• Januar 21, 2019, 03:08:33 pre podne
Sivac

Autor Tema: MOMO KAPOR - IN MEMORIAM  (Pročitano 2179 puta)

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.6.13 Firefox 3.6.13
Odg: MOMO KAPOR - IN MEMORIAM
« Odgovor #10 poslato: Februar 18, 2011, 12:16:52 pre podne »
MILJENICE

Susreli su se na plaži hotela ''Palas'' u Dubrovniku; obojica pedesetogodišnjaci – i jedan i drugi imaju kćerke, vršnjakinje. Šesnaest im je. Žene ih svake večeri pozivaju telefonom iz Beograda, brinući se kako će se snaći sa tek procvalim devojkama. Prvi put su sami sa tom lepotom polu-decom, polu-ženama, zapanjeni kako su se preko noći prolepšale, zaoblile i postale devojke za kojima se okreću galebovi po plažama, i ponosni i pomalo ljuti što im ćerke već privlače poglede muškaraca. Obojica, bivši zavodnici, kazali deci da se vrate tačno u deset pred Gradsku kavanu, a oni naručili hladno belo vino, pa zapodeli priču o svojim starim ljubavnim uspesima.
Kod druge boce preko stola počeše da preleću seni malih Dankinja iz pedeset neke; usamljene daktilografkinje, francuske autostoperke, lude Skandinavke, brza i briljantna osvajanja izmedju dve igre – stotine načina na koji se može ukrasti lepotica ispred samog očevog nosa; proleću lica nekadašnjih lepotica, njihove bele haljine i nestašni pramenovi, tamna tela na plažama u ponoć, kada se oko njih roje milijarde iskričavih, fosforescentnih zvezdica... Deset sati. Ćerke im se ne vraćaju. Deset i petnaest – dva stara drugara i dalje razgovaraju, ali priča ne ide, zabrinuli se za decu.
U pola jedanaest odluče da potraže ćerke. Prođu jedan krug Stradunom, pretraže poslastičarnice, i vrate ponovo pred Gradsku kavanu, ali njih nema, pa nema. Najzad se podele. ''Ti idi oko luke, ja ću oko crkve...''
Noć. Tama. Na mirnoj površini mora sudaraju se i mešaju udaljene letnje melodije sa hotelskih terasa. Dva stara zavodnika idu tragom bivših osvajanja: jedan pretražuje uglove ribarnice (voleo se tu sa nekom malom 1954), klupu kod svetionika, stražarnice na tvrđavi i tamne prolaze zgodne za ljubav – drugi obilazi usidrene barke (iskustvo iz 1952), atrijum Kneževog dvora, staru pijacu, Jezuitske skaline; sva ona mesta gde su nekada bez milosti zavodili, otimali, upotrebljavali stotine lukavstava, da bi ukrali šesnaestogodišnje devojčice njihovim strogim očevima. Hvata ih panika. Došao, znači đavo po svoje! Sada su oni čuvari, a na nekim drugim momcima je red da kradu lepotu. Stiglo vreme da se plaća cena za one davne devojke, koje su u to vreme bile vršnjakinje njihovih kćeri. Dva prijatelja dižu ruke od potrage i odlaze očajni u hotel da ih sačekaju, kad tamo – kćerke im već odavno spavaju.
- Gde ste bile? – bude ih očevi.
- Nigde. Tražile smo vas, pa se same vratile u hotel. Bilo nam je dosadno...
Po prećutnom dogovoru, silaze u bar da proslave srećan završetak noći. Pametni su njih dvojica; znaju oni dobro da će im jednog dana neko oteti mezimice, ali, ipak, kako je dobro što se to nije dogodilo noćas!
- Da popijemo po jednu?
- Važi, ali od sutra, stvarno, više ni kapi! Pogledaj samo na šta ličim?

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.6.16 Firefox 3.6.16
Odg: MOMO KAPOR - IN MEMORIAM
« Odgovor #11 poslato: April 17, 2011, 10:03:01 posle podne »
OGLAS (III)

Traži se onaj ulični časovnik na banderi, pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.
Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.
Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice – bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli – koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni – koliko im još  preostaje sati; ilegalci – koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci – hoće li naići neko sumnjiv; gimnazijalci – koliko će još trajati školski čas sa koga su pobegli...
Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazaljke bi ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.