• Januar 21, 2019, 02:05:27 pre podne
Sivac

Autor Tema: PRIČAM TI PRIČU  (Pročitano 6275 puta)

Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
PRIČAM TI PRIČU
« poslato: Septembar 30, 2009, 01:17:54 posle podne »

OGLAS
- 1 -

   Gospodja Sofija, udovica već dugo vremena, odskora je živela u stanu na trećem spratu trošne četvorospratnice, u užem centru grada. Vrlo, vrlo retko posećivao ju je sin, a još redje dve mladje žene o kojima se, po komšiluku uz kafu, još nagadjalo da li su unuke ili snahe. Visoka, mršava, uspravna, strogo začešljane sede kose, u urednoj, elegantnoj a ničim ne obeleženoj crnini, ozbiljna do zvaničnosti, na rečima škrta, naizgled nedruželjubiva, kod novostečenih suseda nije izazivala simpatiju. Od Zuzane, kućne pomoćnice, koja se predstavljala kao družbenica i dolazila petkom oko osam ujutru, vukući za sobom kolica natovarena nedeljnim potrepštinama, a oko sedam uveče napuštala stan iznoseći smeće, nije se moglo izvući više od pozdrava i osmeha za koji niste mogli biti sigurni da li je prostodušan ili podsmešljiv.
   Jedne zimske subote, u predvečerje, kratko se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Gospodja Sofija, sedeći kao i obično u to vreme u svojoj fotelji, koja je na mestima uglačanim od ruku i glave bila pokrivena uštirkanim belim čipkama, vidno se trgla i namah ukočila. Ostala je tako, kruto sedeći, zagledana u nebo uramljeno u ravan beli okvir prozora, koji je činio jedinu pokretnu sliku medju gusto povešanim goblenima, čiji su umetnički sadržaji mirovali razapeti otmenim, dubokim i tamnim ramovima pozlaćenih ivica. Uvek je sedela daleko od prozora kako sa visine trećeg sprata pogledom ne bi dotakla ništa sem neba i eventualno kratkog leta retkih ptica. Zvono se oglasilo po drugi put, opet kratko, možda još sramežljivije od prethodnog puta. Ustala je polako, odmerenim koracima došla do ulaznih vrata, otključala i otvorila ih, ni ne pomišljajući da pogleda kroz špijunku ili upita ko je. Pred njom je stajala žena, neodlučna, vidno zbunjena, očigledno mlada, ali zbog umora ili patnje teško odredljivih godina, držeći za ruku mršavog dečaka, kome je ispod kape virilo pramenje plave kose, ne starijeg od pet godina, plašljivog, kratkovidog pogleda iza stakala neuglednih naočara. Bez obzira što putem do vrata nije ni razmišljala o mogućem identitetu posetioca, gospodja Sofija, ugledavši ih, pomisli da bi se manje iznanadila duhu svog pokojnog muža ili čak njemu lično, nego ovom paru, uočljivo tragičnom. Bez ikakvih dodatnih objašnjenja i pre nego što je izustila i jedan slog, žena ispred nje prošaputa:
   - Mi smo zbog sobe...
[/color]


***
[/color]



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 04, 2009, 07:33:58 posle podne »

- 2 –

   Gospodja Sofija gledala je sa nerazumevanjem, nakrivivši glavu malo u stranu, naprezala je razum ali sve je ostalo bez rezultata, pa je tako i dalje stajala nepomično zagledana u ženu. Ova opet, po nakrivljenoj glavi potencijalne sagovornice zaključi da je nije dobro čula, pa ponovi glasnije i sporije, trudeći se da usnama vidno oblikuje reči:
   - Mi smo došli zbog sobe!
   - Kakve sobe? - u čudu progovori gospodja Sofija.
   - Zbog male sobe. Oglas. Dole, na vratima... - žena je još uvek govorila glasno, rastavljajući slogove, nadajući se da joj se može čitati sa usana i rukom nevešto pokazivala niz stepenište.
   - Nisam gluva, a nisam dala nikakav oglas.
   Nastao je tajac u kom su se žene gledale bespomoćno, svesne da je došlo do nesporazuma i istovremeno razmišljajući šta mu je povod.
   - Treći sprat, stan osam? - progovori upitno mladja.
   - Jeste - potvrdila je starija - ali ja nisam dala oglas i sigurno nikoga neću primiti.   
   Mladja na čas sklopi oči što se moglo tumačiti kao olakšanje, medjutim, ona kao da je to vreme koristila da se sabere, da odluči šta će, kako će postupiti, ali kad iz nje provali bujica reči, sve jedna drugu sustižući i prekidajući, pitajući i zaključujući u isto vreme, bilo je jasno da smirenje nije nastupilo.
   - Vi to zbog malog... Znam, znam... Ali on je tako dobar, verujte. Šta dete smeta? Nećete ga ni čuti... Pa ne mogu se deca radjati odrasla. Imajte srca! Ne bojte se, ne mokri u krevet. Miran je kao bubica. Poslušan, jako... Gospodjo... - tu kao da je iscrpela iz sebe svu snagu, ona ućuta zaranjajući u svoj očaj, spusti glavu i ponovo zatovri oči, obrazi joj planuše od stida i krupne suze potekoše kao da su jedva dočekale da linu ispod spuštenih trepavica.    
   - Oprostite, - prošaputa, naglo se okrete i podje niz stepenice odvodeći sa sobom dečaka čiji se bezazleno začudjen pogled još uvek utapao u miru sivih zenica gospodje Sofije. Osećajući da ovaj incident nije razrešen a da je krivica nepravedno pala na nju, ne skidajući pogled sa dečaka, gospodja Sofija krenu za njima i vide da dečak zastaje, vukući za ruku svoju uzbudjenu majku još pre nego što se začulo njeno:
   - Čekajte! Da vidimo gde je taj oglas.


Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 12, 2009, 11:28:14 posle podne »

- 3 –

   Jaka promaja vukla je kroz otvoreno krilo ulaznih vrata, uvlačila sa sobom u hodnik buku i prašinu ulice, a na prljavom staklu zatovrenog krila njihao se, zalepljen flasterom po gornjoj ivici list papira, koji je mladja žena pažljivo odlepila i pružila starijoj bez trunke trijumfa ili iščekivanja. Starija je primila papir, ispružila ruku kako bi ga udaljila od očiju jer nije imala naočare i u neverici odmahnula glavom.
   ''IZDAJE SE MALA SOBA -pisalo je - III SPRAT, STAN 8''. Sve je shvatila. Neukusna šala... Namerna provokacija... Rimsku cifru I neko je flomasterom pojačao i dodao još dve uspravne crte načinivši od nje III, dok je broj stana 3 lako prepravljen u 8.
   - Dodjite - okrenula se mladoj ženi - naći ćemo vaš stan.
   Pozvonivši na vratima stana broj 3 na prvom spratu, gospodja Sofija je umereno savladjivala ponos proistekao iz raspleta ove neprijatne zagonetke i dozvolila sebi osmeh izazvan nekim nepoznatim ili možda davno zaboravljenim osećanjima. Niska, bezlična žena, opasana keceljom, širom je otvorila vrata otkrivši tako unutrašnjost predsoblja zakrčenog torbama i kartonskim kutijama, nad kojim su se naginjali čovek i žena, glava radoznalo okrenutih ka otvorenim vratima. Pred očiglednošću situacije gospodja Sofija oseti jaku slabost, ali obaveza, koju je sebi hrabno nametnula, primorala ju je da bar pokuša. 
   - Da li vi izdajete sobu?
   - Vidi sad! Stoji oglas nedelju dana pa nikog, a danas svi navalili. Eto, vi'te, ljudi baš useljavaju.
   Mlada žena se saže i podiže dečaka u naručje ali pre nego što se okrenula prema stepeništu koje vodi nadole, starija je uhvati pod ruku i oslanjajući se na nju, povede je gore na treći sprat, gde ušavši zajedno u stan broj 8 dečak progovori:
   - Mmmmmmammma, immmamo sssobu!


Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 20, 2009, 10:15:01 posle podne »

- 4 –
***

   - Ne mogu, ne mogu i ne mogu da te razumem. - Čovek je dugim koracima prelazio sobu, vadio iz džepa cigarete i upaljač, nervozno ih vraćao u džep jer je kod svakog ponovnog pokušaja njegova majka, budno motreći njegove pokrete, dizala ruku i odrečno mahala podignutim kažiprstom, strpljivo se smešeći. Iza tog osmeha bolelo je saznanje da je pred njom Andrija, njen sin jedinac, kome je ostavila sve, sve što je stekao njen otac, otac njenog oca, otac njenog pokojnog muža i dakako, njen dobri muž i ona. Andrija, onaj umiljati, poslušni dečak, koga je neke davne godine, rastajući se sa njim teška srca, poslala u inostranstvo na školovanje, a koji se vratio tek tri godine kasnije sa reputacijom ženskaroša i teškim bremenom dugova. Njen muž platio je sve, bez reči osude, pravdajući to mladalačkim zanosom, sticanjem iskustva, mada su oboje znali i druge dečake koji su iz sličnih škola umesto dugova donosili diplome. Preselivši se u ovaj stan, ostavila mu je i poslednju kuću, jer je sve bogatstvo, deo po deo, razdelio ženama, kćerima, ljubavnicama, ponajviše ljubavnicama. I danas je u nekom divljem braku, sa ženom mladjom od svojih kćeri, je li to bolest, kao što je njen pritisak, to joj je jednom rekla Zuzana, ali ona je svoje lekove redovno pila, uspevala je sve da drži pod kontrolom.
   - Sofija, ti nas iskušavaš. Zar ne? - iza blagosti glasa, zavaljena na kauču, sedela je Vladislava, Andrijina kći iz prvog braka, zadovoljna društvenim i bračnim statusom, nezadovoljna svojom težinom na ivici gojaznosti koju je nevešto pokušavala da prikrije te postizala suprotan efekt, razočarana neambicioznošću razmažene dece čije je ekscese već duže vremena prikrivala mnogo veštije od svoje težine.
   - Ne - rekla je gospodja Sofija mirno.
   - Ne, ne iskušava! Ona nas muči i u tom uživa! Sofija... Hoćeš da molimo? - promukli glas a visok ton, karakterističan za Lidiju, Andrijinu kćer iz trećeg braka, iz drugog i narednih nije imao dece, bar za sada... Stajala je naslonjena na dovratak, fatalna devojka, visoka,zgodna, dečački vitka, elegancijom i prefinjenom jednostavnošću frizure, šminke, odeće, nakita, plenila je, da bi potom svoj oštri um iskoristila za lukave, provokativne, beskorisne, a do bezobrazluka uvredljive ispade ne birajući žrtve. Njeno lupkanje nogom po parketu moglo se tumačiti i kao odraz njene nervoze i kao pokušaj da je izazove kod drugih.
   - Ne - ponovila je gospodja Sofija još mirnije.




Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 23, 2009, 11:29:10 posle podne »

- 5 –

   Ovoj nemiloj raspravi prethodilo je otkriće privremenih podstanara i strah da bi njihov boravak mogao postati trajan. Nisu primećivali da je gospodja Sofija postala baka, da je to postajala polako, nešto manje od dve godine, i svesno i naporno, i prirodno i lako, ne od onog trenutka kada ju je dečak prvi put oslovio sa ''bako'', već od onog kada je sama poželela da je on tako ponovo oslovi. Uprkos tome što su se dečak i njegova majka trudili da budu neprimetni, nenametljivi, u stanu se promenuo miris, svetlost, boja, ukus, zvuk, a Zuzana se bez ikakvog prethodnog dogovora, instinktivno prateći gospodjine potrebe, trudila da pojednostavi zbližavanje sa preplašenim dečakom. Pre nešto manje od dve godine, po useljenju, snebivajući se pred ovorenim vratima sobe u kojoj je gospodja Sofija provodila popodnevne sate pred svojim ličnim delom neba, nova podstanarka se nakašljala, smatrajući to najkulturnijim načinom skretanja pažnje na sebe.
   - Pa? - gospodja Sofija se polako okrenula prikrivajući tako svoju nesigurnost, začudjujuću tremu pred ovo dvoje preplašenih junaka gradske zime.
   - Zovem se Danka - rekla je žena, pa dodala, više stidljivo nego ponosno, - zaposlena sam, redovno ću plaćati kiriju, nećete zažaliti što ste nas primili.
   - Neka, neka - prekinula je gospodja Sofija, pa se obratila dečaku - a kako se ti zoveš?
   - Mmmm...
   - Mile, on se zove Mile - brzo je izgovorila majka sklanjajući mu nežno kosu sa čela.
   - Zar ne zna da govori?
   - Zna, kako da ne zna! On samo malo muca... Pa ja tako, da mu pomognem...
   - Zašto mu pomažete ako sam zna - gospodja Sofija pitala je polako, zainteresovano, dok joj je srce drhtalo kao preplašena ptica u strahu da njena znatiželja ne odbije majku i dete.
   - Pa samo da bude brže, malo muca...
   - Ali ja nigde ne žurim - rekla je gospodja Sofija gledajući dečaka. - Dodji, imamo vremena na pretek.
   Dečak je neodlučno pogledao majku, ona se osmehnula, blago ga gurnula napred:
   - Idi kod bake.



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #5 poslato: Oktobar 28, 2009, 12:19:12 pre podne »

- 6 –

   - Mogla bih - rekla je Zuzana kroz nekoliko dana - da dolazim češće a kraće. Zgodnije mi je.
   -Svakako - složila se gospodja Sofija.
   Njen skromni jelovnik od hladnih, podgrejanih ili dokuvanih obroka proširio se obilnim doručkom, supicama, šarenim varivom a o čarobnim Zuzaninim slatkišima mogli su sanjati i razmaženi sladokusci. Sladokusci poput Vladislave, koja je navratila nekoliko puta, izvinjavajući se sebi, Sofiji, Zuzani, pružajući tanjirić, još samo jedno, ali zaista samo jedno parčence, odakle sad tu Zuzana, nije petak, da li to Sofija nešto slavi, čije dete, dobro... sad zaista moram ići, eto me uskoro, Zuzanin rolat je božanstven... Lidija se zadržavala još kraće, u zavisnosti od modnog trenda, zahtevala krzna, čipke, srebro, sarkastično zahvaljivala ili zadovoljno ćutala, od ponetih knjiga vraćala polovinu, trećinu ili još manje, pa iščitavala novi spisak - vidim, skleroza uzima maha, ponovo učiš čitati, ili proučavaš životinje - ako ti treba ljubimac uzmi zmiju, posle napraviš cipele, i ja kažem da je za dete, podetinjila si potpuno... Otkrio ih je Andrija, ne njih, samo Danku, možda je to zaista bolest, po mirisu je otkrio kaže, mada ta skromna žena nije ni imala mirise, samo obični sapun, nije čak ni bila u stanu. Ugledao je Mileta:
   - Šta ti tu radiš?
   - Ja ovde stanujem, a šta ti radiš? - uzvratio je dečak mirno.
- Gde ti je majka? - znalačkim pogledom fokusira sobu, krevete, zidove, komode i zna koliko joj je godina, koliko iskustva, koliko bola, koliko tvrdoglavosti, zna sve, pa i to da ja ne može dobiti nikako.



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.4 Firefox 3.5.4
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #6 poslato: Oktobar 31, 2009, 12:12:18 pre podne »

- 7 –

   - Otići će za nedelju dana. Vi ćete otići ovog časa. Zuzana! Zaključaj za njima - rekla je gospodja Sofija, vraćajući fotelju u središte sobe kako bi iz nje, posle skoro dve godine, ponovo mogla videti samo nebo. Bolele su je sopstvene misli, padalo je veče i sunce je u njenom prozoru zalazilo rumeno što odavno nije primećivala, pravi košmar sa tom njenom porodicom, nisu shvatili da neko može dobiti mnogo a da oni ne gube ništa, pomislila je da im pokaže novac kojim je Danka plaćala stanarinu i onaj koji je sama uštedela, predomislila se u poslednji čas, srećom, jer sada zna da bi joj sve uzeli. Treba da uzme neku tabletu za pritisak, želela je samo da taj dečak ojača, da prestane da muca, oseti kako joj suze naviru na oči, nema nikoga da zatraži šolju čaja, da pozove, da upita, nikoga kome je potrebna, Bože, pa ona plače. Ne može poreći, pomislila je da sve ostavi Danki a da ona to ni ne zna, pogotovo kada je Mile prestao da muca, pošao u zabavište i počeo da se druži sa decom. Tada se počela buditi noću, videla je Danku pred advokatima kako drhti pred užasima svoje prošlosti, kako pada pred Lidijinom jarošću i zavarava se Vladislavinim lukavstvima, videla ju je pred Andrijom, a nje, Sofije, nema i tu je odustala. To malo pouzdanja što je uspela povratiti u ove dve godine mora sačuvati i ako je bude mučila sirotinja neka je bar ne muče ljudi, što je mnogo okrutnije, rekla je Zuzani, bar ne zbog nje, to nikako.                   

***


Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.4 Firefox 3.5.4
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #7 poslato: Novembar 05, 2009, 07:50:47 posle podne »

- 8 –

   Sahrana gospdje Sofije obavljena je vrelog letnjeg dana, gotovo pola godine po iseljenju njenih stanara, preminula je od tuge mada je u lekarskom izveštaju drugačije pisalo. Pronašla ju je Zuzana u petak ujutru, kada je došla do pospremi, sedela je u svojoj fotelji otvorenih očiju kroz prozor uprtih u letnje nebo. Članovi porodice zamolili su Zuzanu da se pobrine oko daće i ujedno izbegnu njeno prisustvo na groblju, ali tamo se, nepredvidjeno, pojavila mladja žena koja je za ruku držala plavokosog dečaka sa naočarima. Andrija, sin jedinac gospodje Sofije, razmenuo je značajne poglede sa svoje dve kćeri, pa da ne izazove ljubopitljivost okupljenih rodjaka i prijatelja, zaobilaznom se stazom neprimetno uputio u pravcu žene i dečaka kako bi ih kulturno zamolio da se udalje. Zašavši im skoro iza ledja, taman se spremao da progovori, kad dečak podiže glavu prema majci i upita:
   - Mmmama, zzzašto ovde samo mmmi plačemmmo?



Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #8 poslato: Novembar 11, 2009, 12:24:19 pre podne »


R U M E N A    J A B U K A

- 1 -
   
Tanak zrak sunca oprezno se dohvatio prozorske daske pa kroz sitnu čipku bele uštirkane zavese nečujno kliznuo preko kuhinjskog stola. Baka Anđelija spusti na sto šolju mleka i pruži obe ruke u susret suncu. Njeno mirno lice pod prosedom, začešljanom kosom, prenu se, zatrepta zelenkastim očima i izazva topao osemh.
   - Eto te, eto te! Dobro ti jutro. 'Ajde uđi, što si se postidelo? Ugrej baki ruke, tako, tako... malo i ramena... - i dok baka Anđelija govori, lagano, kao da vabi živinu, preko stola i preko njezinih ispruženih ruku jedan za drugim pružali su se sunčevi zraci, sve dok ne pokriše čitav sto, deo kredenca i naspramni zid kupajući svojom toplinom kujnicu samotnog salaša. Samotnog? A da li je? Baka se sa tim ne bi složila. Uostalom, zvali su nju i u selo, i u varoš. Pošla bi na dan-dva i na nedelju dana, ali duže ne, ne dao Bog. Čitav život budili su je petlovi, sunčevi zraci ili dečji plač, sve u zavisnosti koliko joj je godina bilo. Pa ni sada nije stara, još nije, samo je deda umro mlad... Baka Anđa među prstima protrlja grančicu ruzmarina, zadovoljno udahnu miris pa ustane, vraćajući ruzmarin u džep na kecelji.
   Ravničarski mir duboko je zašao u jutro kad zalaja jedan pas, a za njim i svi ostali. Sa nepostojeće kapije salaša povika muški glas:
   - Kest, kest Šaro, kad govorim - psi ućutaše i krenuše uz pridošlicu prijazno mašući repovima. - Anđo, Anđelija, jesi l' kod kuće - vikao je zet.
   U tren oka baka se našla na vratima i šeretski odgovara:
   - Nisam, Tošo, nisam! Al' ti 'ajde, kad si već tu.
   - Mustro jedna, - kaže Toša. Dok ulazi on sa glave skida stari slameni šešir, polaže ga na početak dugog kuhinjskog stola a sam seda na drugi kraj, u pročelje, kao gazda. Od kada je umro deda Obrad, muž Anđelijin, a pašenog Tošin, sama ga je Anđa na to namolila.
   - Di bi ja, žena, u pročelje - govorila je - na domaćinovo mesto da sednem? Ako je po starešinstvu, zaludno je čekati. Sin kad svrati skoro i ne seda, što donese istovari, što će poneti utovari, malo poradi a preostalo vreme mu prođe u ubeđivanju deteta da uđe u auto. ''Ajde, Mile, čeka nas mama. Ajde, Mile, pašće mrak. Ajde, Mile, tata ima sastanak. Ajde, Mile, kupiću ti...''   
   Baka ćuti, u vaspitanje neće da se meša, u ovo današnje - pogotovo. Nepoverljivo odmahne rukom. Žalosno je što dete odvedu tako brzo i raznežena u saznanju da bi dečačić ostao kod nje, uprkos očevim molbama i obećanjima. Ponekad, kad ga ostave na par dana da uživa bakine salašarske čarolije e, onda ni deda Toša ne seda u pročelje. ''Zna se ko je gazda'' - kaže ozbiljno, a krišom namigne baki i izmišlja kojekakve poslove radi kojih dolazi češće i zadržava se duže i baš mu treba pomoć ''jednog veštog i pametnog momčića''.
   - Ko zna - nagađa baka Anđa - možda se on vrati. Ni salaši više nisu takva zabit kao što su bili. Imaju put, struju, pa i telefon. I sva ta zemlja, što je iza deda Obrada ostala, a deda Toša je sad obrađuje... sve će mu to baka sačuvati...
   - 'Ajd, uzdravlje, - kaže Toša i već je kod vrata. Baka Anđa sa kredenca dohvati jabuku. ''Gle, poslednja'' - pomisli. I nju, jabuku, kao i sve drugo, prvo pomiriše sa uživanjem, pa zadovoljno požuri za zetom. 
   - Čekaj! Sestru da mi lepo pozdraviš ovom jabukom. Nek' se seti kakve smo bile u mladosti - smeši se setno, gleda u jedru i zdravu rumenu jabuku na svom dlanu. 


***


Van mreže pitalica

  • Moderator
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
  • OS:
  • Windows XP Windows XP
  • Browser:
  • Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
Odg: PRIČAM TI PRIČU
« Odgovor #9 poslato: Novembar 14, 2009, 09:54:25 posle podne »

- 2 -


   U tim starim seoskim kućama od naboja, čiji su zidovi deblji od samih kaljevih peći, ne možeš se oznojiti ni po najvećoj vrućini. Sedneš li, samo na čas, već poliva po leđima. ''A nema se kad ni sedati'' - mislila je nina, nagnuta nad stolom sa oklagijom u rukama. Po brašnjavoj dasci, brzim, uvežbanim pokretima, razvijala je okrugli list testa. Kada se, u neki minut do dvanaest, na vratima kuhinje pojavi Toša, ona će na sto spustiti činiju vrele pileće supe zasute tankim rezancima, žutim kao dukat. Toša će lagano srkati supu i pričati nadugačko gde je bio i šta je radio, koga je sreo i o čemu razgovarao. A stigne svuda i sa svakim lepo ume. Eto ga, iza leđa nešto skriva, kaže:
   - Pogodi sa čim te je sestra pozdravila.
   - S ruzmarinom - odgovori Leposava - znam ja nju.
   - E, baš da ne znaš - zadirkuje je Toša i pruža joj rumenu jabuku. Leposavi je dovoljno i da sestru pomene, puno joj srce a jabuka joj se čini tako lepa pa je protrlja keceljom da se još bolje sija. Zna ona da se po imetku sestra sa njom ne može meriti jer Toša i ona mnogo su stekli a nigde im se nije odlivalo, dok je Anđelija, udovica s troje nejake dece, muku mučila. Bogu hvala, devojke se udadoše dobro. Koliko je i to dobro kad su na daleko, pa ih mati uvek željna. A željna ih i ona, nina, posle matere najrođenija. O sinu da se i ne priča, više se soli najeo kod nje i Toše nego u rođenoj kući. Istina, bliže je od sestara, ali sad, kad i sam ima porodicu, teško nađe vremena da ugodi obema. Sve to nina zna i sve razume, ali od želje se pobeći ne može.
   - 'Ajde, Lepa moja, k'o da ja ne znam di ti je pamet. Ponesi mesa, i tako ćemo opet klati, pa da ne stoji zalud u zamrzivaču. I sira... podosta... Al' nemoj dugo! Ta još ti nisam ni pola isprič'o, - smeje se, Toša, obešenjak jedan.
   Nina slaže hranu u ceger ali taj osmeh zadovoljstva kojim prati pokrete nema dodira sa materijalnim stvarima. Spokoj njenog pogleda, govora i pokreta, dugogodišnja je ljubav, uzajamna. Ni ona, ni Toša, ne bi to nazvali tako. Kažu: poštovanje. To im nekako lakše prođe kroz žuljevite šake, kroz duge redove kukuruza, avliju punu živine, kroz svinjac, čardak i kokošinjac, preko leđa pognutih nad motikom, ispod blatnjavih klompi... Dođe im nekako skromnije. Selu su, svakako, ostavili da prebira kučine neshvatljivog mirenja sa sudbinom koja ih je, eto, baš njih, ostavila bez poroda...