• Januar 21, 2019, 02:40:07 pre podne
Sivac

Autor Tema: PRIČAM TI PRIČU  (Pročitano 6276 puta)

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #10 poslato: Novembar 18, 2009, 11:46:02 posle podne »

- 3 -
   
   - A, di ste vi, nina? - radosno će Đurđica. - Ajme, pršute, koliko je donila!
   - Šunka, dete, šunka - ispravlja je strpljivo nina. Đurđica je u poodmakloj trudnoći, još koji dan, a možda samo sat. Od kada je svekar, sa praga kuće ''tamo daleko kraj mora'' pozvao: Marinko, pali traktor!, nevesta, kako su je tamo zvali, nije prestala plakati. Tako sve do pre sedam-osam meseci kad je viknula:
   - Ajme, Marinko, ja san ti noseća!   
   Suze stadoše a osmeh, kao duga, prosvetli Đurđičino lice, rastavi joj pune usne preko niza sitnih, belih zuba. Teška pletenica guste, zlatne kose poigravala joj je po vratu i leđima a neposlušni pramenovi iznad slepoočnica izvlačili se i kovrdžali. Posle dugog plača, kao posle kiše, visoko čelo streslo sive linije bora, razvedrilo se a ispod trepavica sinulo zeleno sunce. Životom zaslepljuje. Isprva se ujutru budila obuzeta ljutom mučninom i jedva stizala da ne povrati još u trku, a vraćala se u krevet, voštano bleda, oduševljeno budeći muža: ''Duga joj kosa, pa žari''. Koliko god da se on trudio da razumno opovrgne njene tvrdnje da je ''curica, zasigurno'', ona je istom upornošću branila svoje dokaze - materinski instinkt. Činilo joj se da svetlost drugačije pada, pa sve po kući prima novu boju, lepšu, čistiju. Otvarali su se novi vidici, ka svitanju, ka budućnosti, opili su je mirisi trava, vetra, noći. Razaznavala je zvuk kiše na svetlu od zvuka kiše u tami. Visoko u krošnjama razlikovala pokrete ptica od šuma lišća. Mleko je dobijalo ukus meda, med ukus života. Pod zubima joj je prštala presna šargarepa, slatke kuglice graška, koren kupusa. Nije prolazila nedelja dana a da Đurđica, kako nije imala svoju, ne stane na neku komšinsku vagu, izvinjavajući se domaćinima, uz detaljan izveštaj o svom stanju. Tako srećna, unosila je radost, molila za savete i mišljenja. Još joj se ni suknja nije zategla u struku a već je od šarenog ''lancuna'' sašila široku haljinu. Kada je stomak, rastući, popunio namenjeni mu prostor, njeni su se dlanovi sami lepili uz njega. Sa bujanjem novog života u njoj je bujala pozitivna energija, prolepšavala joj lik, kožu, pokrete, misli, snove. Pošto je veći deo dana provodila sama, jer je Marinko, ne birajući poslove koristio svaku priliku da zaradi koji dinar, a brat joj putovao u školu u obližnju varoš, buduća je majka najčešće razgovarala sa svojom bebom. Učila ju je životu svakidašnjem i mogućnostima koje će se pred njom naći. Pričala joj je najlepše bajke i sve zgode iz svog detinjstva. Otkrila joj je tajne najlepše ljubavne priče, Marinkove i svoje, čija se nit u njoj isplela u novi život. Pevala joj je dečje pesmice veselo, uspavanke setno i tiho. Krstila se po stomaku sa tri prsta, sklopljenih očiju u predanoj molitvi: Mili Bože blagoslovi plod što mi pod srcem plovi. Već sva okrugla i otežala, nabreklih grudi, oteklih nogu, ni na trenutak se nije prepuštala životnom toku. Koliko god je to bilo u njenoj moći usmeravala je događaje u pravcu koji je smatrala najboljim. Uporno je tražila i nalazila načine da ostvari, postigne, prestigne... Trudila se da otkucaje dva srca u istom telu prividno pomiri. Pokrete je prepoznavala kao dogovorene znake, očekivala ih i primala kao uzdarje. Srećna buduća majka i drugima je nesebično nudila delove svoje sreće. Nininu ruku često je, kao i sada, prinosila svom uzdrhtalom stomaku, ljubopitljivo joj zagledala oči i naslađivala se nežnošću koju u njima prepoznaje.
   Kada je nina sadržaj svog cegera poređala po kuhinjskom stolu, Đurđici se ponovo ote uzvik ''Ajme'' i obema rukama dohvati krupnu rumenu jabuku. Već ju je prinela usnama, ali je samo blago dotače pa je prisloni na stomak. ''Da bude tako zdrava i rumena'' - reče nina. Đurđici se oči napuniše suzama, spusti jabuku na sto, zagrli ninu i prošaputa: hvala, hvala.

***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #11 poslato: Novembar 20, 2009, 12:03:28 posle podne »


- 4 -
                  
***
   Niska i uska prostorija, koja je nekada služila kao predsoblje a sada kao Milanova soba, imala je dvoje vrata i dva prozora. Pod tim okolnostima bilo je teško u nju smestiti krevet, ormar i pisaći sto, pa je ormar delom zaklanjao prozor prema dvorištu a krevet deo vrata koja su vodila u sestrinu i zetovu sobu. Jedino je pisaćem stolu odgovarao prostor ispred uličnog prozora kroz čija je okna dopirala jasna celodnevna svetlost a čija se daska mogla koristiti kao polica za knjige. Za tim stolom Milan je provodio najveći deo dana usredsređen na učenje iz knjiga i svesaka pred sobom, poređanih u besprekorni red po njegovoj volji. Pogled unazad,  po prisilnom rasporedu nameštaja samo ga je podsećao na nametnuti način života, na nemogućnost spostvenog izbora. Spremio je knjige u ranac, pogledao u ogledalo, više po navici nego iz znatiželje i prolazeći kroz kuhinju sa stola prepunog hrane, uzeo jabuku i spustio je u ranac. Nije voleo da nosi užinu, prvenstveno zbog toga što ju je većina učenika kupovalo (za čega on nije imao mogućnosti) a drugo, Đurđica je uvek spremala velike sendviče, pažljivo ih umotavala u salvete i kese da se nešto ne umasti, a on nije želeo da zamera  što joj je važniji sadržaj od estetike, kad je i sam znao da je ona u pravu. Jabuka će biti taman dovoljna. I kod kuće je, često, jeo samo jabuku, nije se imalo kad marendat od pikanja baluna a dugi odmor svega kvarat ure. Milan se učtivo javi komšinici i poljubi sestru u obraz.
   - Dobar dan, nina, kako ste? A čika Toša? Naravno, doći ću da pomognem. Ti budi dobra i odmaraj se, - obrati se sestri - ako autobus ne kasni, stići ću u osam i petnaest.
   Milan je misalio na jednom a govorio na drugom jeziku, što se čini lako a zapravo nije. Jedno suvišno slovo, pogrešan akcenat, uzrečica, poštapalica... Bez prestanka mozak radi pod naponom i briše tragove prošlosti. Neće njega niko, čim progovori, gledati znatiželjno, sažaljivo. Neće njega niko nazivati ''izbeglicom, dođošom''. Nije li dovoljno što su dojučerašnji prijatelji neprijatelji, što je domovina tuđina, a nepoznata zemlja otadžbina. Govori čistim književnim jezikom i uči nove jezike. Trebaće, ko zna gde će živeti sutra. Sutra, kad zaboravi plamen što suče u nebo, brojanje sekundi između dva rafala, glasnu tišinu iščekivanja sledećeg aviona. Kad zaboravi kolone, zaglušujuće eksplozije, plač i psovke, molitve, jauke, dozivanja... Kad zaboravi nezaboravnu lepotu detinjstva, ukus smokava, miris lavande, Božiće, one kitnjaste Božiće, kad susedi govore ''Hvaljen Isus i Marija'' i nutkaju ga sipkim kolačićima u obliku anđela što se slasno tope u ustima. U sportskoj hali, po čijem su hladnom podu prostrti tanki, dotrajali dušeci, u čijim kupatilima nema tople vode, nema mleka za bebe, nema čaja za stare, nema ni lepe reči. Oni, koji kao i on mole Oče naš..., oni sa dosadom postavljaju besmislena pitanja, oni osorno daju neumesna uputstva i ćutiš, posramljen, a u ustima se od neizgovorenih reči taloži gorčina. Uskratiti poverenje, odreći se nežnosti, reagovati razumom. Nemati više nade - baš tu mu se prekinu misao. Zastade ispred klupe na čijem je naslonu sedela Ivana. Ostao je ozbiljan mada mu se činilo smešno to njeno nastojanje da izgleda ''kul''. Iz ruke joj je uzeo cigaretu, bacio na zemlju i ugasio nogom. ''Ti nisi normalan'' - viknula je - ''ma, odakle ti pravo da se tako ponašaš? Nisam ja tvoja! Samo sanjaj...'' Milan iz ranca izvadi jabuku, svežu, rumenu jabuku, zadrža je u ruci koji sekund i spusti Ivani u šaku. Produžio je bez reči, osećajući kako ga peče ljubav - od jagodica na prstima, kojim je dotakao njenu ruku, sve do srca.


***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #12 poslato: Novembar 24, 2009, 10:19:59 posle podne »

- 5 -

***

   Ivanini tanki prsti nagonski se stisnuše, ona podiže ruku kao da će baciti primljenu jabuku, međutim, kako je Milan već odlazio ne okrećući se, Ivana jabuku prinese svom obrazu i oči joj se zamutiše od suza. ''Šta mi je? Šta mi je?'' ponavljala je u sebi. Brzim pokretom obrisala je suze, okrenula se levo-desno, proveravajući gleda li je neko. Onda je razljuti sopstveno ustručavanje, ''nije me briga'' pomisli ''neka gledaju, baš neka gledaju!'' i nastavi da plače uzdignute glave. Pored sveg napora koji je uložila u taj protestni plač, ubrzo spusti glavu. Nadvladao je stid. Opet, kao i sinoć. Veče u kafiću bilo je super. Znala je da izgleda dobro. Svi su zurili u nju, amateri, čak je i Nina, ona manekenka, ostala u senci. U jednoj ruci držala je čašu martinija, u drugoj cigaretu. Plesala je malo - trudila se da održi kontrolu na alkoholom. Nije navikla, od jednog gutljaja zavrti joj se u glavi. Neko je gurnuo, martini se prosuo, neko se nasmejao, neko je dobacio ''klinka''... Trebalo je da sačuva prisebnost, da glasno opsuje a ne da dozvoli da je obuzme stid. Koji blam! Crvenilo joj je udarilo u obraze, gušile su je suze, rekla je drugaricama ''idemo'', one se nisu ni pomakle, ''još malo'' razvlačile su. O, sve će im to vratiti, u pravo vreme. Na prvom pismenom, ili odgovaranju, ni reč, ni puškicu, nikada više neće šaputati, pomagati... Najbolje da ni ne ide u školu. Kome trebaju dobri đaci? Šta će joj fakultet? Koga je briga?  Pa ona ne zna ni šta želi da studira, zbog toga je i upisala gimnaziju. Nešto, da ugodi mami? Ponovo joj zapretiše suze, opake, izdajničke. Ovako sama, ona je obično kmezavo derište. Danas će se mami izvinuti za ono od juče. I ono od pre neki dan. Izvinuće se za sve grube reči, lupanje vratima, neizneto smeće, zajedljive primedbe, histerične ispade... Sirota mama, sve to otrpi i još je pred drugima taktički opravdava. Ubiće se. Najbolje je da se ubije. Ko će žaliti ovako beskorisnu, ružnu i glupu devojku? Da li bi Milan žalio? Da li bi znao da je zbog njega ili bi i on rekao: pubertet. Mogla bi da mu napiše pismo. Da objasni sva ćutanja, okretanje glave, glumu nezaineresovanosti, tmurna raspoloženja... A možda on to već zna? Ivana pogleda u sat na gradskoj kući, da, još uvek može da stigne do ujaka, poseta još traje. Prinese usnama jabuku i poljubi je. Odlično, ovu rumenu jabuku, dobijenu od Milana, menjaće za savet. Savet za sreću.

***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #13 poslato: Novembar 28, 2009, 07:00:10 posle podne »

- 6 -
***
   Aleksandar je sestričinu ispratio do same kapije. Pogledom je pratio njenu podignutu ruku sve dok se nije izgubila u mnoštvu prolaznika. Tek tada mu se osmeh izgubio sa lica ali mu je njen osmeh ostao u sećanju. Spustio je pogled na jabuku u svojim rukama, spuštenim na krilo. I opet se nasmejao. Radovao se Ivaninom dolasku, radovao se jabuci, radovao se osmehu koji je devojčica ponela odlazeći. Pokušao je da jabuku smesti u džep - nije išlo. Pored sebe, na sedište invalidskih kolica - nije mu se dopalo. Spusti je u krilo a ruke zaposli pokretanjem invalidskih kolica. Sa terase drugog sprata neko viknu:
   - Aco, 'oćemo li domina?
   - Kasnije, vidiš da šetam - našalio se.
   Polako je vozio kolica kroz bolnički park. Na mestu gde staza završava on nastavi po travi do stabla ogromne vrbe i pod njom se zaustavi, zaklonjen gustim granjem. Skrovište je mirisalo na neosunčanu zemlju, samonikla rastinja i smrt. Neko vreme sedeo je sklopljenih očiju, u najtamnijoj, u sopstvenoj tami. Udisao je miris buđi i čekao da mu se vlaga uvuče pod košulju, da prione po koži, uđe u kosti... Koliko dugo? Nije znao. Odavno je prestao da meri vreme. Kada zadrhti od jeze, otvori oči i potera kolica prema svetlosti, uspravljajući se u njima kao da tako sa sebe stresa nevidljivi teret. Vraćao se životu. Može da govori, može da čuje, da se sporazumeva. Može videti oblak, zapamtiti lik prolaznika, sećati se detinjstva. Može da ubaci loptu u koš, o, kako precizno! Ruke su mu jake i pouzdane. Može na njima da nosi sopstvenu težinu. Sećao se, posle prve operacije, očajan, nespreman na bol i istinu, uvek se sećao starca pored koga je ležao, krevet uz krevet, ''samo nek ti je pamet zdrava, upamti sinko, zdrava pamet''. Menjale su se sobe, doktori, bolesnici, smenjivala se godišnja doba, sestre, posete, lekovi, ponavljale se operacije, dijagnoze, bolovi. Aleksandar je čuvao razum. Uživao je kad ga peku tabani - kojih nema, kad ga hvataju grčevi u listovima - kojih nema, kad ga bockaju trnci u kolenima - kojih nema... I nije govorio o tome, čuvao je razum (a ko bi mu i verovao?), razum pomaže da uživa u običnim, malim stvarima, da govori lepe reči, da čuje prijatne zvuke, da vidi dobre ljude. Savladao je stepenike, samosažaljenje i nadu. Čuvao je razum kako ne bi sebi za cilj postavio nemoguće ili olako odustao pred pesimističkom procenom mogućeg. Sada, zagledan u rumenu jabuku u svom krilu, razmišljao je šta mu je činiti. Jer, bio je potpuno siguran da nije u pitanju slučajnost. Sujeverje? Pretskazanje? Ma ne, tako daleko nije razmišljao. Jednostavno, slutnja da nije slučajnost što se ova savršena voćka zatekla baš kod njega. Sa tom mišlju izvezao je kolica iz lifta. Hodnikom je, prema njemu, koračala sestra Vera. Snežno beli mantil lepio se uz njeno savršeno telo, raskopčani reveri otkrivali su vrat labuda i duboku, tamnu liniju među grudima preko kojih su se dugmad borila da se otmu rupicama ili pokidaju konce kojima su za mantil prišivena.


***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #14 poslato: Novembar 30, 2009, 10:04:05 posle podne »

- 7 -
***
   
   - Sestro - pozvao je Aleksandar - ova jabuka je za vas. Ne, ne - preduhitrio je njeno odbijanje. - Niti je jabuka mito, niti je ovo udvaranje. Pogledajte savršenstvo prirode: oblik, boja, miris... Sad pogledajte mene, pa sebe. Gde vidite celinu? Istina, ukus može da prevari, ali nekako sam siguran da neće...
   Invalidska kolica nečujno otkliziše niz hodnik ostavljajući za sobom ''ledenu kraljicu'' zatečenu, bez reči. Nikada ništa nije primila. Zaprepašćeno je gledala jabuku u svojoj ruci. Ni od koga ništa. Nije bila u pitanju etika, bile su emocije. Posao je obavljala savesno, pedantno. Profesionalno, bez izuzetka. Za to se školovala, za to je bila plaćena. Sve što izlazi iz tog okvira dotiče intimu a to ne spada u pravila službe. Za sve postoji granica a ljudi često nisu u stanju da je sagledaju. Skloni su preterivanju, euforiji. Momak, od malo pre, zar nije to primer? To, da je gledaju, ispituju, procenjuju - znala je. Znala je da joj se dive. To je i želela. Zbog toga vežba, drži dijete. Zbog toga korača poput gazele, odmeri svaki pokret, izbegava spontani gest. Zbog toga predano neguje kosu, kožu, nokte. Zbog toga pred ogledalom satima sedi ili korača u dilemi ''kako je bolje?''. Savršenstvo - da, momak je u pravu. Samo, njoj nisu potrebni komplimenti, laskave, slatke reči. Ona u prolazu hvata poglede, okret glave, uzdah, zavist, žudnju... Zašto bi se stidela toga? Zašto da u tome ne uživa? Nije li joj to sama priroda dala? Nije li onaj momak i to spomenuo? Nije li se i njen muž baš zbog toga oženio njom a ne nekom devojkom sa fakultetom? Da li? Ledenim plavetnilom svog pogleda sestra Vera okrznu dobijenu jabuku. Zaista je lepa, tako sjajna, rumena, pomislila je. Šta će sa njom? Iznenadno nadahnuće povede je prema sobi glavne sestre.
   - Mogu li izaći koji sat ranije? Molim vas. Veoma mi je važno.
   Glavna sestra podiže glavu, zagleda se u nju preko naočara, bez reči, širom otvorenih očiju.
   - Molim vas - ponovi sestra Vera.
   - Naravno - odgovori glavna sestra.
   - Hvala - nasmejala se zlatokosa i bešumno za sobom zatvorila vrata.
   Sam Bog zna koliko je vremena trebalo glavnoj sestri da poveruje da je sestra Vera izašla sa posla ranije. O tome da je nešto zamolila, zahvalila, prijatno se nasmešila - razmišljaće tek kasnije...
   - Sigurno si dobro? - upitao je muž.
   - Nisam dobro - nasmejala se - odlično sam.
   I dečak je ustao sa stolice gledajući je brižno, dok su se na ekranu, iza njegovih leđa, preticali automobili u video igrici. Vera isključi kompjuter i zagrli sina.
   - Da ideš kod bake na nekoliko dana?
   Dečak je ćutao. Čuđenje u njegovim očima pretvaralo se u sumnju.
   - Hoćete li se rastati?
   Trgla se. Okrenula se ka mužu, ali umesto ohrabrenja i na njegovom licu lebdela je senka sumnja. ''Evo prilike'' - pomislila je - ''da saznam da li sam zakasnila'' i rekla je:
   - Volim vas.
   Na sreću, to je bilo sasvim dovoljno da se nađe u njihovom zagrljaju.


***


Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #15 poslato: Decembar 03, 2009, 12:30:06 posle podne »

- 8 -

***

   Već se spuštao sumrak i baka Anđelija pomislila je da je sluh vara.
   - Što je babi milo, to joj se i snilo - rekla je glasno sama sebi, ali ipak ustade sa klupe da bolje vidi put. Prepoznavši automobil svog sina i isti mah oseti i radost i strah.
   - Šta će ovako kasno - pomisli, zabrinuta.
   Automobil se zaustavi pred njom i kroz otvoren prozor sin je pozdravi širokim osmehom. Bilo je dovoljno da joj odagna strah, mada je nedoumica još uvek lebdela u vazduhu. Zadnja vrata se otvoriše, prvo ispade putna torba, te iskoči dečak vukući sa sobom ranac.
   - Bako, bakice, ostajem koliko hoću!
   Baka Anđelija grlila je unuka upitno gledajući sina. Kroz prozor, on prema majci pruži ruku sa rumenom jabukom.
   - Pozdravila te Vera. Šalje ti unuka i ovu jabuku, da je podelite, - i ne skidajući sa lica onaj srećni osmeh, mahnu im, dade gas i odveze se praćen oblakom prašine i majčinom nevericom da je od snahe dobila pozdrave.
   Mali Mile je već izuo patike i praćen veselim lavežom pasa, bos, po toploj prašini, optrčavao krugove oko kuće. Baka se vrati na klupu, pogleda uprtog u pravcu šupe odakle će joj unuk istrčati. Poslednji zraci sunca povlače joj se sa ruku u kojima drži jabuku. Podigne jabuku, zagleda je, pomiriše i sve nekako sumnjičavo odmahuje glavom.
   ''Ne može biti'' - misli - ''ta jutros sam je sama dala. Al' opet, mogla bih se zakleti...''
   - Bako, bakice! - čuje dečaka kako joj pritrčava, zadihan, znojav, nasmejan i srce joj puno, veliko. Sluša kako sočna jabuka puca pod njegovim zubićima i gleda kako su mu od zdravlja i uzbuđenja obrazi jedri i rumeni baš kao ta ista jabuka.



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #16 poslato: Decembar 07, 2009, 12:52:39 posle podne »

Čedomir Minderović



S E O B A
- 1 –

   Na novembarskom suncu prevrće se prljava utroba naše kuće. Čudno sam tužan. I dok iznosim s majkom sivu, otrcanu slamaricu – tupo zagledan u jedan mrtav oblak nad crnim, niskim krovovima našeg predgrađa – saplićem se o prag. Ona mi kaže: ''pazi''. Onda brižno ''šta ti je danas''.
   Ona je uvek zamišljena, gladna žena, sivost izbija iz nje. Uopšte, sve je danas sivo. I nebo, i naše dvorište, i šupalj, granat orah sred njega, i ove naše stvari koje, jedna po jedna, izlaze na dan. Čudne stvari, s tako nestalnim oblicima! Recimo – onaj iskrivljenisanduk koji je kraj pomijare, to nije sanduk. To je stolica. To je polovina kreveta. To je sto na kome sam toliko puta prao sudove. Na njemu sam i prvu pesmu napisao, tužnu pesmu o rudarima. To je, najzad, i stan paučice i pauka. Vidim njihove mreže. I one su sive. A nad svim tim stvarima – oblak.
   - Šta ti je danas? – kaže mi zamišljena gladna žena. Ona to kaže brižno, ali glas joj je rapav i tvrd.
   - Nije mi ništa! – odgovaram. Moj odgovor je pun tuge i tako tih, no zvoni jetko, kao u svađi.
   Spuštamo slamaricu. Spuštamo je polako, i vrlo pažljivo, jer je dvorište puno blata od jučerašnje kiše. Posle je uspravimo i naslonimo na orah. Ona je žuto obeležila svoj put. Od sobe do oraha puno je slame. Moja majka kaže: ''ako, neću da čistim. Neka idu do đavola! Ni ja nisam zatekla sve čisto!'' Pa se u memljivom, polumračnom dnu naše ispreturane sobe prihvatamo flaša. Prazne su ali su nezgodne da ih se više nosi.
   - Nosi po dve pa se vraćaj – kaže mi majka. – Pazi da se opet ne sapleteš – dodaje – sutra treba da ideš da ih prodaš, valjda će sutra kupiti.
   Prenosimo ih, na njima je debeo sloj prašine, podsećaju me na blistave baštenske kugle u vili Joksimovićevih. Slažem ih u stan paučice i pauka. Siva mreža paučine je iskidana. Automatski se vraćam po druge flaše. Nadamnom oblak, oblak i bledo, tako bledo novembarsko sunce!
   Neopipljivo, neopisivo, tužno osećanje.
   To se prevrće utroba naše kuće.



***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #17 poslato: Decembar 10, 2009, 10:14:30 pre podne »

- 2 -
   Mi se selimo.
   Zapravo – mi treba da se selimo ali evo, već je davno prošlo podne a Đorđa – niotkuda.
    je:
   - Ako bude danas isplate ona će biti u jedanaest.
   Sada je već pola tri a njega – nema.
   - Šta je sa Đorđem? Da li je bilo isplate? Da mu se nešto nije desilo? Možda nije primio, pa je otišao kod nekoga da traži na zajam? – Glas moje majke je, nagađajući, sve rapaviji i tvrđi. Onda mi, u tri sata, odjednom usplahireno kaže:
   - Trči u centralu pa pitaj gde je...
   S velikim naporom volje prisiljavam sebe da trčim (od sinoć nismo ništa jeli). Kod pištoljmalskih plotova usporim ipak. Tu je, vrlo blizu, Centrala. U niskim, pola zidanim a pola drvenim šupama nekoliko pokvarenih tramvaja i demontiranih tramvajskih delova. Ispod njih, u rupama podova, crni, prljavi ljudi u otrcanim, nekada plavim odelima za rad. Oni lupaju odozdo čekićima i ne čuju me. Najzad nalazim jednog čuvara. Vučem ga za rukav:
   - Je l' tu Đorđe?
   - Koji Đorđe? – osmehuje se čuvareva čađava brada, - šta radi taj Đorđe?
   Objašnjavam dobroj čađavoj bradi da taj Đorđe radi ovde, ''on će skoro da svrši za kalfu, on je moj brat''. Dobra čađava brada se trese, jedna ogromna crna ruka nežno se igra sa mojim kovrdžama:
   - On je otišao, mali. Od isplate ga nema. Zar nije dolazio kući?

***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #18 poslato: Decembar 11, 2009, 11:39:56 posle podne »


- 3 -

   Pet je sati.
   Naše stvari su već davno iznesene.
   Sunce je zašlo, obavija ih sivost novembarskog sutona.
   I nas.
   U tom dimljivom novembarskom sutonu jedna zamišljena, gladna žena sedi na gomili krpa pod orahom, ugnutih ramena toliko da se ključnjače naziru, sa sivom, raščupanom glavom u mršavim, deformisanim rukama. Ja sam na kapiji. U daljini, kod Ribare, zamire strasni smeh besprizornih kao svako veče. Jedna žuta, izgladnela mačka vuče se nesnosno polako kraj naerenog plota prekoputa, jedna noga joj je zgrčena i krvava.
   Misli mi odjednom opet odlutaju. Mislim o Njoj. Zamišljam sebe s Njom u nekom lepom parku, na zasenčenoj klupi na koju ipak pada malo zalazećeg sunca. Oko nas je puno zlatnog opalog lišća a Njena ruka, Njena topla, najdraža na svetu ruka je u mojoj ruci. Vetar huji. Zlatno lišće pada oko nas. Ništa više!
   Žena pod orahom me budi:
   - Idi kod bakalina. Idi i kaži da sam ga molila da mi pozajmi ručna kolica. Kaži da ćemo ih vratiti još večeras, čim prenesemo stvari.
Idem. Upadam u dimljivu petrolejsku svetlost, u zadah i gušeći smrad periferijske bakalnice.
   - Dobro veče!
   Bakalin, smežuran starčić, prebrojavajući za tezgom novac, ne diže glavu.    Onda kaže:
   - A, ti si...
   - Molila mama...


***

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #19 poslato: Decembar 13, 2009, 09:16:58 posle podne »

- 4 –

   Prošlo je pet. Đorđa još nema. Pakujemo stvari u kolica. Spakujemo ih. Zarđale noge šporeta strče u vis. Slamarica viri polovinom. Privezujem metlu i sekirče za šporet. Između sanduka s flašama i šporeta uvlačim ulubljene čunkove. Korpu sa sudovima poneće majka. Još jednom pregledamo sve čvorove. Osvrćemo se na testeraše u dnu avlije, skupljene oko lonca na ognjištu.
   - Zbogom! – kaže moja majka.
   - Zbogom! – dovikujem i ja.
   - Zbogom, zbogom, zdravo! – odgovaraju nam testeraši.
   Polazimo no odjednom...ali ne, to apsolutno nije moguće... pa ipak... pa ipak zašto je uvek zamišljena, gladna žena tako naglo još više posivela... zašto se odjednom tako, kao pod nekim strahovitim teretom zgrbila... zašto je odjednom tako ostarila i smežurala se, i posivela, kao pepeo posivela!
   Na kapiji opazim Đorđa. Sve mi bi jasno.
   - Volga, Volga... – peva Đorđe. Peva dečački sirovim, promuklim glasom. Ta ''Volga, Volga'' je prljava, odvratna, žalosna, podseća na rakidžinicu. Njegovo lice je neobično, nimalo radosno, a pesma pre liči na nemoćni, još nesvesni protest. Prvi protest Đorđa protiv svirepog života u Uskoj ulici.
   - Volga, Volga... – peva Đorđe, i pokušava da stoji uspravno, i podriguje, povraća mu se.
   Kroz Beograd, grad bezbroj belih objava stanova za izdavanje, oznojen, u maglenu jesenju noć, guram kolica s našim stvarima, preko Terazija, za Prokop. Zamnom majka i Đorđe. Ostalo mu je nešto novaca. On se tetura, majka u jednoj ruci nosi korpu sa sudovima a drugom ga pridržava.
   Uselili smo se u kasnu noć.
   U istu jazbinu kao i u Uskoj ulici.

***