• Mart 19, 2019, 12:33:40 pre podne
Sivac

Autor Tema: Siniša Kovačević - Hotel Evropa  (Pročitano 2254 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Siniša Kovačević - Hotel Evropa
« poslato: Avgust 18, 2009, 12:29:40 posle podne »

Siniša Kovačević

Hotel ,,Evropa”


Mojoj ćerki Kalini. Umesto saveta i upozorenja.


LICA
DŽONATAN SMIT – Englez, penzionisani časovničar i optičar. Godina mnogo.
ALEKSANDAR – pesnik, godina trideset pet.
GOSPOĐA BIRGIT BLAB, DEVOJAČKO FON RITENKROJC – vlasnica Evrope. Godina jako mnogo. Nemica.
GOSPOĐICA EMILIJA DIPON, možete me zvati EMI – Francuskinja, pletilja čipki i goblena. Godina jako mnogo.
ĐUZEPE TALJATELA – Italijan, kapetan duge plovidbe u penziji. Godina mnogo.
HUAN DIJAZ RAMIREZ – Španac, bankarski činovnik, godina nešto manje od mnogo.
MATIJAS VAN DER SAR – Holanđanin, graditelj nasipa pred penzijom, godina nešto manje od mnogo.
Anke i Gertrude KLAJSEN – Dankinje po svemu. Sestre. Godina neodređenih, ali ipak mnogo.
JOZEF PROHASKA – Austrijanac, profesor u penziji. Godina dosta.
KATOLIČKI SVEŠTENIK
MLADA ŽENA
MAJSTOR
ISLEDNIK
SULEJMAN TOPUZ
KURVA
FIFI – pas

Dešava se u hotelu ,,Evropa”. U Evropi. Ovih dana. Zima je.

Dragi reditelju,
Ovo je, moram priznati, jedna neobična i zbunjujuća drama. Verujem da je uz to, ovo i jedna dobra drama. Mogla je biti pisana i sasvim drugačije, bolje rečeno, mogla je biti pisana i sasvim uobičajeno. Dakle, sa tročinskom ili čak petočinskom strukturom, sa jedinstvom mesta, vremena, radnje... Sa žestokim sukobom. Dakle, mogli su se uvažiti svi dramaturški postulati od Aristotela, Korneja, Frajtaga pa do Arčera. Ali bi se onda, svakako, izgubila ova ,,neobičnost”, isprepletanost vremena i prostora, zaumnost, odsustvo realnosti... Toliko imanentne ovakvoj vrsti ljudi. Izgubila bi se ona dragocena izmaglica, ona sfumato atmosfera, kao na slici starih majstora. Uopšte, mislim da je sfumato pravi izraz za čitanje i postavku ove drame. I u njenom likovnom a i u svakom drugom smislu. Ono što ja ne bih voleo, to su zidovi na sceni, scenografija koja asocira na realističku atmosferu hotela ili pansiona. Radnja po tim prostorima treba da se odvija simultano a sobe stanara da budu omeđene samo svetlima. Ali, ko je uopšte pisac da postavlja bilo kakve uslove i zahteve. To su, dragi moj reditelju, tvoji problemi i ti ćeš ih i rešavati. Možda je drama, upravo zato, najnesrećniji književni rod, jer o njenoj sudbini odlučujemo nas dvojica. O sudbini i izgledu. I to se, nažalost, ne menja čak ni kada sami režiramo svoje komade.
A što se glumca koji će igrati ulogu DŽonatana tiče, on će sve razumeti. Dovoljno je talentovan i iskusan. Treba da igra ulogu ali i da se igra sa njom. Sa likom, tačnije rečeno. Pomalo brehtovski. Samo što ovde ne napušta karakter, nego situacije. Želim ti uspeh i dobro zdravlje. I dobru predstavu, svakako... Mada je lakše biti zdrav.
Siniša Kovačević

Veliki, barokni hol nekada, svakako, raskošne zgrade. Ostaci kitnjastih gipsanih aplikacija, teške, prašnjave zavese koje kriju pukotine na zidovima. Nekoliko portreta i slika iz lova. Teška vrata, u duborezu, vode u spoljašnji svet. Osam identičnih vrata po obodu hola vode u sobe. Hotel ,,Evropa”. Teška ulazna vrata se otvore. Uđe gospodin DŽonatan Smit, živahan i goropadan sedamdesetogodišnjak. Iz džepa izvadi svežanj ključeva. Zastane.

DŽONATAN SMIT
Ja sam ovde, u hotelu Evropa, već deset godina. Tačnije, devet godina, devet meseci i osamnaest dana. Tačnije, danas je osamnaesti dan, a s obzirom da je sada (Pogleda na veliki džepni sat) jedanaest časova i osam minuta, znači nije još punih osamnaest dana. Dobro mi je ovde, tačnije, dobro nam je ovde, jer ima nas osmoro, mislim u pansionu. Mada, gospođa Blab devojačko fon Ritenkrojc ne voli kada se kaže pansion, ona insistira na onome hotel. Valjda joj to zvuči otmenije, šta li.(Tiše) Mada je ovo ipak pansion, zar ne. Doduše, ne družimo se baš mnogo, ali dobro dođemo jedno drugom. Nekad usfali šolja šećera ili šibica, onda samo zakucaš na vrata do svojih. Uvek možeš računati na komšiju.
(Priđe do sandučića za poštu, otključa svoj pretinac. Ništa. Ponovo ga zaključa, bar za nijansu neveseliji nego što je ušao u hotel)
Na kraju, tu je i gospođa Birgit Blab, devojačko fon Ritenkrojc, gazdarica i vlasnica ovog uglednog pansiona, pardon, hotela. (Ovo kaže sa jakim nemačkim akcentom, očito imitirajući vlasnicu) Jedna stara dama, toliko ponosna na svoje devojačko prezime. Sobe su lepe i čiste, što ćete i videti, prostrane su i svetle, imaju malu kuhinju i kupatilo, tačnije kupatilce, parne imaju telefon. Moja je sedmica, što znači, ako pravilno zaključujete, da sam ja bez telefona. A nije mi mnogo ni potreban. U prvom apartmanu je gospođa Blab, vlasnica ove ugledne kuće.

Soba sa slikama i fotografijama starih austrougarskih i pruskih oficira, ufitiljenih brkova i visokih čizama. Jedino ova soba ima staklena vrata. Način, na koji vlasnica kontroliše svoje stanare. Starinski nameštaj odaje nekadašnju raskoš ali i nekadašnju sreću. U velikoj naslonjači, ogrnuta velikim štrikanim šalom, starica. Naočari sa ogromnom dioptrijom, nisko na nosu i bombonjera u krilu.

STARICA
Udova Blab, devojačko fon Ritenkrojc, gazdarica i vlasnica ovog uglednog hotela, u kome vlada red, čistoća, tišina. Moji stanari bili su najugledniji i najviđeniji ljudi. U doba pre katastrofe, ovde su dolazile i krunisane glave.
(Ustane i priđe jednom portretu na kome je namršteni pruski kadet) Moj muz...

DŽONATAN SMIT
Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc, nikada ne kaže pre Drugog ili posle Drugog svetskog rata. Za nju je to pre i posle katastrofe. Gospođa Birgit Blab, devojačko fon Ritenkrojc je u prvom stanu zato što je najveći ali i zato što uvek može da vidi ko ulazi i ko izlazi iz pansiona, pardon, hotela. Tačnije, uvek može da čuje, jer sa njenom dioptrijom teško da se može šta videti. Govorim to kao iskusni optičar. Inače, posete su najstrože zabranjene. Gospođa Birgit Blab, devojačko fon Ritenkrojc, ili nikad ne spava, ili spava snom lasice.

Noć. U hotel Evropu uđe čovek snažne građe, gotovo sakrivenih pedeset devet godina. Polako, na prstima, uputi se pored stana gospođe Birgit Blab, devojačko fon Ritenkrojc. Udova Blab u svojoj naslonjači. Nakašlje se. Čovek zastane. Pa krene. Ponovo kašalj. Nedvosmisleno. Čovek se ponovo ,,zaledi”. Primetno pijan.

GOSPOĐA BLAB
To ste vi, gospodin Dijaz?

DIJAZ
Ja sam gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Sami, gospodin Dijaz?

DIJAZ
Sam, gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Laku noć, gospodine Dijaz.

DIJAZ
Laku noć, gospođo.

DŽONATAN SMIT
Neverovatan sluh. Sve nas prepoznaje po koraku. Gospođo Blab, da li je dolazio poštar?

GOSPOĐA BLAB
Pre sat vremena, gospodine Šmit.

DŽONATAN SMIT
Smit, gospođo, Smit!

GOSPOĐA BLAB
Pre više od sat, gospodine... (Zastane) Šmit. Pre više od sata.

DŽONATAN SMIT
Odmah do gospođe Blab, devojačko fon Ritenkrojc, je stan, tačnije soba gospođe, tačnije gospođice Emilije Dipon, možete me zvati Emi.

Soba gospođice Dipon. Po zidovima gobleni. Isključivo gobleni. Vilerova Pojila, Godišnja doba, Tajna večera... Upaljen televizor. Čipkane zavese na prozoru, čipkani prekrivač na krevetu, čipkani prekrivači na stolu i stolicama, čipkana kapa i haljina na gospođici Dipon, čipka u rukama. Plete je zapanjujućom brzinom i veštinom. Kad jede, kad čita, kad spava... Gospođica Dipon, hitro, daljinskim upravljačem ugasi televizor. Kao da je uhvaćena na delu.

EMILIJA
(Mazno) Gospođica Emilija Dipon, možete me zvati Emi. (Ponosno) Devica. Virgo intakta. Pletilja čipki i goblena. Moje Tajne večere, nalaze se... Gospodin Džonatan ide ka sledećoj sobi.

DŽONATAN SMIT
Gospođa, tačnije gospođica Emilija Dipon, zovite me Emi, rođena je kao zdrava beba od četiri kile i dvesta, što je ispunjava neograničenim ponosom, nekih par meseci nakon Hrista, na šta nije neograničeno ponosna. Za svih tih, skoro dve hiljade godina, uspela je da se ugoji celih osam kila i šesto, čime se, takođe, preterano ne ponosi. S obzirom da na tim svojim čipkama i goblenima izvrsno zarađuje, priuštila je sebi taj video rikorder, kako se to već zove... Neguje kult falusa i gleda porno filmove.

U sobi gospođice Dipon, ponovo upaljen televizor. Na njenom licu izraz sladostrašća i odsjaj televizijskog svetla. U staklima njenih naočara naziru se uobičajeni pokreti gore-dole. Das ist fantastiš. Špric, špric, špric... A ruke pletu li čipku, pletu. Gospodin DŽonatan Smit zastane pred sobom broj tri.

DŽONATAN SMIT
U trojci je gospodin Huan Dijaz Ramirez, bankarski činovnik, (Imitira ga) Radim odgovoran posao i veoma sam cenjen na radnom mestu, njega ste već upoznali, onaj ,,sam gospođo Blab, sam”. Čovek finih manira, tih i uglađen.

Soba gospodina Dijaza. Ničega u njoj, osim ležaja i stola prekrivenog starim novinama. Na stolu prazna kutija sardina, ostaci hleba i poluispijena flaša. Na krevetu, rasute karte. Čovek finih i uglađenih manira, umoči hleb u ulje od sardina, podrigne.

DIJAZ
Šta čeka, što ne krepava već jednom. Već sto godina smrdi na ilovaču a nikako da crkne. Neće niko da ubije tu švapsku mrcinu, da je ubije, pa da se posveti.Gospodin DŽonatan nastavi holom.

DŽONATAN SMIT
Doduše, gospodin Huan Dijaz Ramirez ima malo čudno radno vreme za jednog bankarskog službenika, na posao odlazi dosta neredovno, oko dvadeset dva sata, a vraća se ujutru, kako kada, u intervalu od pet do osam. Ali, to je njegova stvar. (Tiho) Jedino on prima posete. I muške i ženske. Ja to znam, jer sam jednom video kako to radi.

Noć. Gospodin Dijaz ulazi u hotel Evropu. Kao da nešto nosi na ramenu. Na prstima se uputi pored vratiju udove Blab, devojačko Ritenkrojcer. Udova Blab se nakašlje. Nedvosmisleno.

GOSPOĐA BLAB
To ste vi, gospodin Dijaz?

DIJAZ
Ja, gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Sam?

DIJAZ
Sam gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Sigurno, gospodin Dijaz?

DIJAZ
Sigurno, gospođo Blab.

GOSPOĐA BLAB
Laku noć, gospodin Dijaz.

DIJAZ
Laku noć gospođo.(Tiho) Crkni gnjido.

Uputi se sa svojim teretom ka svojoj sobi. Tek sada na teretu prepoznamo crvenu mini suknju, crne mrežaste čarape, bele sandale sa štiklom od petnaestak santimetara. Tog trenutka, otvore se vrata DŽonatanove sobe. DŽonatan proviri napolje. Huan Dijaz Ramirez to primeti .

ŽENA KOJU DIJAZ NOSI PREKO RAMENA
Spuštaj me kretene, sva mi se krv slila u glavi.

DŽONATAN SMIT
Ja sam to slučajno video, ali neću to nikome reći. I zato što to nije moja stvar i što me se to ne tiče, a i zato što me je gospodin Dijaz Ramirez lepo zamolio da to ne činim, da mu ne bih pravio neugodnosti.

Dijaz spusti kurvu sa ramena, priđe DŽonatanu, uhvati ga za revere i izvuče u hodnik. Podigne ga deset santimetara i nasloni uza zid.

DIJAZ
Slušaj ti prdonjo matori, već mi je pun kurac tvog prisluškivanja i špijuniranja. Ako ovo nekom otpevaš, odraću te i usoliti. Jasno?!

Smit uplašeno klimne glavom i izmigolji se, nekako u svoju sobu.

KURVA
(Za DŽonatanom) Pedere jedan.

Gospodin Huan Ramirez Dijaz uprti ponovo svoj slatki teret i unese u svoju sobu. Ispred njegovih vrata nekoliko prelepih lijandera i muškatli. Prava šuma.

DŽONATAN SMIT
I tako gospodin Dijaz Ramirez unosi svoje posete preko ramena, jedino mu je malo nezgodno kad treba da unese društvo za poker.

Noć. Vrata hotela Evropa se otvore. Na Dijazovim leđima tri klipana. Iz sobe udove Blab, devojačko Ritenkrojc, kašalj. Isti onaj, nedvosmisleni.

DIJAZ
Sam gospođo, sam.Vratne žile debele kao palčevi.

DŽONATAN SMIT

(U holu) Mislim, tačnije siguran sam, da ne postoji ni jedan hotel ovakve vrste u svetu, koji nema svog kapetana duge plovidbe. Naš je u sobi četiri. Doduše, za gospodina Đuzepea kažu da su ga godinama viđali u parku, kako čamcem vozi posetioce po jezeru i da mu je najduža plovidba bila od Milana do Torina i to vozom, ali to su zli jezici i ne treba im verovati. Retko izlazi. Tek koliko da kupi hranu za sebe i svoju kucu Fifi. Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc, u početku nije htela ni da čuje.

Apartman gospođe Blab. Udovica u svojoj naslonjači, ispred nje stoji belokosi i belobradi čovek u mornarskom koporanu. Gužva kapu u ruci.

GOSPOĐA BLAB
Ne gospodine. Ni čuti. Ne dolazi u obzir. Ne gospodine... Kako ste rekli?

ĐUZEPE
Đuzepe bela sinjora. Đuzepe Taljatela. Sa dva el, na kraju... milostiva. Kapetan duge plovidbe. Od skora u penziji bela sinjora, od skora.

GOSPOĐA BLAB
Nažalost her kapetan, neću moći da napravim izuzetak... Pas ne može u hotel.

ĐUZEPE
Sinjora Blabi, Fifi nije pas... Ma kakav pas molim vas, ona je anđeo. Fifi je intelektualac... Fino vaspitana, tiha. Ma kakav intelektualac, bela sinjora, akademik. Fifi je akademik.

GOSPOĐA BLAB
Pas laje, prlja... Uješće nekog.

ĐUZEPE
O kako ste se ogrešili o jadnu Fifi, bela sinjora Blabi. Pa Fifi se plaši ljudi. Ona je kao košuta, kao lane. Ja sam joj jedina zaštita... A što se higijene tiče, ma molim vas.

GOSPOĐA BLAB
Ne prlja, ne laje... Plaši se ljudi.

ĐUZEPE
Da, bela sinjora. Da.

GOSPOĐA BLAB
Šta da vam kažem. (Kapetan Đuzepe stavi pred udovu Blab nekoliko zgužvanih novčanica.)

GOSPOĐA BLAB
Znate, presedani su tako opasni. Đuzepe doda još par ubeđujućih papirića.

ĐUZEPE
Gospođo, molim vas. Ona mi je sve u životu. Sve što imam. Gospođo, ona je poklon ljubavi moga života. Kroz njene oči gleda me moja pokojna Adua Delpjero. Bez nje ne mogu. (Doda još par novčanica) Fifi je gotovo neprimetna. Niko neće ni primetiti da je tu. Bez nje ne mogu milostiva, Fifi mi je sve.

GOSPOĐA BLAB
Ne znam, možda uz neki mali dodatak...

DŽONATAN SMIT
I tako se zajedno sa kapetanom uselila i njegova kuca.

Kapetan Đuzepe se useljava u četvorku. Od svog prtljaga samo mornarički ruksak i Fifi. Ogromna crna doga, sa glavudžom kao u teleta, jedva nešto malo niža od kapetana. Iz svoje sobe, diskretno viri DŽonatan Smit. Đuzepe uđe u svoju sobu, izvadi iz ruksaka brod u boci i za zid počne kačiti mornarsku mrežu za spavanje. Fifi zalaje. Grmljavina je to, erupcija Popokatapetla a ne lavež. Urlik krvoločan i jeziv.

ĐUZEPE
(Mirno i hladno) Mir Fifi. (DŽonatan Smit, penzionisani časovničar i optičar u holu, kraj Dijazovih lijandera. I muškatli.)

DŽONATAN SMIT
Kapetan Đuzepe i njegova danska doga retko izlaze, posebno od onog dana kada je Fifi, preklala u cirkusu, nevin par bengalskih tigrova. Skupocenih i tako retkih bengalskih tigrova. Ali zato je kapetan veoma često šeta ovim holom, ispred naših soba. Kapetan Đuzepe, sa Fifi, prođe pored DŽonatana Smita.

ĐUZEPE
Fifi uopšte nije bila kriva. Tigrica je bila trudna i tigar je bio jako nervozan. I tigrica je bila jako nervozna, jer je tigar bio nervozan, zato što je tigrica bila trudna. Onda je...

DŽONATAN SMIT
Dabome da nevina Fifi nije snosila ni trunku krivice. Đuzepe dođe do ulaznih vrata, onda okrene Fifi i krene nazad. Fifi jezivo urlikne.

ĐUZEPE
(Ledeno) Mir Fifi.

DŽONATAN SMIT
Žalili smo se gospođi Birgit Blab, devojačko Ritenkrojc, ali je bela sinjora iz nama nepoznatih razloga, odjednom zavolela životinje. U sobi do kapetana i Fifi su sestre Klajsen, Anke i Gertrude Klajsen, dve otresite Dankinje. Soba sestara Klajsen. Spuštene roletne, navučene zavese, ugašena svetla. Anke u krevetu, pokrivena do očiju, kraj njene glavve, na noćnom stočiću, sedmokraki svećnjak. Gertrude zaključava vrata. Jednu bravu, pa drugu, pa treću, pa četvrtu. Onda navuče lanac, pa rezu.

ANKE
Tiše. Jesi li zaključala?

GERTRUDE
Jesam.
ANKE
Dobro?

GERTRUDE
Jesam.

ANKE
Sve četiri brave?

GERTRUDE
Sve četiri brave i stavila rezu.

ANKE
A lanac?

GERTRUDE
I lanac.

ANKE
Proveri još jednom, Golde.

GERTRUDE
Hana Klajn, jesam li ti stotinu puta rekla da me ne zoveš Golde.

ANKE
Ali rat je završen pre pedeset godina.

GERTRUDE
Bez obzira. I tiše. Nikad se ne zna, Hana Klajn. Ugasi svetlo i pomoli se.

ANKE
Pa ugašeno je.

GERTRUDE
Bez obzira. Ugasi ponovo. I pomoli se, kažem. Legne kraj sestre u krevet, navuče pokrivač do očiju. Molitva na jidišu, jedva da dopire ispod pokrivača. Hol. Gospodin DŽonatan Smit, penzionisani časovničar i optičar ispred sobe broj šest.

DŽONATAN SMIT
Svog prvog komšiju sa desne strane, gospodina Matijasa Van der Sara, najmanje znam i najređe viđam. Ne zbog toga što je on odskora u Evropi, tu je on pre mene. Nego zato što gospodin Matijas, po prirodi svoga posla često putuje, pa ponekad bude otsutan i po nekoliko meseci, a i zato što on gotovo patološki voli pecanje i svaki svoj slobodan trenutak koristi da bi pecao. Soba gospodina Matijasa Van der Sara. Prepuna pecaljki, meredova, prepariranih ribljih trofeja. Na stolu vaza sa lalama, na zidovima slike vetrenjača. Za malim stolom sede Matijas i DŽonatan, okruženi plitkim sanducima. Piju kafu.

MATIJAS
U tome je ključ komšo moj, u tome. Čim sa posla, ja odma na reku. Eto otkud vitalnost. Zapalim cigaricu, zabacim lepo moje udičice i čekam ribice da gricnu. Tim putem, komšo moj, tim putem.

DŽONATAN SMIT
U stvari, gospodin Matijas, kao graditelj nasipa ne bi imao potrebe za ovim stanom, jer on, gde god je na terenu, ima obezbeđen stan, da nije one strasti za pecanjem.

MATIJAS
U pravu ste vi, komšo moj, sasvim u pravu... Ali recite vi meni, vi ste pametan čovek, gde ja na gradilištu da gajim crve. Gde? Gde ja na gradilištu da nađem ovakve uslove? NJima treba određena vlažnost vazduha, određena temperatura, britanska govedina... Dobar crv, komšo moj, kvalitetan crv, to vam je pola posla u pecanju.
(Ustane i zagrabi šakom iz jednog od sanduka) (Ponosno) Pogledajte ovi kakvi su. Ko pilići. DŽonatan Smit izađe iz sobe Matijasa Van der Sara i izađe u hol. Dođe do sobe broj sedam. Otključa je.




Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Siniša Kovačević - Hotel Evropa
« Odgovor #1 poslato: Avgust 18, 2009, 12:30:25 posle podne »
DŽONATAN SMIT
Onda dođem ja, DŽonatan Smit, penzionisani sajdžija, tačnije časovničar i optičar. Uđe u svoju sobu. Apotekarska pedantnost i čistoća. Na stolu, uredno složene časovničarske pincete, klešta, monokl... Na komodi, grupna slika dveju porodica. Dva mlada čoveka sa ženama i decom. Pet-šest klinaca.

DŽONATAN SMIT
Imao sam radnju u samom centru grada. Tačnije, odmah pored crkve. Iza crkve, još tačnije. (Uzme sliku) Sinovi su mi u Australiji. Adelaida. Ja nisam hteo. A zvali su me. Nije da nisu. Sad pišu redovno. Doći će na leto, kad kod njih bude zima. Svakog prvog meni stigne ček. To oni naizmenično. Sva trojica. Treći nije na ovoj slici. Kažem vam, redovno, svakog prvog, ček je tu. Obavezno. Ali ne treba to meni. Imam ja sasvim lepu penziju. Tog trenutka Birgit Blab zalupa na DŽonatanova vrata.

GOSPOĐA BLAB
Gospodine Šmit, ako do desetog ne platite kiriju, ja ću vas najuriti. DŽonatan se pritaji.


GOSPOĐA BLAB
Znam da ste unutra, videla sam. Do desetog i onda kraj. Kakav je to način, tri meseca dugovati... Pouzdano ste unutra, čujem vam srce, gospodine Šmit. Zalupa još jednom a onda odgega hodnikom.

DŽONATAN SMIT
U osmici, to je soba do moje, ali sa leve strane, poslednja soba, nema nikog. Čudi me da gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc, još nikog nije našla. Poslednji je tu bio Aleksandar, pesnik, mlad momak. Tako, oko trideset pet, četrdeset najviše. Pre njega profesorica, svi smo je znali samo kao Profesoricu. Ja sam prvi primetio nešto neobično. Nije izlazila nekoliko, tačnije sedam dana. Onda se počela osećati. Kad je policija ušla unutra, našli su je u lokvi usirene krvi. Vene je isekla staklima od naočara. E, posle nje je došao pesnik. A posle pesnika jedan crnpurasti gospodin, sa brkovima, hteo je da se useli. Soba gospođe Birgit Blab. Crnpurasti gospodin sa brkovima stoji ispred stare gospođe. U uglu sobe gospođa, pardon gospođica Dipon srče čaj. I plete čipku.

GOSPOĐA BLAB
Kako ste rekli da se zovete?

CRNPURASTI BRKA
Sulejman, gospođo. Sulejman Topuz.

GOSPOĐA BLAB
Izdat je taj apartman, gospodine Topuz, izdat.

SULEJMAN
Ali gospođo, pa ja imam današnje novine, evo, ovde je oglas. (Počne razmotavati novine, tražeći oglas gospođe Blab) Evo, ja sam spreman i na doplatu, sâm sam gospođo, bez rđavih navika i poroka...

BLAB
(Odseče) Izdato.

SULEJMAN
Da nije to, gospođo, zato što sam ja... Gospođa Blab prekine unezverenog i zbunjenog Sulju.

BLAB
Ne znam ja šta ste vi, gospodine Topuz, to je zato što je stan izdat, i to je jedini razlog...

SULEJMAN
Trideset jednu godinu Sulejman Topuz ne izlazi iz vaših šahtova... Tu sam ja trideset jednu godinu, trideset jednu godinu sam ja tu...

BLAB
Doviđenja gospodine Topuz. Topuz izađe.

BLAB
Sam. A za dva meseca ženica sa zarom, pa dečica, pa druga ženica, pa gaće i čarape po holu, pa zurle i bubnjevi, pa brat sa porodicom...

EMILIJA
Apsolutno ste u pravu. Apsolutno.

BLAB
Neće oni u Evropu sve dok Birgit Blab, devojačko fon Ritenkrojc ne sklopi oči. A ni tada.

EMILIJA
Apsolutno ste u pravu, gospođo Birgit. Apsolutno. Mada, kad čovek ovako pogleda, ima se šta videti, jeli... Birgit Blab je pogleda.


EMILIJA
Mislim, onako, lepuškast je, samo to, ništa više... Ma kakvi to u Evropu, ajte molim vas. Kad biste to pustili unutra, to bi za dve godine iselilo sve starosedeoce. Pa oni se, oprostite, kote ko zečevi... A da je lepuškast, lepuškast je. Oni se, jelte, obrezuju?

DŽONATAN SMIT
Ja ne znam zašto taj crnpurasti brka nije mogao u naš hotel. Mada naslućujem. Mladi gospodin Aleksandar, sećam se dobro, nije imao tih problema. Hol. Gospođa Blab otključava osmicu. Kraj nje čovek trideset petih godina.

GOSPOĐA BLAB
Evo, mladi čoveče, ovo je vaš stan.

DŽONATAN SMIT
(Iz svoje sobe) Ja sam sve, hteo ne hteo, čuo, jer zidovi su tako tanki, morate čuti... A još kada uzmete čašu pa je prislonite uza zid a vi uvo naslonite na dno, čujete sve, kao da ste i vi u sobi. (Uzme čašu i nasloni je uza zid. Prisluškuje)

GOSPOĐA BLAB
A čime se mladi gospodin bavi?

MLADI GOSPODIN
Ja sam pesnik gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Aha... Samo znate, gospodine pesniče, plaća se unapred. Jedna godina. Kako ste rekli da se zovete? Aleksandar.

ALEKSANDAR
Upravo tako. Znači, jedna godina.

GOSPOĐA BLAB
Upravo tako. Jedna godina.

ALEKSANDAR
U redu. (Izvadi novac i da udovici)

GOSPOĐA BLAB
Samo da znate her Aleksander, red u ovoj kući je vrlo strog. Ovo je kuća u koju su, znate, pre katastrofe, dolazile i krunisane glave.

ALEKSANDAR
Drago mi je gospođo Blab.

GOSPOĐA BLAB
I znate, nema poseta.

DŽONATAN SMIT
Gospođa Blab, devojačko fon Rotenkrojc, nikako nije mogla da veruje da je mladić tako smesta, pristao na sve.
Ispred sobe urlikne Fifi. Jezivo i krvoločno.

ĐUZEPE
Mir Fifi.
DŽONATAN SMIT
Prvih nekoliko dana, nisam ga i pored najbolje volje čuo! A onda, jednog, tačnije trećeg dana.

ALEKSANDAR
Alo Marija, ti si? Aleksandar je ovde. Gospodin DŽonatan prisloni uvo na zid
.
ALEKSANDAR
Ne spuštaj slušalicu, molim te.

DŽONATAN SMIT
Onda je ućutao. Čuo sam kako spušta slušalicu. Znači, spustila je. Sutra je nazvao u isto vreme. Ali sam ja, prethodno, obavio nekoliko sitnica. DŽonatan Smit buši rupu u zidu. Onda u rupu stavi nekakvu cevčicu. Na ovu zašrafi još jednu, pa na tu jednu još dve. Periskop. Mister Smit pogleda kroz svoj periskop.

DŽONATAN SMIT
Kao na dlanu. Već sam vam rekao da sam optičar. Tačnije, bio optičar. Iz džepa izvadi stetoskop i prisloni ga na zid.

DŽONATAN SMIT
Ovo sam kupio u apoteci. Ima i zlatnih, Litmanovih, ali oni su mnogo skupi. Ovi su za treću godinu medicine.
Stavi stetoskop u uši, nasloni trubicu na zid, oči nasloni na periskop. Aleksandar, u svojoj sobi, telefonira.

ALEKSANDAR
Marija, ja sam, ne spuštaj, preklinjem te... Zašto misliš da nemamo o čemu da razgovaramo? (Pauza) Hoćeš li da se nađemo, još jednom samo da popričamo... I ako i tada budeš smatrala da nema svrhe, neću te više pozivati. Časna reč. (Opet pauza) Nikad... Ali to je samo kafa i sat razgovora.

DŽONATAN SMIT
Nije htela. Sutra se ponovilo isto. Ustane i na svoje osmatračko mesto donese šolju kafe i pepeljaru.

ALEKSANDAR
Marija, ti si? Slušaj, da ne okolišimo... Možeš li mi oprostiti, imaćeš najboljeg čoveka na svetu, veruj mi. (Pauza) Kako nemaš šta da mi oprostiš, jebo ga bog... Neću psovati, u redu, neću više nikad opsovati, dok sam živ... Šta radiš? (Pauza) Imaš li nekog?... Sigurno?... Ja nemam, časna reč. Pa niko mi i ne treba. (Duga pauza) Da ti kažem nešto, Marija... Video sam šta znači biti bez tebe, zar misliš da bih sebi, više ikad, dozvolio takav luksuz. Razmisli malo o tome, molim te. Gde žuriš? (Pauza) Da te nazovem sutra, a? I daj da se vidimo još jednom samo, molim te. (Tišina) Još
uvek si prvak sveta u tvrdoglavosti. Zdravo... Nazvaću te, ipak, sutra. Zdravo

Soba kapetana Đuzepea. Đuzepe i Smit igraju šah, Matijas kibicuje.

ĐUZEPE
Da vidimo, da vidimo...

DŽONATAN SMIT
Ajte, sinjor kapitano, svanuće... Đuzepe povuče potez.

ĐUZEPE
Evo. Rokadica.

DŽONATAN SMIT
Šah-šeh, sinjor kapitano. (Izvadi iz džepa svoj časovnik) Au, bogati... Remi, gospon Đuzepe. Remi. Pruži ruku kapetanu. Ovaj je prihvata, zamišljen nad tablom. DŽonatan žurno ustane.

DŽONATAN SMIT
U redu, predajem. Doviđenja.(Istrči iz sobe)

MATIJAS
Šta mu je, dobija u tri poteza.

ĐUZEPE
U dva. Ajte vi sinjor Mateo.

MATIJAS
I ja žurim, hvala. Moram da dam pilićima. (Izađe i on iz sobe)

ĐUZEPE
Sedaj, Fifi. Mister Smit žurno utrči u svoju sobu, zadihan sedne na svoju osmatračnicu. Već spremljena kafa i pepeljara. Penzionisani sajdžija izvadi čips iz džepa i stavi ispred sebe. Stetoskop u ušima, durbin na očima.

ALEKSANDAR
(Podigne slušalicu) Alo, Malena, ti si? DŽonatan odahne sa olakšanjem.

DŽONATAN SMIT
Za dlaku, tačnije za par sekundi.

ALEKSANDAR
Jesi li ti to, nešto, promukla? Da nisi bolesna? (Pauza) Dobar je, dosta velika soba, čajna kuhinja i kupatilo... Unapred, godinu dana... Ne, nisam izdao zbirku,prodao sam nešto od očevine... Da, i ikonu... Da prodao sam ikonu, dobro si čula... Pa sveta Petka treba da me štiti i pomaže, ovako je pomogla... Ne, ne. Sve muzeju. Da i ikonu muzeju... Nema problema, sad će mi izaći zbirka, onda ću je otkupiti ponovo... Ne, nisam je dao u zalagaonicu, prodao sam je u muzej... I muzeji dozvoljavaju da stvari ponovo otkupiš... Jeste, lažem... Lažem... (Pauza) Ne pišem, ne mogu. Marija, postupak je stvarno bio svinjski sa moje strane. Nisam smeo ni... Zašto nećeš o tome? Neću, nikad više neću dići ruku
na tebe, veruj mi, tvoje mi sreće. Daj da se vidimo još jednom.

DŽONATAN SMIT
Nije htela. Postojale su samo tri stvari u vezi sa tom ženom. Ili je, zaista, bila jako uvređena, ili je, zaista, bila najtvrdoglavije stvorenje na svetu, ili je prestala da ga voli. Ali, ipak, imao sam utisak da on iz dana u dan napreduje, koračić po koračić, ali ipak napreduje.

Noć. Sestre Klajsen oprezno i obazrivo, izlaze iz svoje sobe. Putne torbe u rukama. Krenu od vrata do vrata. Pred svakim vratima kažu: Zovem se Golde Klajn, zovem se Hana Klajn. Dođu do vrata gospođe Blab. Anke zausti, ali joj sestra stavi ruku na usta.

ANKE
Zašto, pusti me.

GERTRUDE
Mir.

ANKE
Hoću. Moram. Neka košta koliko košta. Zovem se Hana Klajn! Pljunu obe na vrata i izađu. Teška, rukom rezana vrata zatvore se za njima. Gospođa Blab, koja inače spava snom lasice, otvori oči. Trepne nekoliko puta, ušuška se u svoj štrikanu lizezu, okrene na drugu stranu i promrmlja...

GOSPOĐA BLAB
Pas laje, vetar nosi.

DŽONATAN SMIT
I tako su nas sestre Klajsen napustile. Za Tel Aviv, najpre, pa u jedan lepi kibuc u Galileji. Sad se šetaju po kibucu, sa kotaricama punim pomorandži. Po ceo dan beru pomorandže. Nisam znao da će nas napustiti, inače bi ih ispratio, sigurno. Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc, dala je novi oglas. Prethodno je obavila nekoliko meni nejasnih stvari. Ja sam to sasvim slučajno video i čuo.

Noć. Vrata Evrope se otvore. Uđe katolički sveštenik u pratnji gospođe Blab. Dođu do sobe sestara Klajn-Klajsen.

GOSPOĐA BLAB
To je tu, velečasni. Uđu u sobu. DŽonatan Smit, na prstima izađe iz svoje sobe, dođe do vrata sestara Klajsen, nasloni čašu na njih, pa uvo na dno čaše. Sveštenik iz male torbe izvadi ,,neophodni alat”. Molitvenik, kadionicu, epitrahilj, bosiljkaču. Čita molitvu. Gospođa Blab, krsti se, po strani. DŽonatan, ispred vrata. Prisluškuje. Sveštenik okadi sobu, zatim je poškropi svetom vodicom. Završi, spakuje ,,alat” u torbu. DŽonatan pobegne u svoju sobu. U hotel, sa ulice, uđe Dijaz. Sveštenik i frau Blab, natrapaju na Dijaza. Dijaz opet ,,nakvašen”.

DIJAZ
Faljen Isus.

SVEŠTENIK
I Marija sokole. I Marija.

DIJAZ
(U hodu) Oče, grešio sam.

SVEŠTENIK
Pet očenaša i pet zdravomarija.

DIJAZ
Mnogo je velečasni. Da se nađemo na dva i dva.

SVEŠTENIK
Dva očenaša i tri zdravomarije. Ispod toga ne idem.

DIJAZ
Kupljeno. Dijaz uđe u svoju sobu. Frau Blab doprati velečasnog do izlaznih vrata. Tutne mu nekoliko novčanica u ruku.

GOSPOĐA BLAB
Hvala vam, velečasni... I što ste u ovo doba, usred noći... I što ste inkognito... I što ste razumeli... Vi svakako razumete, na krst bi me razapeli da se za ovo sazna... Vi, uostalom znate ko vlada svetom.

SVEŠTENIK
Ništa ne brinite. Ni čuo, ni video, ni bio ovde... Zbogom.

GOSPOĐA BLAB
Zbogom velečasni. I hvala, još jednom. Tolike godine pod mojim krovom, strašno... Đubrad jev... (Ugrize se za usnu) Zbogom velečasni. (Odgega u svoju sobu)

DŽONATAN SMIT
Jedino ja znam adresu sestara Klajn-Klajsen. Imam i njihovu razglednicu iz Galileje, pisaću im ovih dana. Ali ne i o ovome. Ne bi bilo lepo da za ovo čuju. Nekako mi ih je žao. Pogleda na svoj sat i sedne za osmatračnicu. Pogleda na teleskop.

ALEKSANDAR
Alo, Marija, ti si?... A kad se vraća? Hvala.

DŽONATAN SMIT
Pet dana je nije nazivao. Hodao je po sobi nervozan kao žandarski podnarednik. Svom snagom sam želeo da tih dana sretne Fifi u hodniku. Znao sam da se to ne bi dobro završilo. Po Fifi, naravno. O baš se oteglo tih pet dana. Aleksandar priđe telefonu.

ALEKSANDAR
Alo, Marija, ti si?... Kako je bilo, kako su tvoji?... (Duga pauza) Napisao sam jednu pesmu, hoćeš da je čuješ?... (Pauza) Kratka. Četiri stiha. Čekaj samo da je pronađem. (Pretura po svom stolu)
Evo slušaj, nema naslova.
Bez tebe su dugi minuti
bez tebe samo zlo prija
bez tebe sat staje, muzika ćuti
bez tebe staću i ja.
DŽONATAN SMIT
Lepa pesmica. Meni se naročito dopalo ono o satu.

ALEKSANDAR
A? Pa jeste malo patetična, ali... A šta misliš, da u prvom stihu, umesto dugi minuti, stoji, večnost minuti... Jelda? Pa da, i ja tako mislim... Malena, bilo je svinjski, nikad više, veruj mi. (Duga pauza) NJoj si oprostila. (Pauza) Kakve to veze ima što je njoj prvi put . To je bilo na njenu inicijativu, kad bi meni pala na pamet ševa sa njom, pa vi ste najbolje drugarice. Nema veze što je njoj prvi put, ona je insistirala! Ne derem se... (Pauza) Ustvari, ovo je samo dokaz da ti je ona uvek više značila od mene... Kako nije istina? (Duga pauza) Ne, ne želim da te rasplačem... Marija!

DŽONATAN SMIT
Opet je spustila. Sad mi je puno toga bilo jasnije. Oni su bili zajedno, onda je on, kako to on kaže, poševio neku njenu drugaricu, čini se najbolju, posvađali su se, on ju je ošamario... Imala je razloga da bude tvrdoglava i uvređena, ali ako ga još voli, to predugo traje.

Ispred stana udove Blab, devojačko Ritenkrojc, fon Ritenkrojc, sa naglaskom na onom fon, stoji dotična gospođa i razgovara sa poštarom.

FRAU BLAB
Ne, ne gospodin poštar, nikakve opomene ja ne primam. On je u sobi osam, tamo ti to nosi. Poštar pođe kroz hol. Iz Đuzepeove sobe urlik.

ĐUZEPE
Mir Fifi! Gospon DŽonatan, hitro, izađe pred svoja vrata.

POŠTAR
(Ne zaustavljajući se, DŽonatanu) Ništa za vas, žao mi je. DŽonatan se splasnut, vrati u svoju sobu. Na vrata Evrope uđe crnac.

GOSPOĐA BLAB
(Odsečno) Izdato! Čovek bez reči izađe. Poštar dođe do Aleksandrovih vrata, pokuca. Aleksandar izađe. Džonatan nasloni uvo na vrata.

ALEKSANDAR
Izvolite.

POŠTAR
Dobar dan.

ALEKSANDAR
Dobar dan. Šta ima?

POŠTAR
Računi, gospodine. Telefon, struja, grejanje, televizor, radio... Mnogo. Aleksandar uzme račune, pogleda ih, nasmeši se.

ALEKSANDAR
Bogami, zaista mnogo.

POŠTAR
Šta ćete?

ALEKSANDAR
(Sa osećanjem nelagode) Vi znate, sigurno, koliko mogu da ne platim.

POŠTAR
Mislite, koliko dugo?

ALEKSANDAR
E, to, to.

POŠTAR
Telefon, struju i grejanje, još mesec dana. Radio i televizor isključuju odmah.

ALEKSANDAR
Onda nema problema. Sad ću vam platiti radio i televizor. I telefon... A ostalo ćemo sledećeg meseca.

POŠTAR
To je vaša stvar.

ALEKSANDAR
Koliko?
POŠTAR
Za telefon i ovo dvoje?

ALEKSANDAR
Da.

POŠTAR
Sedamstodevedeset. Aleksandar pruži novac. Poštar se maši za kusur
.
ALEKSANDAR
U redu je.

POŠTAR
Fala lepo... Doviđenja.

DŽONATAN SMIT
NJegovi razgovori sa marijom, vremenom su postali svakodnevni, uglavnom u isto vreme, ali iz dana u dan bivali su sve duži. DŽonatan se zanese u prisluškivanje. Dok sluša i gleda Aleksandrove razgovore, unosi potpuni emotivni i koncentracijski angažman. Ispred njega pepeljara, kafa, kokice, suvo grožđe...

ALEKSANDAR
Do juče sam te psovo i hulio na tebe
kad karta neće il neka nevolja se desi
ni danas ne verujem da te ima
al nedaj joj da ode
Oče naš koji jesi.
Zove se Očenaš... Ne znam, mislim da nije stvar u tome da nemam daha za duže pesme. Mislim da sve uspem da izrazim i u ovim minijaturama. Ne znam. (Pauza) Nije izašla... Ne znam, nikako ne uspevam da prodrem do urednika. Večito su po nekim sastancima... Sekretarica mi je rekla da dođem sutra... Marija, daj da se vidimo. (Pauza) Gde god ti hoćeš... Dobro, ne mora biti danas. Razmisli malo, mućni tom svojom ženskom glavom. Pa ja te volim!

DŽONATAN SMIT
Tih dana smo dobili novog stanara. Profesor Jozef Prohaska uselio se u sobu sestara Klajsen. (Tiho) Onu okađenu i osvećenu. Stan gospođe Blab, devojačko fon Ritenkrojc.

PROHASKA
Jozef Prohaska, majne frau. Profesor Jozef Prohaska.

GOSPOĐA BLAB
Udova Blab, devojačko fon Ritenkrojc, vlasnica ovog uglednog hotela u kome vlada red, čistoća i disciplina. U doba pre katastrofe u ovu kuću su dolazile i krunisane glave.

PROHASKA
Vi ste od onih fon Ritenkrojc?

GOSPOĐA BLAB
(Ponosno) Od tih.

PROHASKA
(Pokaza sliku na zidu) A ovo je, pretpostavljam, počivši gospodin Blab?

GOSPOĐA BLAB
Iz mlađih dana.

PROHASKA
Kao pitomac carskokraljevske pešadijske akademije u Terezijenburgu? Gospođa Blab ga sumnjičavo pogleda.

PROHASKA
O, kako se radujem, milostiva. Napokon.

GOSPOĐA BLAB
Napokon šta? Prohaska petlja nešto po jednom od svojih desetak kofera. Izvadi portret Franje Josifa.

PROHASKA
Napokon neću morati da ga krijem iza zavesa. Sudeći bar po portretima u vašem stanu. Frau Blab ustane teatralno.

GOSPOĐA BLAB
U ovoj kući, njegovo carsko i kraljevsko veličanstvo Franc Jozef, može da visi na čeonom zidu.

PROHASKA
Gospođo, ja sam ganut. Ja sam tako ganut. Do suza. Frau Blab ustane, otvori vrata svoga stana, pogleda u hol, uveri se da je prazan. Zaključa vrata, navuče zavesu. Prohaska je gleda zbunjen.

GOSPOĐA BLAB
Pokazaću vam nešto, gospodine Prohaska. Portret pokojnog gospodina Blaba, iz nešto poznijih dana. Tek toliko da vidite da niste jedini kome drage slike vise iza zavesa. Pomeri jednu zavesu sa zida, ali tako da fotografiju mi ne vidimo.

GOSPOĐA BLAB
Gospodin Karl Hajnc Blab. On je onaj levo. Prohaska priđe polako. Oči mu se razrogačuju od neverice. Gospođa Blab pokloni se teatralno. Stoje jedno pokraj drugog, Prohaska i Blab, pred za nas nevidljivim portretom.

PROHASKA
(Promuca) Jezus Marija... S NJIM! O, majn firer. Polako podiže desnu ruku, ispruženu do iznad očiju. Udova Blab za njim. Stoje tako sa podignutim rukama, kao pred oltarom. Gospodin Prohaska plače gorko i neutešno, kao dečak kome su oteli sviralu.

Hol. Dijaz pred svojim vratima sređuje svoju šumicu lijandera i muškatli. Đuzepe šeta svoju Fifi. Prohsaka sa svim svojim koferima i violončelom u futroli, praćen gospođom Blab ide prema svojoj sobi. DŽonatan Smit izađe pred svoja vrata. Gospođica Emilija Dipon viri diskretno. Matijas, natovaren svojim pecaroškim priborom izađe iz svoje sobe.

PROHASKA
Dobar dan.

ĐUZEPE
Dobar dan.

DŽONATAN SMIT
Dobar dan. Dijaz ga ne udostoji ni jednog pogleda.

DIJAZ
(Matijasu. Zlobno) Kuda, komšija? Matijas zastane, dvoumi se par trenutaka. Suze mu navru od besa.

MATIJAS
(Kipti od besa) Vi... vi ste jedan... Kako se usuđujete... Koji je to već put, sram vas bilo... Vi... (Okrene se i vrati se u svoju sobu)

DIJAZ
(Ironično) Šta vam je... Čudan čovek.

DŽONATAN SMIT
Kako možete da mu to radite?

DIJAZ
Šta ja njemu radim?

DŽONATAN SMIT
Vrlo dobro znate da pecaroši ne vole da ih pitate kuda idu, to im donosi nesreću, tačnije maler. To mu radite već ko zna koji put.

DIJAZ
Nikad čuo. Gospođa Blab otključa okađenu sobu i da ključ Prohaski.

FRAU BLAB
Izvolite.

PROHASKA
Blagodarim. Fifi arlaukne gromovito.

ĐUZEPE
Mir Fifi. Prohaska uđe u svoju sobu. Začuje se okretanje ključa. Triput.

GOSPOĐA BLAB
Gospodin Šmit.

DŽONATAN SMIT
Smit, gospođo, Smit. Izvolite.

GOSPOĐA BLAB
Sutra je tačno devet godina od kako ste kod mene u Evropi.

DŽONATAN SMIT
Tačno gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Vi obavezno dođite kod mene na ručak. Biće kupus i kobasice. I pivo.

DŽONATAN SMIT
Nisam otišao na ručak, spremljen u moju čast. Znate, u to vreme Aleksandar obično naziva našu Mariju. Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc dugo mi to nije oprostila. Tačnije jedanaest dana. Nije vredeo ni izgovor o bolesti, o srčanim tegobama, o virusu zaraznom poput kuge. Duvala je tih jedanaest dana, smrtno uvređena. Na kraju smo to ipak nekako izgladili. Elem, jednom ga je poštar, mislim Aleksandra tražio kad on nije bio kod kuće. Onda je ponovo došao sutra. Poštar lupa na Aleksandrova vrata. Aleksandar otvori.

ALEKSANDAR
O, opet vi. Kad pre! DŽonatan, logično, nasloni čašu na vrata, a uvo na čašu.

POŠTAR
Šta se može. Doći ću ja opet. (Nasmeje se) Opet samo telefon, radio i televizor?

ALEKSANDAR
Ne. Ovoga puta samo telefon.

POŠTAR
Imate pravo. Program ionako nije nikakav. Aleksandar mu pruži novac.

POŠTAR
Hvala. Doviđenja.

DŽONATAN SMIT
Narednih dana nije ga bilo. Mislim Aleksandra. Verovatno je jurio tog svog urednika. Onda sam se jednog dana vraćao iz šetnje. DŽonatan Smit uđe u Evropu. Ledeni vetar unese pahuljice i mraz za njim. Pogleda u svoje poštansko sanduče. Ponovo ništa. U dnu hola, čovek na merdevinama. Iz sobe gospodina Prohaske dopire svirka. Čelo. DŽonatan priđe čoveku na merdevinama.

DŽONATAN SMIT
Dobar dan. Šta vi tu radite?

MAJSTOR
Isključujem grejanje u osmici.

DŽONATAN SMIT
U osmici!?
MAJSTOR
Jeste, u osmici.

DŽONATAN SMIT
Pobogu čoveče, pa kako možete, decembar je.

MAJSTOR
Kakve to ima veze. Pa ne mogu da isključujem grejanje u avgustu.

DŽONATAN SMIT
Dečko će se smrznuti.

MAJSTOR
Dva meseca nije plaćeno.

DŽONATAN SMIT
Pa platiće, ljudi smo.

MAJSTOR
Gospodine, ja ovde radim. Molim vas da me ostavite na miru.

DŽONATAN SMIT
Nemojte, pobogu čoveče. Kako može čovek da prezimi bez grejanja. Pa jel vidite vi kolika je temperatura napolju.

MAJSTOR
Gospodine, ostavite me na miru, ja ovde radim.

DŽONATAN SMIT
Kako mogu da vas pustim na miru, pa napolju je minus dvadeset. Gospođo Blab, gospođo Blab!
Iz svoje sobe izgega dotična gospođa.

MAJSTOR
Slušaj ti, burazere, ja od ovoga decu ranim. Troje. Sve odlični đaci. NJegov je problem što ne plaća. Uostalom, ko je on tebi.

DŽONATAN SMIT
Gospođo Blab, ne dajte mu da isključuje.

GOSPOĐA BLAB
Gospodin pesnik ne plaća. To je njegov problem.

DŽONATAN SMIT
Platite vi, vratiće vam.

GOSPOĐA BLAB
To se mene ne tiče.

DŽONATAN SMIT
Pozajmite meni. Ja ću vam vratiti, odmah sad, za novu godinu.

GOSPOĐA BLAB
Gospodine Šmit! I vaše kirije su sve neredovnije. Doviđenja. Udovica odgega u svoju sobu.

DŽONATAN
Sutra sam ga slučajno sreo u hodniku. Ispričao sam mu za ono juče.

ALEKSANDAR
Hvala vam gospodine...

DŽONATAN SMIT
DŽonatan. DŽonatan Smit.

ALEKSANDAR
Nije tako ni hladno... A imam i dobar pokrivač. Aleksandar uđe u svoju sobu.

DŽONATAN
Sledećih dana isključili su mu i radio i televizor, struju, vodu... Prvog je ponovo platio samo telefon. Međutim, pre toga desila se nova godina. U međuvremenu, telefonske razgovore nije propuštao. Oni su bivali sve duži, počeo je nazivati i dva puta dnevno. Nijednom joj nije pomenuo da je u hladnom stanu, bez vode, radija, u mraku. Ali sada su ti razgovori postali sasvim drugačiji.

Stan gospođe Blab, devojačko fon Ritenkrojc. Plastična jelka u uglu i dugačak, postavljeni sto. Za stolom domaćica, gopsođica Emilija Dipon, Matijas, Đuzepe, DŽonatan. Prohaska svira čelo. Aplauz. Svi u svečanim odelima.

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Siniša Kovačević - Hotel Evropa
« Odgovor #2 poslato: Avgust 18, 2009, 12:31:02 posle podne »
EMILIJA
Bravo, bravo. Božanstveno. Bis. Prohaska se klanja smerno.

EMILIJA
Ja sam izuzetno uzbuđena. Izuzetno. Zaćute svi. Jako dugo.

EMILIJA
Izuzetno. Ponovo tišina.

GOSPOĐA BLAB
Sipajte gospodo. Kupus nije dobar kad je hladan. Atmosfera prepuna nelagode, neugodnih tišina i ustezanja.

GOSPOĐA BLAB
A ni kobasice... Nisu dobre kad se ohlade, mislim. Ponovo tajac.

EMILIJA
(Prohaski, koji sedi do nje) Da, da dragi gospodine Prohaska. Devica. Sa velikim D. Virgo intakta. Da. Ne znam da li sam vam već rekla, vi me možete zvati Emi.

DŽONATAN SMIT
Dijaz je otišao na doček. Prethodno je logično, zalio svoje lijandere. Dijaz uparađen u svoje svečano odelo, poprska svoje cveće prskalicom, pincetom izvadi jedan pikavac iz saksije i odjezdi u provod.

DŽONATAN SMIT
A mladića niko nije ni zvao. Đuzepe je uskoro otišao. Đuzepe se podigne.

ĐUZEPE
Zbog Fifi, znate. Ona jednostavno nije navikla da samuje. ljutiće se na mene, neće govoriti samnom tri dana. Rekao sam vam, ona nije pas, ona je profesor dramaturgije. Bilo mi je zadovoljstvo. Nakloni se i izađe. Niko i ne primeti da je izašao. Gazdarica i Prohaska zaspali u naslonjačama. Emilija zapanjujućom brzinom plete čipku, Matijas i DŽonatan gledaju u televizor. Kraj vrata prođe Dijaz, noseći slatki teret na leđima. Na prstima i oprezno. DŽonatan pogleda na sat.

DŽONATAN SMIT
E pa, gospođice Emi, želim vam srećnu novu godinu.

EMILIJA
Zar već. Hvala lepo, takođe. DŽonatan joj poljubi ruku, Matijas takođe čestita Emiliji, razbude se i Prohaska i gospođa Blab.

PROHASKA
Kad pre. Eto kako u prijatnom društvu vreme brzo prolazi. Prosto proleti. Poljupci. Čestitanja.

GOSPOĐA BLAB
Još mnogo zdravlja i srećnih dana.

EMILIJA
Kao ovaj, kao ovaj.

MATIJAS
Živeli. Mogli bi i zapevati.

DŽONATAN SMIT
Ja, nažalost, moram da vas napustim.

GOSPOĐA BLAB
Ali gospodin... Smit, zaboga...

DŽONATAN SMIT
Moram, zaista, gospođo. Nešto se ne osećam najbolje... Žalim slučaj... Klanjam se... LJubim ruke.

PROHASKA
Tako nam je žao, verujte.

DŽonatan izađe i žurno se uputi prema svojoj sobi. U kapetanovoj sobi cvili Fifi. Otegnuto i bolno. DŽonatan uđe u svoju sobu i žurno sede na svoju osmatračku poziciju. Aleksandar razgovara sa Marijom. Samo jedna sveća upaljena na stolu. Aleksandar u kaputu i ogrnut ćebetom. Rukavice na rukama, kapa na glavi.

ALEKSANDAR
S kim si tu?... Čujem, fino se zabavljate... Ne, ne, neću nikog. Sâm sam. Da... Potpuno sam, časna reč. Gledam televiziju... Mogao sam, zvali su me na nekoliko mesta, ali nisam hteo... Hteo sam da budem sasvim sam... Voliš li me?... Zaista... I u čemu je onda problem? Kako samopoštovanje tvoje... Pa jesi li ti normalna ženska glavo?! Ja stvarno ne znam kako da mi ti poveruješ da se onakve svinjarije više neće ponavljati... U redu, nije bila jedina, poslednja je... Zašto sad plačeš? Marija, ne plači, molim te. Sutra ću doći po tebe... Zašto da ne dolazim? Dobro ništa, onda zdravo... Lepo se zabavljaj. Zdravo... Dobro, neću spuštati slušalicu. Pa ti znaš da bih ja, ovako sa tobom, razgovarao devet godina... Malena, ajde urazumi se... Razmisli malo... Ti svesno ubijaš nešto živo, što može da traje i treba da traje. Za četrdeset godina, pričaćeš nekoj svojoj prijateljici, kako si u svojoj dugogodišnjoj ljubavi, pre četrdeset godina imala jednu četvoromesečnu krizu. (Nasmeje se) Pre podne, dobro, u redu... Ti si malo cuga, jelda? Jesi malo, jesi... Dobro srećo, ajde zdravo. Budi dobra. Biću... Pišem... Mogu, ali to još nije definitivna verzija... Zove se gluva balada, da... Gluva balada... Hoću, zašto da ne. (Pretura po stolu, napokon nađe pesmu. Čita patetično i pevački, što će reći loše. Kao i svi pesnici)
Evo me, padam put beznađa
letim ko ikar, raspaljenih krila
daleko, ispred vriska, otplovi lađa,
ne čuje mila, ne čuje mila.
odjek još samo, s druge sam strane ruba,
noćas me dubina usnila,
mene, perača prljavih paluba
ne čuje ona, ne čuje mila.
opominje jauk grmljavinu
pred džamijom nije se izula
zvuk proklinje svoju postojbinu
možda nikad nije nas ni čula.
(Pauza) I kako ti se čini. Pa dabome da govori o nama i da je posvećena tebi, ludice mala..

DŽONATAN SMIT
Razgovarali su skoro do ujutru. Tačnije do tri i četrdeset sedam. Ta nova godina dobro mi je počela i ja sam, verovali ili ne, zaspao srećan. Ipak sam pre spavanja navio svoj budilnik. Znate, ja se veoma rano budim, ali za svaki slučaj. DŽonatan spava. Na vrata mu zakuca kapetan Đuzepe. Nosi flašu kjantija u ruci.

DŽONATAN SMIT
Ko je?

ĐUZEPE
Ja, Đuzepe.

DŽONATAN SMIT
Šta hoćete?

ĐUZEPE
Pa da vam čestitam novu godinu.

DŽONATAN SMIT
Hvala lepo kapetane.

ĐUZEPE
Zar me nećete pozvati da uđem?

DŽONATAN SMIT
(Zbunjen) Vidite kapetane, bolestan sam.

ĐUZEPE
Nije važno.

DŽONATAN SMIT
Lekar kaže da je veoma zarazno... Grip... Hongoški grip za žuticom.

ĐUZEPE
Otporan sam ja... A i preležao sam žuticu.

DŽONATAN SMIT
Vi jeste, kapetane... Ali Fifi nije. Znate, psi su jako osetljive životinje.

ĐUZEPE
Jesu, jesu. Hvala vam puno gospodine DŽonatan, hvala vam odavde do Kube. Hvala još jednom na brizi i predostrožnosti. Doviđenja.

DŽONATAN SMIT
Doviđenja kapetane. I pozdravite Fifi. Čestitajte joj novu godinu u moje ime.

ĐUZEPE
Hoću, hvala. Beskrajno vam, hvala gospodine. Ode u svoju sobu.

DŽONATAN SMIT
Nisam hteo da uđe, hteo sam na miru da slušam razgovor koji me je zanimao najviše na svetu. Tog jutra on je spavao duže. Nazvao je tek oko jedanaest. Tačnije, u deset i pedeset osam. DŽonatan ustane i sedne na svoje mesto. Stavi stetoskop u uši. Ispred njega gomila grickalica.

ALEKSANDAR
Malena, ja sam... Zdravo. Jesi li se odmorila?... Pa ti si rekla da nazovem pre podne. Da, da, dobro. Šta kažeš?!... Zašto da zaboravim onaj razgovor od noćas?... Ma jebi se ti sa tim tvojim samopoštovanjem, kao u sapunskim operama. Slušaj Marija, ti znaš da te ja volim, ti isto tako znaš da sam za ova četiri meseca prošao kroz grozan košmar, ti isto tako znaš da to još uvek traje. Sve sam radio, posuo sam se pepelom, stvarno mi je žao što se ono desilo, mislim da sam te u to uverio i meni je sada savest potpuno čista... Ne, ne zbog onoga, nego zato što sam ja zaista učinio sve da te vratim. Sve što je bilo u mojoj moći. Sve ima granice. Pa, valjda, i ja imam pravo bar na sujetu ako ne i na dostojanstvo. Ti sad razmisli. Hoćeš li da se vidimo, hoćeš li dalje, ili... Sutra ću te ponovo nazvati, ne prekidaj me, molim te, i u zavisnosti od tvog odgovora, ili-ili. Uglavnom, neću te više nazivati, ako tvoj sutrašnji odgovor bude negativan... Nisi u pravu, ne služim se frazama... Ne, neću da mi sada odgovoriš. Razmisli. Ukoliko budeš htela drugačije, naći ćemo neki stančić, nešto... Neću da te uzimam na porcije. Zdravo.

DŽONATAN SMIT
Toga dana nisam nikuda izlazio iz sobe. Plašio sam se da me ne zgazi kamion, da mi ne padne saksija na glavu. Ceo dan sam preležao. NJega sam čuo kako šeta. Predveče je zakucao na moja vrata. Aleksandar kuca na DŽonatanova vrata

DŽONATAN SMIT
Odmah, odmah. (Otvori vrata)

ALEKSANDAR
Dobro veče.

DŽONATAN SMIT
O, dobro veče, mladiću. Čestitam vam novu godinu.

ALEKSANDAR
Hvala komšija. I vama sve najbolje.

DŽONATAN SMIT
Kako mogu da vam pomognem?

ALEKSANDAR
Možete li da mi pozajmite flašu vode?

DŽONATAN SMIT
Kako da ne, mladi čoveče…. Usuo sam vodu, on se zahvalio i otišao. Nisam se setio da ga pozovem na čaj, na piće... Potpuno sam zaboravio da je u ledenoj, mračnoj sobi, bio sam toliko zbunjen. Ujutru je nazvao dosta rano. Već oko osam. Tačnije osam nula četiri.

ALEKSANDAR
Zdravo, ja sam. Šta si odlučila?

DŽONATAN SMIT
Ćutao je dosta dugo. Sigurno nekoliko minuta. Tačnije dva minuta i šesnaest sekundi. Čuo sam kako teško i isprekidano diše. Vrlo glasno, šištavo.

ALEKSANDAR
Ne, ne, dobro mi je... Sasvim dobro. Ništa... Onda ću te ja čekati večeras u šest. Na starom mestu. Na našem mestu ljubavi moja.. Da, da. Ma ne, sasvim mi je dobro. Malo mi se srce uzlupalo i malo me guši... Ma budi bez brige. Sad ću ja odmah prileći, čim završimo... Ma ne, ne moraš da žuriš... Dobro mi je... Marija! Aleksandar se povede i padne. Sruši stočić zajedno sa flašom. Iz flaše otiče voda, kao život iz Aleksandra. Slušalica ostane, klateći se. DŽonatan Smit potrči u Aleksandrovu sobu. Aleksandar krklja. Još samo par gotovo smešnih trzaja nogama... I kraj.

DŽONATAN SMIT
Znao sam šta je to. Žena mi je umrla na sličan način. Hteo sam da javim Mariji, ako je još na vezi, da zove hitnu pomoć, da ona dođe, da ja zovem hitnu pomoć... Uzme slušalicu i prisloni uhu. Holom hotela Evropa odjekne ravnomerni glas spikerke koja ponavlja.

GLAS SPIKERKE
Tačno je osam časova, osam minuta, dest sekundi... Tačno je osam časova osam minuta dvadeset sekundi... Tačno je osam časova osam minuta trideset sekundi... Tačno je osam časova osam minuta četrdeset sekundi... Tačno je osam časova osam minuta pedeset sekundi... Tačno je osam časova devet minuta nula sekundi... DŽonatan izađe u hodnik.

DŽONATAN SMIT
Hitna pomoć ga nije zatekla živog. Posle je lekar rekao, da je toliko Meprobamata, koliko je on popio, dovoljno za jednu bolje posećenu drugoligašku utakmicu. Bolničari iznose Aleksandra pokrivenog čaršavom. Stanari Evrope, svako pred svojim vratima. Tajac. Niko ne zbori.

DŽONATAN SMIT
Policija je došla tek sutradan. Najviše su razgovarali samnom. Što je i logično. DŽonatanova soba. Za stolom sede DŽonatan i mladi islednik. Islednik izvadi cigarete iz džepa.

ISLEDNIK
Smem li?

DŽONATAN SMIT
Sami izvolite.

ISLEDNIK
(Ponudi DŽonatana) Izvolite.

DŽONATAN SMIT
Ne, hvala...
ISLEDNIK
Vi ste, gospodine Smit, poznavali Teodorosa Elefteridisa?

DŽONATAN SMIT
Ne.

ISLEDNIK
Kako ne, pa bili ste prve komšije.

DŽONATAN SMIT
(Zbunjen) Kako ste rekli?

ISLEDNIK
Elefteridis... Teodoros.

DŽONATAN SMIT
Ne... Sigurno.

ISLEDNIK
Čika DŽonatane, radi se o čoveku koji je stanovao vrata pored vaših. Zbunili ste se nešto... Hajde, zapalite.

DŽONATAN SMIT
Ne mogu, hvala.

ISLEDNIK
Pa vi ste zvali hitnu pomoć.

DŽONATAN SMIT
Znam. Radi se o Aleksandru. Hol. Đuzepe i Fifi u šetnji. Iz Prohaskine sobe dopire zvuk violončela. Pred Prohaskinim vratima zanesena gospođica Emilija Dipon, možete me zvati Emi, sluša Dvoržaka.

DŽONATAN SMIT
Često se setim Aleksandra. Navratim ponekad i do knjižare. Doduše dosta retko, ali ipak navratim. Nemaju ništa od Elefteridisa Teodorosa. Tek kasnije sam se setio tih njihovih pesničkih pseudonima. Uzimam od tada sve Aleksandre.
(Uzima sa police nekoliko knjiga) Ovi nisu sigurno. Ni Majakovski, ni Blok ni DŽonson. Prepoznao bih onu njegovu divnu pesmu o satu. E, od tad je osmica prazna, a gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc nikao ne uspeva da nađe stanara. Pročulo se, nekako, da u toj sobi stanuje smrt, da je tera zla kob. Aleksandar, pre njega profesorica, čak su i stanari pre profesorice, što ni ja nisam znao, umirali u osmici. LJudi kažu da tu sobu bije maler, da se soba oseća na kraj. Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc uzalud daje oglase. Čak je spustila i cenu, ali ne vredi. Čak je i gospodin Sulejman Topuz odbio da se useli u osmicu.

Stan gospođe Birgit Blab.

GOSPOĐA BLAB
Budale. Primitivci. Sujeverne budale. Ovakav stan i po toj ceni. Kod mene su stanovali najugledniji i najviđeniji ljudi. U doba pre katastrofe ovde su dolazile i krunisane glave... Zašto da ja idem u osmicu? Bože sačuvaj. Ja moram biti u prvom apartmanu. DŽonatan izađe u hol.

DŽONATAN SMIT
A onda joj je na pamet palo da nekoga od nas prebaci u osmicu. Ali nije išlo. Gospođa Blab na vratima Emilijine sobe. Emilija stoji u vratima, ne dopuštajući gazdarici da uđe u njenu sobu.

EMILIJA
Ne dolazi u obzir. U njegovu sobu, ajte molim vas. Nikad! Primetila sam ja nešto neobično, čim je on stigao. Kako me je samo gledao. A onda mi je otvoreno prišao. Ali gospodine Aleksandre, šta vi mislite o meni. Ne dolazi u obzir. Ja sam virgo intakta, da, da, gospodine moj, virgo intakta.Molio je, plakao, pretio... A onda je rekao da će se ubiti ako ne udovoljim njegovim željama. Nisam ga shvatala ozbiljno. Ali i da sam mogla da pretpostavim šta će se dogoditi, ne bi mu pomoglo. Ja sam devica sa velikim D. Ne, ne, u njegovu sobu nikad.

DŽONATAN
Kada je gospodin Huan Dijaz Ramirez čuo vest o mladićevoj smrti bio je iskreno potresen.
DIJAZ
(Zaliva lijandere) Budala. DŽonatan priđe Dijazu
.
DŽONATAN SMIT
Gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc me je zamolila da predočim gospodinu Dijazu da bi za sve nas bilo bolje da on pređe u osmicu. Saslušao me je veoma pažljivo.

DIJAZ
Budala. Zbogom. Šic!

DŽONATAN SMIT
Nakon kapetana Đuzepea, gospođa Blab, devojačko fon Ritenkrojc je definitivno odustala od ideje da neko od nas pređe u osmicu. Gospođa Birgit Blab pokuca na vrata kapetanove sobe. Strahovit urlik Đuzepeove mezimice. Pa još jedan, od onih koji zalede krv u žilama.

ĐUZEPE
Sinjoora Blabi, ne bih vam preporučio da ulazite. Fifi je danas nešto neraspoložena. Fifica ponovo strašno rikne.

ĐUZEPE
Mir Fifi.

DŽONATAN SMIT
Fifi nikada nije bila umiljatija. U to sam se uverio istoga dana, kada me je kapetan pozvao na vruću rakiju. Kapetanova soba. Kapetan i DŽonatan sa stolom, piju vruću rakiju.

ĐUZEPE
Znao sam ja da će se nešto dogoditi. Fifi nije trenula. Celu celcijatu noć. Stalno je cvilela. Samo sam ja mislio da će gazdarica ili Emilija. Čak ste mi i vi bili sumnjivi. Ali on, on nipošto ne. Nipošto. A šteta. Mlad dečko.

DŽONATAN SMIT
(Izađe iz Đuzepeove sobe u hol) I tako, novih stanara nema, oglasi izlaze svakodnevno, a šanse da dobijemo novog druga su sve manje. Čak je i gospodin Prohaska otišao. Iz svoje sobe izađe Prohaska natovaren koferima i futrolom za čelo. Odmah iz svoje sobe izađe i Emilija.

EMILIJA
(Očajno) Gospodine Prohaska, nemojte...

PROHASKA
(Unjkav i feminiziran) Našao sam divan stan, odmah pored opere, znate. A to za mene jako mnogo, znate, znači...(Ide prema vratima, ne obazirući se)

EMILIJA
(Za njim)
Nemojte, ako boga znate. Vi me možete zvati Emi. Prohaska izađe, neopozivo i zauvek. Gospođica plače. Ostaje dubok trag na napuderisanim obrazima. DŽonatan joj priđe i onako uplakanu dovede do njene sobe.

DŽONATAN SMIT
Nemojte gospođice Emilija. Emilija uđe u svoju sobu. Još dugo iz nje dopiru jecaji. Gospodin Matijas nije rekao ništa. On je sada na ko zna kojoj reci. Brani obale i peca. DŽonatan uđe u svoju sobu. Tek sad primetimo da je potpuno spakovan. U jedan mali kofer spakuje i svoj časovničarski alat Doduše, pre dva-tri, tačnije dva dana, pomislio sam, evo novog druga. U Aleksandrovu sobu uđe mlada žena. DŽonatan to čuje i odmah sedne za svoj periskop. Žena zastane na sredini sobe. Dugo gleda okolo. U dubokoj crnini. Rukom otre dve neoprezne suze. Savlada se. Otvori ormar i počne pakovati Teodorosove stvari. Tek par stvarčica. Nekoliko knjiga, sitnice, par slika. Toliko, da sve stane u neveliku putnu torbicu. Zatim brižljivo namesti sve kako je bilo i izađe. Zaključa za sobom i pođe kroz hol. DŽonatan hitro istrči iz svoje sobe, vikne... Gospođice! Žena se okrene na polovini hola.

ŽENA
Izvolite.

DŽONATAN SMIT
Marija? Marija, zar ne.
ŽENA
Paraskeva Konidari Elefteridis. Sestra pokojnog Teodorosa.

DŽONATAN SMIT
A tako... Oprostite. Poznavao sam vašeg brata. Žao mi je, verujte. Ćute oboje. Žena bi da krene. A zbirka... Jel izašla?

ŽENA
(Odmahne glavom) Nikad ništa.

DŽONATAN SMIT
Oprostite... Eto, bio mi je drag vaš pokojni brat. Na kom groblju je sahranjen? Znate, voleo bih ponekad da ga...

ŽENA
Jako daleko. Ostrvo Simi. Znate, to vam je u Egejskom moru. Grčka. Opet zaćute. Vratio se tamo gde mu je bilo i mesto. Kamo sreće da nikad nije ni dolazio ovamo. Još bi bio živ... Doviđenja gospodine, zakasniću na avion. (Okrene se i ode)

DŽONATAN SMIT
Doviđenja. Vrati se u svoju sobu. Nastavi sa pakovanjem. Sa zida skine lepi drveni sat i stavi na neveliku gomilu stvari. Tako vam je to bilo pre dva-tri, tačnije dva dana. Puno se toga promenilo od Aleksandrove smrti. Čak i na telefonu, onaj lepi ženski glas, sad samo tri puta kaže koliko je sati pa se isključi. Ali zato imate sportske izveštaje, berzanske, političke vesti, izveštaje o vodostanju i saobraćaju. Obuče svoj kaput, stavi šešir na glavu, uzme svoje stvari u ruke i lagano izađe iz sobe. Dijaz zaliva svoje lijandere, kapetan šeta svoju mezimicu.

ĐUZEPE
Mir Fifi.

Iz sobe gospođice Emilije Dipon, možete me zvati Emi, uzdasi i orgazam. Na engleskom. Opet neki tvrdi pornić. Trepere televizijska svetla na staklima Emilijinih zamagljenih naočara. Gore-dole, gore-dole. DŽonatan zakuca na vrata gospođe Blab.

GOSPOĐA BLAB
Napred. DŽonatan uđe u sobu.

DŽONATAN
Dobar dan, gospođo.

GOSPOĐA BLAB
Šta ste trebali gospodine Šmit?

DŽONATAN
Vidite, gospođo, stvar je delikatna. Vi znate da sam ja kod vas već devet godina. Tačnije, devet godina, devet meseci i osamnaest dana. Pa, pošto mi ta cena više ne odgovara... a i telefon mi sve više nedostaje... Bio bih vam veoma zahvalan, ako može, da se ja preselim u sobu broj osam. Udova Blab ga gleda netremice. A onda sa zida skine ključ osmice i da mu ga bez reči. DŽonatan izađe u hol. Pođe ka osmici, sporo i neopozivo. Prođe kraj kapetana i Fifi. Fifi zacvili, otegnuto.

KAPETAN
Mir Fifi.

Dijaz gleda zabezeknut, iz svoje sobe viri gospođica Dipon, gospođa Blab stoji u svojim vratima. DŽonatan Smit, penzionisani časovničar i optičar otključa osmicu i uđe unutra. Zatvori vrata za sobom. Mrak.

KRAJ