLER: Zavesa! (zavesa pada)