• Mart 19, 2019, 12:54:40 pre podne
Sivac

Autor Tema: PRIČAM TI PRIČU  (Pročitano 6392 puta)

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.6.13 Firefox 3.6.13
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #50 poslato: Februar 18, 2011, 12:11:25 pre podne »
U FIRMI?

Zdene je, kako znate, moja najbolja prijateljica još od osnovne škole. Ona je legenda. Uvik ima neke fiks ideje oko svačega. Za nju nema i ne postoji nerješivo. Slučaj je tija da nisan samo ja u to doba tražila tipa, nego ga je tražila i Zdene. Taman ju je njen stari frajer bija nogira pa je bila spremna za nove akcije. Zdeni su dopizdila diska, kafići i inače ta neka masovna okupljališta di svi nešto zuje ka muve bez glave, svak sa svakim priča, niko nikog ne sluša, uvik neko nekog traži, uvik neko nešto očekuje, svak svakog ogovara. Obilazile smo sva ta mista, upoznale sav taj svit i polusvit čekajući da nam se dogodi neki ludi provod, neka nezaboravna noć, neka ljubav iz bajke. Čekale, čekale, tražile i zaključile da to nije za nas i da za to više nemamo vrimena ni živaca. Ne moremo mi više cile noći stajat ka kad smo bile mlade, na rivi. Noge su nan utrnile. To je uzaludni ljubavni trud, šta bi reka oni Viljem Šekspir. Onda, na takvin mistima masovnog okupljanja ne moš ti nać neku značajnu facu. Moš, ali šanse su jedna na miljun. To je više đir za totalne šiparice, a ja i Zdene smo već bome privalile tu prvu mladost. Malo smo već bile karambolirane, ono, dobro bi nam doša koji tehnički pregled. Zato je tribalo smislit nešto pametnije, inteligentnije. Pa smo, nakon dugih sati i razgovora uz kavicu, zaključile da prave face šetaju po bolnicama, firmama, aerodromima, fakultetima...
Tribalo se tamo negdi uvalit i tražit svoju novu šansu. Odabereš koga bi tija imat za frajera, kakav profil, koju profesiju i pucaš u sridu. I pošto više ni hipici ni dica cvića nisu u modi, ona se normalno odlučila za uspješni poslovni svit, frajere s kravatama, mobitelima, elegantnim akn tašnama, lagano zagelirane kose, privlačnog mirisa, koji su uvik u nekoj strci, zbrci, žurbi. Jer, ako negdi stalno trče znači da imaju pune ruke posla, a ako su puno zaposleni dobro zarađuju, a ako oni dobro zarađuju onda ni nama život s njima ne bi bija loš. To je čista matematika koju je ona izračunala. Naime, sideći i družeći se uglavnom sa klijentelom iz kafića došla je do zaključka da oni koji puno side po kafićima ili su besposličari, linčine koji po cili dan piju istu kavu i prodaju drugima i sebi pamet, ili su alkoholičari koji se ne mogu odvojit od šanka, pa ih na kraju dana moš samo bagerom od tamo maknit, ili su pak članovi neke mafije kojima je kafić glavno okupljalište i misto svih važnijih dogovora, di se kuju planovi i kroje sudbine. Svaka grupa djeluje u svom kafiću, a mutne poslove uglavnom rješavaju preko mobitela telefonirajući jedni drugima iz kafića u kafić. Ka, ono, grupa traži grupu. I tako, sve dok jednog dana kafić ne odleti u zrak.
Bila je Zdene u svojoj bližoj povjesti u vezi sa jednin takvin mafijozon, ali se stalno bojala da je ne kidnapira druga banda, pa s njom ne ucjenjuje onu prvu i tog njenog frajera. A je bila luda. On bi njima nju još da, a ne da je oslobađa. Jedva se ona iz te veze iskoprcala. I to tek kad su joj tipa ucmekali. I sad se, eto, odlučila za nešto između. Ni prebogato, ni presiromašno. A to između je poslovni svit, koji lipo, na normalan način zarađuje i koji umisto pištolja nosi aktovke.
Plan je bija sljedeći: morale smo ukrotit grive, splest punđice, decentno se našminkat, nabacit očale, uredne kostimiće. A onda ono najvažnije: izabrat neku najugledniju poslovnu zgradu i tako skockane lipo se svaki dan vozat liftom gori-doli, gori-doli, pa se vrtit po hodnicima, zavirivat ovlaš u kancelarije i sudarat se sa zaposlenicima isprid zahoda dok nas svi malo-pomalo ne upoznaju, prihvate i ne počnu zvat kolegice. A kad se to dogodi lakše ćemo doć do direktora sektora. Tako nas dvi, ne budi line, dizale se ujutro najranije, mada nan nije bilo lako prominit ritam buđenja. Gore nan je bilo nego da smo prominile kontinent i savladavale vremensku razliku, jer svit kod nas u život ide tek u ponoć, a kući se vraća oko šest. I sad, umisto da dolazimo iz noćnog života u šest ujutro, mi smo morale na posa. Ali eto, kad čovik ima cilj - natira se i lakše mu je. I tako smo se mi lipo svako jutro dizale, lagano onako polumamurne odgegale do autobusa, onda jednu stanicu prije silazile, vatale taksi i lipo ka dame dolazile na posa. Jer ne bi bila neka fora da nas neko vidi da u takvu zgradu zlatnih kvaka stižemo grackim autobuson. I tako smo po cili dan zujale tamo-amo, livo-desno, gori-doli, ka muve bez glave. Niko nije moga proć, a da nas ne primjeti. I malo-pomalo stvarno svi nam se počeli javljat, pozdravljat nas pa čak i oslovljavat sa kolegice. I ne prođe ti puno, moja prijateljica baci oko na nekog stvarno napetog frajera. Uglađenog, a opet muževnog i odluči ga smotat. Ono, bija je zalizan i nosija očalice, ali nije bija pizdek, nego baš lipo razvijeno muško. Stalno ga je pratila i, ka tobož, uvik mu se negdi nalazila na putu.
Uzela je u naručje tonu raznoraznih papira i sa tim čekala iza kantuna kad će crni, markantni oćalinko naić,  a onda se zabila u njega, sve te papire prosula mu isprid nogu, i još mu nabila osjećaj krivnje. I sad, on ka pravi đentlmen pomoga joj to skupljat, stalno se izvinjava šta je opizdija u nju i da je nije vidija. Ona se, glupasto njemu cerekala u facu, govorila: Ništa, ništa, nije to ništa, ja san kriva i trapava, znate malo mi je dioptrija u kurcu, nije ništa, nije ništa. Pozva je on nju tog istog dana na onu čuvenu kavu, a zatim čak i na ručak koji je već puno ozbiljnija stvar.
Ona se zafalila i, naravski, jedva se suzdržavajući odbila izgovarajući se da ima puno posla i da ne more mada bi, u biti, tila. Naravno, to njeno prenemaganje bilo je samo dio strategije kako bi on još više zagriza i još dulje je nagovara. I kad je predložija umisto ručka večeru, pristala i došla do cilja. Posli je on skonta da mu sve karte u svezi s njom nisu nekako pravilno posložene i da mu se tu nešto nikako ne slaže, vidija je da nije baš nešto načitana i educirana za posa za koji je tvrdila da radi, ali kad je on nju povalija sve je to palo u vodu. Kasno je on to oko njene edukacije zaključija. Prije seksa još se i moga osvistit i iskoprcat iz mriže, ali posli dobrog seksa obrazovanje malu ulogu igra. Sve je on to njoj oprostija, zaboravija, zbog nje se rastavija od svoje fine i obrazovane, ali seksualno nenadarene žene. On je Zdeni posli lipo pomoga da upiše tečaj za kompjutore jer je to njoj plafon. Pomoga joj da upiše, ali joj Bog nije moga pomoć da završi. Sve je to za nju bilo prekomplicirano, pa joj je on naša vezu kako da ipak dobije neku kakvu-takvu potvrdu o završenom kursu. I, bogami, eno ti nje danas u toj firmi njegova sekretarica, nešto nabada i bocka po onom kompjuteru. Gospođa, dama! To ti je ono: Bolje se rodit bez neke stvari, nego bez sriće.



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.6.16 Firefox 3.6.16
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #51 poslato: April 17, 2011, 10:11:45 posle podne »
- 19 -

A ja? Ja nisan bacila oko na nikoga, ali jedan me ubra i bacija oko na mene. Kako ja nikad ne biran frajere nego čekan da mene izaberu, prihvatila ja igru. I on za mnom, ja za njim, on za mnom i - op - zaskoči me jednom naglo i pozove u kancelariju. Ja sritna, niko sritniji od mene. Računan, evo, i meni svanilo, nije samo Zdene uvatila Boga za bradu. Nije me odma pozva na kavu nego me počeja pitat ko san, šta san, odakle, šta radin, koje san kvalifikacije, ko mi je otac, mater, od čega živin. I računan, a šta je ovi moj fin i poseban, kako se brine od čega ja živin, kako mi oće pomoć, kako me sve pita i to zato šta bi me prvo tija dobro upoznat, prodrit mi u dušu, u korjene, a onda me vodit na kavu. Odma je to za mene bilo nešto novo. Taj obrnuti slijed. Oduševila se ja i, bogami, raspričala, razvezla o onome šta me pita i nije. Cili moj život mu ispripovidila, bacila pod noge, a on samo sluša i klima glavon, onda se diga i samo izustija: Kolegice za mnom!. Pošla ja za njin, mislim sad će past ta kava. Kad da viš iznenađenja, umisto kave pala - ćuza. Odležala ja, bogami, svoje. E, mene budale bez sriće. Taman mislila da san konačno naišla na neko pošteno biće koje je spremno brinit za mene. Računala, aj nije neka lipota, al je fin, sviđam mu se. Oće me upoznat, pričat sa mnom, oće šta dublje prodrit u me. Nisan mu samo ja interesantna nego i moj govor, inteligencija, razmišljanja, stav o životu. Nije ka drugi, pa samo na moje tilo i zaskočija me, nego me lipo o svemu prvo pita. Kad ono, on mene u ćuzu. Govori, bila mu ispočetka sumnjiva, nikad me prije nije vidija, a i drugi su mu se počeli žalit da neka sumnjiva ženska osoba šeta okolo i zabada u sve nos. Kaže, pogotovo su se žalile zaposlenice. A i mislila san se ko bi mi moga namistit nego pakosne ženturače. Čim vide da je neka zgodnija i mlađa od njih pakost im proradi. Štrace jedne, nisu znale šta će i prijavile me. Zlobnice. Pozvali organa i on me, normalno, ka sumnjivi element ćorkira.

Eto kakve san van ja sriće, a iman jedan razred škole više od Zdene, i ako ćemo računat onu godinu šta je pala u osnovnoj, onda ja iman dvi godine više škole od Zdene, a Zdene zato ima dva puta više sriće od mene. A s tim se valjda triba pomirit i to prihvatit ka neminovnu činjenicu, ka ono: Ne moš imat sve u životu. Ja, eto, iman malo više obrazovanja, a ona sriće, i to je to.