• Mart 19, 2019, 12:32:53 pre podne
Sivac

Autor Tema: Đorđe Lebović - Kaktusi i ruže  (Pročitano 2886 puta)

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Đorđe Lebović - Kaktusi i ruže
« poslato: Avgust 18, 2009, 12:26:03 posle podne »
Đorđe Lebović

Kaktusi i ruže

(nostalgična komedija u dva čina)


LICA:
LENKA HADŽIĆ, zvana Madam; glumica u penziji
SMILJA KOZODEROVIĆ, njena sestra; udovica
BORIS LEBEDEV, zvani Maks, inače Boris Maksimovič Landau; pozorišni sufler u penziji
JULIJE LAVOSLAV LEON, inače Pantelija Čuković; putujući trgovac
DOBRILA HADŽIĆ, novinar

PRVI ČIN

PRVA SCENA

Stara, oronula kuća na sprat, sa zapuštenom baštom, na periferiji grada. Dnevna soba zauzima čitavu širinu scene. Zid u dnu je staklen, na razvlačenje. Vrata vode na prostranu terasu, odakle se stepenicama silazi u baštu, zaraslu u strnjiku i korov. Na levom zidu mnoštvo fotografija, portreta, skica kostima i dekora, pozorišnih programa, afiša, plakata i lovorovi venci. Na fotografijama i portretima ista osoba, u raznim ulogama i najrazličitijoj dobi starosti: Lenka Hadžić. Na sredini zida veliki uljani portret oca porodice, Nestora Kir-Hadžića, u sudijskom talaru. Desni zid je nalik na muzejski pano: jurističke diplome, punomoćja, zahvalnice, ordenja, plakete, razna znamenja i odličja. Nad čitavim zidom dominira portret doktora Teodora Kozoderovića. Nameštaj je prvoklasan, premda star. Masivni sto za ručavanje, stolice sa postavljenim sedištima, dve široke beržere presvučene brokatom i udobna voltera, sa niskim sedištem i visokim naslonom. U levom uglu staromodni klavir, u desnom stilska komoda i veliki sat sa klatnom, na četiri stuba od abonovine. Gotovo cela terasa prekrivena je kaktusima, raznih vrsta i veličina. Cveća nema. Mesec maj. Vedar, sunčan dan. Ulazi Maks, pred sobom gura pokretni sto za serviranje. Blizu je šezdesete. Neusiljeno držanje, sračunati, odmereni pokreti i staložen govor odaju čoveka kome se nikada i nikuda ne žuri. Zastane. Stoji kao ukopan, zabezeknuto zureći u sto, prekriven belim stolnjakom. Iz svog skrovišta, na terasi, izlazi Julije. Obuven je u patike, pa hoda nečujno. Odeća šarenolika, bez sklada; boje upadljive, drečave. Srednjih godina. Živahan, pokretljiv, ni jedno ga mesto ne drži dugo. Govori lako i tečno, povremeno gramatički neispravno i sa pogrešnim akcentom. Stane iza Maksovih leđa, preko njegovih ramena gleda u sto.

JULIJE:
Ete.
MAKS:
Šta?
JULIJE:
Ev, ovo. (Pokaže na sto)Na šta vi liči?
MAKS:
Na govno.
JULIJE.
A na šta vi miri?
MAKS.
Na isto.
JULIJE:
E, nije, neg na vanilu. (Uzima sa stola plastičnu masu, potura je Maksu pod nos) Jal tako?
MAKS:
Boga mu.
JULIJE:
Plastika, štono kažu.
MAKS:
Čemu služi?
JULIJE:
Pazi vamo... Svečana večera. Sve po propisu: čaršaf, porculan, kristal, srebro, cveće, a na sred trpeze – govance. Gosti ima da popadaju od smeja. Bagatela: pedeset dojčmark. Veliki izbor: svetlije, tamnije; veće gomile ili manje. Od mirisa: vanila, ružmarin, karanfilić, majčina dušica...
MAKS:
Gospodine, mogu li, konačno, saznati s kim imam čast?
JULIJE:
Moliću. Moja vizitna karta. (Predaje Maksu posetnicu)
MAKS:
(Čita) Julije Lavoslav Leon ...O-ho!
JULIJE:
(Uz dubok naklon) Na službi.
MAKS:
(Čita) ,,Travar, vidar, gatar, bajalo, jasnovidac, mađionik, zvezdočatac, trgovac na malo i na angro”. Sve to odjednom?
JULIJE:
Odjednom, i više puta uzastopce.
MAKS:
A šta prodajete, sem govana?
JULIJE:
Mogu vi prodam i Savu i Dunav – sam ako oćete da kupite.
MAKS:
Prijatelju, meni nećete ništa prodati. Čist sam od para.
JULIJE:
More, ko ima kuću na sprat, sa ovolikom bašćom, taj nije tanak oko rebara.
MAKS:
Iskreno žalim, kuća nije moja. Ja sam ovde samo kamerdiner.
JULIJE:
Šta mu to dođe?
MAKS:
Komornik, a može i sobar.
JULIJE.
Što, bre, ne kažeš lepo, srpski: sluga. A ko je gazda? Jal onaj? (Pokaže na portret Nestora Kir-Hadžića)
MAKS:
(Svečano) Pater familias, Nestor Kir-Hadžić, sudija Vrhovnog suda.
JULIJE:
Velika zverka, bre. Koliko ima godina?
MAKS:
Sto deset.
JULIJE:
Jal moguće?
MAKS:
Od toga, na ovom svetu proveo je sedamdeset pet. Želeo je da ćerke izuče pravo, da krenu očevim stopama. Smilja se rano udala, Lenku zarobilo pozorište.
JULIJE:
(Gleda fotografije na levom zidu) Jal to sve ona? Lenka?
MAKS:
Da, Lenka Hadžić, zvana ,,Madam”, boginja glume.
JULIJE:
Što jes-jes: lepa je.
MAKS:
Bilo i bitisalo.
JULIJE:
Kakva je sad?
MAKS:
Matora, sujetna, hirovita i pomalo luckasta.
JULIJE:
Luckasta? To se traži.
MAKS:
Slaba vajda. Nema ušteđevine, a živi od penzije.
JULIJE:
Ne valja. A sestra?
MAKS:
Kocka leda koja hoda.
JULIJE:
Ič ne jebavam. (Pokaže na portret Teodora Kozoderovića) Njen muž?
MAKS:
Juris doktor Teodor Kozoderović, na zasluženom odmoru na onom svetu.
JULIJE:
Baš zgodno. Bacam se na udovicu.
MAKS:
Loš izbor. Kod nje je kesa čvrsto zavezana.
JULIJE:
More, svaki čvor se dreši. Će se nađe i kod nje neka slaba tačka.
MAKS:
Sumnjam. Izbaciće vas iz kuće, pre nego što zucnete.
JULIJE:
Pazi vamo, burazeru: ja sam čovek od kratke procedure. Da se nagodimo: namesti mi poso, pa je moj ćar ujedno i tvoj. Dajem ti deset posto od pazara.
MAKS:
Odbijam, sa gnušanjem.
JULIJE:
Dvadeset posto.
MAKS:
Ne dolazi u obzir.
JULIJE:
Dvadeset pet – i ruka ruci.
MAKS:
Trideset.
JULIJE:
Važi se. (Rukuju se) Nešto će da bidne, jal ovo, jal ono.
MAKS:
Biće, pod uslovom da se pristojno ponašate. Svima se obraćajte sa ,,vi”, čak i meni.
JULIJE:
Moliću. Mogu ja u svoju korist da budem i fin.
MAKS:
Psovanja nema. Pominjite što češće Boga i Srbiju.
JULIJE:
Nema falinke. Pokazaću vi svoju izvrsnost.
MAKS:
A sad, nestanite. Čekajte u bašti na moj znak. Julije izlazi, preko terase. Maks postavlja sto za doručak. Ulazi Lenka. Iako u poodmaklim godinama, živahna i energična, premda se kreće teško, isključivo uz pomoć štapa. Odevena s ukusom, brižljivo očešljana i našminkana.
LENKA:
Reka, nemirna, mutna. Na obali stoji žena, u crnini. Ne vidim joj lice. Prolazi devojčica, vuče za sobom psa na dugačkom kanapu. Dvoje ljubavnika ljube se, u prolazu. Ribolovac, na nasipu, ulovio je ribu. Ona lebdi, visoko na štapu, presijava se na suncu. Žena u crnini penje se u čamac. U naručju drži buket jesenjih ruža. Prepoznajem majku. Čamac se otiskuje sa obale, diže se u vis. Sve poleće: majka, ruže, devojčica i pas, ribolovac i riba, ljubavni par. Svi lete, lete...
MAKS:
(Podražava je)
Lete prema nebu.
LENKA:
Maaaks!
MAKS:
Madam ?
LENKA:
Ne budi drzak, našte srca. Protumači moj san.
MAKS:
,,Poslednja dobrota obasjava grob, ukrašen jesenjim ružama... Ti ćeš sačuvati njen lik u liku bašte, a baštu u tvom srcu.”
LENKA:
Žan Žene. Balkon.
MAKS:
Boga mu.
LENKA:
Ha! Pogodak. Davaj dinar. (Maks joj daje dinar) Maks, mili moj, Balkon mi je uklesan u pamćenje. Irma, moja Irma, Gospode, kakav uspeh! Gazdarica prljavog kupleraja, javne kućerine, jebarnika... Uloga kao pisana za mene.
MAKS:
I vaš san je iz Balkona, madam. Žan Žene, udrobljen sa nešto Pintera.
LENKA:
Ne rugaj mi se. Kadgod sanjam majku, nešto se menja u mom životu. (Pali cigaretu) Ne znam koji mi je đavo, ali danas sam dobro raspoložena. (Peva) ,,Ljubi me, ljubi, opet i opet, ljubav je predivna patnja...” Odakle je to, Maks, dragi, pogodi odakle?
MAKS:
Opklada važi?
LENKA:
Ne. Ovo nije replika, već pesma.
MAKS:
U tom slučaju, neću da zamaram mozak.
LENKA:
Ha! Ne znaš, mili moj, ne znaš. Tvoj kumir, Čehov, tvoj Anton Pavlovič, a ti ne znaš. Dan mi danas zbilja dobro počinje.
MAKS:
Potpukovnik Veršinjin, Tri sestre, treći čin.
LENKA:
Šta na to odgovara Maša?
MAKS:
Kaže: la-la-la.
LENKA:
Nije, nego kaže: tra-la-la.
MAKS:
La-la-la.
LENKA:
Tra-la-la! (Peva),,Ljubi me, ljubi, opet i opet...” (Ućuti. Zabezeknuto gleda u levi zid) Šta je ovo? (Upre štap u jednu od fotografija, u pozlaćenom okviru) Šta je ovo?
MAKS:
(Stavlja naočare, osmotri fotografiju) Ovo je, nema sumnje, venčana slika drugarice Smilje Kir-Hadžić i druga juris doktora Teodora Kozoderovića.
LENKA:
Skidaj tu ,,stvar” sa mog zida! Smesta! (Maks skida sa zida venčanu sliku bračnog para Kozoderović) Kakav užas. Tako besramno oskrnaviti moj zid... Moj! (Sat izbija pet puta) Izbilo je pet puta, a pokazuje devet. Koliko je sad sati?
MAKS:
Dvanaest.
LENKA:
Kojih dvanaest?
MAKS:
Dvanaest – ujutru.
LENKA:
Moja sestra još nije doručkovala?
MAKS:
Pre vas? Bože sačuvaj.
LENKA:
Do đavola. Stalno pokušavam da dođem posle nje, ali ona se ne da. Vreba iz prikrajka. Čim sednem za sto –bane. Mora da mi broji zalogaje. (Podigne poklopac sa zdele) Bože moj, šta je ovo? Lepak za tapete?
MAKS:
Zobena kaša.
LENKA:
Prokletstvo. To se jede?
MAKS:
Vaša sestra je preporučila da odsad za doručak obavezno kuvam zobenu kašu, jer je to zdravo – u svakom pogledu.
LENKA:
U svakom pogledu? ... Do đavola, odakle je tu mudrost iščeprkala?
MAKS:
Pročitala je u ženskom časopisu članak ”Uticaj zobene kaše na rast Crnogoraca”.
LENKA:
Reci mojoj sestri da ja ne želim više da rastem. Mene i ovakvu, kakva sam, jedav drže kosti. Ali, nećemo o tužnim stvarima. Danas sam dobro raspoložena. Rđavi snovi, kostobolja me kinji, u blizini nigde cveća, svuda ti opaki kaktusi – ipak, divno sam raspoložena... Ušla je Smilja. Kao da je odbrojala sedamdeset godina, a tek je prešla šezdesetu. Na njoj crna, iznošena suknja i već olinjali, tamni džemper. Kosa neuredna, raščupana. Lik asketski, usne stisnute, nenavikle na osmeh. Lenka je primeti. Glumi Irinu iz ,,Tri sestre”.
LENKA:
Ivane Romaniču, dragi Ivane Romaniču... Recite mi zašto sam danas tako dobro raspoložena? Kao da jedrim na pučini, iznad mene daleko, modro nebo a oko mene kruže... kruže...
MAKS:
(Suflira) Velike bele ptice.
LENKA:
Velike bele ptice... Zašto je to tako, zašto?
SMILJA:
Čehov. Sigurna sam: Čehov. Tako je? Nije? Jeste. Pogodila sam, pripada mi dinar. Hoću li ga dobiti?
LENKA:
Dragi Ivane Romaniču, vi govorite o beloj ptici, a tu grakće jedna crna ptičurina. Smiljo, kad ćeš već jednom skinuti tu prokletu crninu?
SMILJA:
Ti zaboravljaš da sam u žalosti.
LENKA:
Kakva žalost, koja žalost? Teodor je umro pre devet godina. Ej, sestro, devet godina!
SMILJA:
Skinuću crninu kad budem legla pored Teodora, u grob.
LENKA:
Moj Bože, tipični simptomi nekrofilije. Maks donosi pokrivenu posudu, stavlja je na sto. Smilja podigne poklopac.
SMILJA:
Gospodine Lebedev, šta ovo znači? Otkud jedemo jaja za doručak? Rekla sam vam da se ne razbacujete sa hranom.
MAKS:
Gospođo Kozoderović, u svetim knjigama zapisano je: ,,Neka čovek nikada ne jede i ne pije manje nego što ima.” (Izlazi)
SMILJA:
Nečuveno. U ovoj kući čak i sluge navode reči iz svetih knjiga. Lenka sipa omlet u svoj tanjir.
LENKA:
Zar to nije bogougodno, draga sestro? Hoćeš li omlet?
SMILJA:
(Dureći se) Neću.
LENKA:
Šteta. Odličan je.
SMILJA:
Dobro, daj pola. (Lenka sipa omlet u njen tanjir. Jedu) Ne znam samo što si dovela tog propalog glumca u kuću? Nemam pojma kakve si veze imala s njim, to me se ne tiče, na šta bi ličilo kad bi zaposlila sve svoje bivše ljubavnike?
LENKA:
Maks nije moj bivši ljubavnik. Koliko puta moram da ti ponovim?
SMILJA:
Dobro, recimo da nije. Svejedno, kakav je to čovek koji nema ni dom, ni porodicu? Celog života se vucara sam, kao da je proklet. Ne znam šta će nam? Ništa ne radi, sem što se tebi ulaguje, ili sedi u svojoj sobi i uči latinski.
LENKA:
Latinski je već savladao. Sad uči hebrejski.
SMILJA:
Hebrejski? Šta će mu hebrejski?
LENKA:
Hoće da prevede Talmud na naš jezik.
SMILJA:
I ja treba za to da ga plaćam? Neka ga izdržava vrhovni rabin, a ne ja.
LENKA:
Smiljo, draga, plaćamo ga zajedno. Međutim, ako ti više ne želiš...
SMILJA:
Dobro, dobro, neću da kvarim tvoja sitna zadovoljstva. Neko drži psa, neko mačku, a neko Maksa. Lenka je završila sa doručkom. Ustane.
LENKA:
Draga sestro, budući da si danas tako mila, tako dražesna, otkriću ti tajnu: Maks se ne preziva Lebedev, već Landau. Boris Maksimovič Landau.
SMILJA:
Landau? Zar to nije jevrejsko prezime?
LENKA:
Otac mu je bio Jevrejin, a majka Ruskinja. Kćerka carskog atamana sibirskih Kozaka. Ha!
SMILJA:
Moj Bože, Jevrejin u kući Kir-Hadžića. Šta bi na to rekao naš čestiti otac?
LENKA:
Rekao bi: aferim. Naš čestiti otac je voleo Jevreje. Osobito Jevrejke. (Podražava očev glas),,Gospodo, moja presuda glasi: Jevrejke su najbolje jebaljke”.
SMILJA:
(Začepivši dlanovima uši) Neću to da slušam.
LENKA:
(Viče sestri na uvo) Pa i Jevreji su vešti u tom zanatu. Oni i Srbi – najbolji. Zato ih ceo muški svet mrzi. Zavide im na znanju.
SMILJA:
Reći ću ti šta ja mislim: Maks je američki špijun.
LENKA:
Gospođo Kozoderović... Draga gospođo Kozoderović...
SMILJA:
Jeste! On radi za američku obaveštajnu službu!
LENKA:
Dobro, neću više da poričem. Ne vredi, tebe niko ne može obmanuti. Dakle, priznajem: Maks je američki špijun. Ubačen je u našu kuću da izvidi šta rade dve srpske babe. Šta rade, šta smeraju? To američku obaveštajnu službu veoma zanima. Naročito ih zanima kako zobena kaša utiče na naš rast. Smilja naglo ustane. Prilazi levom zidu. Preneražena je.
SMILJA:
Skinula si sliku? Ipak si je skinula?
LENKA:
To je moj zid.
SMILJA:
Kako si sebična, Bože, kako si sebična.
LENKA:
Moj zid je samo moj. Ti imaš tvoj zid, pa kači na njega šta ti volja.
SMILJA:
Nema više mesta.
LENKA:
Dozidaj... Imaš novaca, dozidaj.
SMILJA:
Lenkice, molim te... Samo dok Velizar bude kod kuće. Mnogo je voleo našu venčanu sliku, biće mu milo kad je vidi. Učini to, Teodor će ti biti zahvalan.
LENKA:
Teodor, Teodor, Teodor! On je mrtav, Smiljo! Mrtav, jednom zauvek.
SMILJA:
Nemoj me praviti ludom, još nisam sišla s uma. Svesna sam da Teodora više nema, da je već odavno prah, ali duša, Lenka, njegova duša boravi ovde, ovde sa nama.
LENKA:
Živa istina. Doručkuje sa nama, ruča, večerava, možda s tobom i spava. Ne znam, ne znam... Meni je toga dosta. Ne mogu više to da podnesem. Ne mogu. Nek nas ostavi na miru, neka se smiri tamo gde mu je mesto... Verovatno u paklu. Svi su advokati predviđeni za pakao.
SMILJA:
Ne i Teodor. On je bio drukčiji od ostalih. Bog ga je sigurno uzeo k sebi.
LENKA:
Da, da, sigurno. Čim je stigao, imenovao ga je za predsednika Strašnog suda.
SMILJA:
Lenko, zašto ne podnosiš Teodora? Zašto ga toliko mrziš? On je tebe voleo. Bio je na svakoj tvojoj premijeri. Ja nisam išla, bila sam vezana za kuću, za dete, ali on nije propustio ni jedan tvoj nastup. Govorio je: ona je sjajna, predivna, nenadmašna... Lenka joj priđe. Prisna je. U njenom glasu nema više podsmeha.
LENKA:
Smiljo, otpiši ga. Prestani da misliš na njega. Misli na sebe. Gle, na šta ličiš... Zar si zaboravila da si žena?
SMILJA:
Ja nisam više žena.
LENKA:
Žena uvek ostaje žena. Privlači muškarce do svoje smrti, ponekad i posle nje. To je njena moć, koju joj je Bog podario.
SMILJA:
Prema Jevanđelju, ženu je Bog stvorio da sa mužem deli i dobro i zlo, da mu služi i da mu rađa potomke.
LENKA:
Tebe je možda za to stvorio. Ostale žene su za ljubav stvorene.
SMILJA:
Za ljubav, sestro, za ljubav, a ne za ljubakanje.
LENKA:
Bože moj, možda nisam živela čedno, ali, na svaki način, slavno.
SMILJA:
,,Slavno”... Možeš misliti. Mogao te je imati ko je hteo.
LENKA:
Samo onaj koga sam ja izabrala.
SMILJA:
Bog to ne trpi, to osuđuje. (Uzima sa komode knjigu, čita iz nje) ,,Znaj šta je iznad tebe: oko koje gleda i uho koje sluša, i sva se tvoja dela u knjigu zapisuju!”
LENKA:
Neka se zapisuju! Moja knjiga će biti ispisana od korice do korice, biće puna. Živela sam u grehu, ali sam bar živela. A ti, šta si ti radila? U tvojoj knjizi života biće zapisano: rodila se, tačka; umrla je, tačka. To je sve. Kad izađeš pred lice Božje, i kad te upita: Smiljo, šta si u životu uradila? – ti ćeš odgovoriti: ništa. A Bog će reći: što sam ti onda, kog đavola, podario život?
SMILJA:
Zaboravljaš da sam ja rodila Velizara. Ako je Bog meni podario život, ja sam ga podarila svom sinu. Bila sam majka... Što ti nikada, nikada nisi bila! Lenka prasne. Spopada je bes.
LENKA:
Ja nisam bila majka, ja? Šta trabunjaš, šta buncaš? (Upirući štap u fotografije na levom zidu) Jokasta, Klitemnestra, Irina, Fedra, Nora, Medeja... Rađala sam decu, patila zbog njih, izgarala, oplakivala njihovu propast i umirala radi njih. Bože, moj Bože, kakve sam duševne tegobe trpela, na kakve muke stavljena, koliko teško ispaštala...
SMILJA:
Ti si luda! Luda! Brkaš pozorište i život. Pozoište je izmišljotina, a život – život je nešto drugo.
LENKA:
Šta – drugo? Veliki teatar. A mi, svi smo mi glumci, pretvaramo se, igramo svoje uloge. Ja glumim nekada čuvenu Lenku Hadžić; Maks lakeja; a ti, ti glumiš Smilju Kozoderović, odanu suprugu i brižnu majku – a u stvarnosti nemaš ni muža, ni sina.
SMILJA:
Zašto si rekla da nemam sina, zašto?
LENKA:
Pa gde ti je? Kad si ga poslednji put videla? A unučad? da li si ih ikada videla? Ha? Jesi li?
SMILJA:
Znaš vrlo dobro da Velizar stiže u nedelju.
LENKA:
Znam vrlo dobro da neće stići, kao što za sedam godina ni jednom nije stigao.
SMILJA:
Nije mogao, bio je zauzet. U Kanadi se teško napreduje, vreme se štedi, svaki izgubljeni minut se računa. Ali, ovog puta će doći. Čvrsto je obećao, zakleo se na oca. Zakletvu ne može pogaziti. Ulazi Maks, na poslužavniku nosi telegram.
LENKA:
Evo pozorišta. Na tvoj šlagvort ulazi lakej, na poslužavniku donosi telegram, u kom nezahvlni sin javlja ucveljenoj majci da neće doći. Lakej kaže: ,,Oprostite...”
MAKS:
Oprostite što nisam vezao kravatu, u poslu sam. Smilja sedne u beržeru, čita telegram. Na licu joj se ogleda da je vest nepovoljna.
SMILJA:
Otkud si znala?
LENKA:
Javila mi američka obaveštajna služba.
SMILJA:
Kako je mogao tako nešto da mi učini?
LENKA:
Eh, kako? Mnogo si ga razmazila. Popuštala si mu, gledala kroz prste, praštala i praštala.
SMILJA:
Ovog puta mu neću oprostiti. Lišiću ga nasledstva. Sutra idem kod advokata. Izmeniću oporuku. Velizaru – ništa.
LENKA:
Zanima me kome ćeš ostaviti toliko blago? Znam, meni nećeš.
SMILJA:
Ti ćeš ionako umreti pre mene. (Pruža Maksu svežanj ključeva) Molim vas... (Maks otključava fioku na komodi, vadi iz nje flašu konjaka. Sipa piće u čašu, posluži Smilju. Ona ispije čašu do dna) Gospodine Lebedev, to jest, ovaj... (Posle kraćeg kolebanja) Gospodine Boris, kako se na latinskom kaže ,,zaveštanje putem oporuke”?
MAKS:
Legatum per testamentum. Smilja priđe desnom zidu, pa se pomno zagleda u Teodorov portret, kao da se njemu obraća.
SMILJA:
Legatum per testamentum. Zadužbina za stipendiranje darovitih studenata. Utemeljivači: doktor Teodor Kozoderović i žena mu, Smilja, rođena Kir-Hadžić.
LENKA:
,,Gospodine Boris”, kako se na latinskom kaže ,,glupost”?
MAKS:
Stupidum.
LENKA:
(Stane nasuprot Teodorovog portreta) Stupidum!... Stupidum!
SMILJA:
Ali, Lenko, draga moja... Uvek si govorila kako treba da budem darežljiva, velikodušna, široka srca.
LENKA:
I treba. Samo nije stvar u tome koliko daješ, već kome daješ. Udelićeš slepcu, ako se uveriš da je zbilja slep, ali kako ćeš se uveriti da li je neki student darovit ili praznoglav?
SMILJA:
To nije moja briga. NJihovi profesori...
LENKA:
Seronje. Proizvode doktore nauka i umetnike u lančanoj serijskoj proizvodnji, kao piliće u inkubatoru. Smilja pruži čašu prema Maksu. On je napuni, a ona je ponovo isprazni, u jednom gutljaju.
SMILJA:
Lenko, ja tebe ne razumem. Doktor Teodor Kozoderović i ja, žena mu, Smilja, ne dajemo novac slepima, već darovitim srpskim studentima. Hoćemo da pomognemo da od njih stvore talentovane ljude.
LENKA:
Sestro moja, ti hoćeš da izmešaš ono što je Bog razdvojio. Talenti se ne stvaraju, već se rađaju. NJima ne treba vaš prokleti novac, da bi usavršili svoj božanski dar. (Maksu) Što stojiš tu kao semafor? Iznesi svoje mišljenje.
MAKS:
Sa gledišta večnosti – ili onako?
LENKA:
Onako.
MAKS:
Per aspera ad astra. Preko trnja do zvezda.
LENKA:
Jeste li čuli? Preko trnja, doktore Kozoderoviću i ženo mu, Smiljo; preko trnja a ne preko vina i pečenja. Novcem se ne stvaraju talenti, već gotovani i mediokriteti. Polutani. Najgora vrsta. Sitne duše i kukavice. Mrze sve što je umno i profinjeno. Smilja ispija i treću čašu konjaka.
SMILJA:
Ne znam o kome govoriš...
LENKA:
Pogledaj mene... Jesam li ja primala stipendiju? Jesam li? Đavola! Probijala sam se sama, kuburila, zebla, gladovala, trpela.
SMILJA:
Ako si ti trpela, ne moraju i drugi.
LENKA:
Moraju! Ne može se na vrh Parnasa spustiti helikopterom. To mogu političari, ali ne i umetnici. Oni se moraju uspinjati, da, draga moja, moraju se pentrati. Moraju da raskrvave tabane... Srce mora da im krvari! Maks koji stoji na terasi, rukom daje znak Juliju.
MAKS:
Madam, neko dolazi.
LENKA:
Vidi ko je.
SMILJA:
Ako je inkasant – dajte mu nogu u dupe.
MAKS:
Boga mu. (Izlazi)
LENKA:
Draga sestro, danas si prosto naprosto nenadmašna. (Gleda preko terase) Moj Bože, kakva olupina od kola. Kao iz crtanog filma. Ulazi Maks.
SMILJA:
Ko je?
MAKS:
Kaže da je službenik Ministarstva pravosuđa.
SMILJA:
(Poskočivši) To je za mog Teodora! Uvedite ga. (Uspaničeno sklanja flašu u komodu) Maks otvara vrata. Ulazi Julije. Nosi veliku putnu torbu. Oko vrata na ogrlici, veliki drveni krst. Ceremonijalno se klanja.
JULIJE:
Poštovane dame, sluga sam vaš ponizan.
SMILJA:
Kakve vesti donosite, gospodine?
JULIJE:
Dobre vesti: stigao je Julije Lavoslav Leon.
LENKA:
Kakvo je to prokleto ime?
JULIJE:
Stručno, milostiva. Julije zato što sam rođen u mesecu julu, a Lavoslav Leon jer sam svet ugledao u znaku Lava.
MAKS:
Sreća što se niste rodili mesec dana kasnije. Zvali biste se Augustus Devica Virgina.
LENKA:
Ha! (Smeje se)
JULIJE:
Moliću, smejte se, alž, međutim, nije svejedno da li je ime lepo ili ružno. LJudi ne vole kada se neko zove Lešina, Sisojed, Kuronja. (Smilji) Vi, milostiva, prezivate se Kozoderović, ako se ne varam?
SMILJA:
Tako je. Ja sam Smilja Kozoderović, udova doktora Teodora Kozoderovića.
JULIJE:
Da prostite, ne priliči jednoj uvaženoj gospođi. Ko sanćimž derete jareće kože. Preporučujem da pod hitno menjate prezime.
LENKA:
Tako mi Boga, dobar predlog.
SMILJA:
Glupost.
JULIJE:
Šta? I ja sam menjao i ime i prezime. Nekad sam se zvao Pantelija Čuković. Priznaćete, ne pristaje uz moje zanimanje. Jedan trgovački putnik mora da drži ime koje zvuči evropejski.
LENKA:
Čuješ li, Maks? On je trgovački putnik. Zar ta ljudska vrsta još nije izumrla?
JULIJE:
Dajem ispravku: nisam trgovački putnik, već putujući trgovac. Zapravo, ja sam čovek od svake struke: spravljam meleme od lekovitih trava, bolesti vidam, zle čini raščinjavam. U svakom sam pozivu veliki, al ko trgovac – nedostižan.
LENKA:
A šta prodajete?
JULIJE:
Sve. Nema robe koju kod mene ne možete pazariti. Ja kupcu ništa ne nudim. On naručuje – ja isporučujem. Brzo. Jeftino. Trajno. Kažite samo šta vam treba: stan, sveža teletina, benzin, pas, aligator, možda venčana haljina?
LENKA:
Pre će nam biti potreban mrtvački sanduk.
JULIJE:
Unosno ulaganje. Drvenoj građi cena stalno raste, a život vredi sve manje i manje.
LENKA:
Ha! Ta vam je dobra.
JULIJE:
Fala na iskrenosti. Volim kad me fale, al međutim i zaslužio sam.
SMILJA:
Ne bih rekla. Da raščistimo, gospodine: vi niste iz Ministarstva pravosuđa?
JULIJE:
Jok ja, bome.
SMILJA:
Da znate, to što vi radite, to je lažno predstavljanje, kažnjivo po zakonu.
JULIJE:
Milostiva, dobrom trgovcu zakon služi da se izigra. Još ako je uz to i vešt mađionik...
LENKA:
Pa jeste li?
JULIJE:
Šampion nad šampionima. Izvodim razne trikove, na žici hodam, žongliram, kao fakir se produciram.
LENKA:
Fakir?
JULIJE:
Svetska klasa. Salcgajs pijem, žilete gutam, staklo jedem. (Smilji) S vašim dopuštenjem, smazaću ovu čašu, za svega dvadeset dojčmark.
SMILJA:
Poješćete moju čašu i još da vam ja platim?
JULIJE:
Po volji nešto drugo?
LENKA:
Možete li da sedite na kaktusu?
JULIJE:
Ako biste vi na to saizvoleti izvoleli.
LENKA:
To se traži. Koliko košta?
JULIJE:
Desetica. Golom guzicom – duplo.
LENKA:
Prima se.
SMILJA:
Ne dozvoljavam! Niko ne može da sedi na Teodorovim kaktusima.
JULIJE:
Čemu onda služe?
LENKA:
To se i ja pitam.
JULIJE:
Izvinite mi slobodu što primećivam, vi, milostiva, patite od kostobolje. Budite spokojni: imam za vas čudotvoran lek. (Otvara torbu, pretura po njoj, izvlači okruglu kutijicu) Ekstra melem, čudo medecine! Julije predaje kutijicu Lenki. Ona odvrne poklopac, pomiriše sadržinu.
LENKA:
Prijatno miriše. Od čega je pravljen?
JULIJE:
Strugotina od testerisaniž drva, pa sapun i kamfor, pomešani s malo ladne goveđe balege.
SMILJA:
Odlično. Kupi to, Lenkice, ti obožavaš govedinu.
LENKA:
Lepo od vas, Julije, što ste me iscrpno obavestili.
JULIJE:
Poštovana, ne da vam laskam, vi ste jedna fina dama, vas neću da varam.
LENKA:
A druge mušterije varate?
JULIJE:
Milostiva, ako želim da napredujem, moram malko i varati. Znate kakav je naš svet: ako ne prevariš – bićeš prevaren.
SMILJA:
Dragi gospodine, vi baš niste oličenje skromnosti i poštenja.
JULIJE:
Uvažena gospođo, uz pomoć skromnosti i poštenja ne može se bogatstvo niti steći, niti održati. Moj otac, Bog da mu dušu prosti, imao je običaj da kaže: u čista prasca tanka slaninica.
LENKA:
Sad ste me razočarali. Zar je vama toliko stalo do bogatstva?
JULIJE:
Poštovana, nisam ja kriv što u zemlji Srbiji onoliko vrediš koliko novaca imaš. Uzimate li lek?
LENKA:
Ne, hvala.
JULIJE:
Dobro, onda nešto drugo. (Vadi iz torbe kamen-oblutak) Volšebni kamen. Ko ga ima, osigurava sebi dugovečnu mladost i lepotu.
SMILJA:
Besmislica.
LENKA:
Maks, ima li toga?
MAKS:
Svet je pun čuda, madam. Možda je to ,,pendakulum”, kamen večne mladosti.
JULIJE:
Ete. Za vas, uz popust – pedeset dojčmark.
LENKA:
Dvadeset.
JULIJE:
Trideset. Ispod te cene ne mogu, jer ništa ne dobijam. A koji ništa ne dobija – taj gubi.
LENKA:
Maks, daj mu trideset maraka. Maks isplaćuje Julija, a za uzvrat dobija oblutak koji predaje Lenki.
SMILJA:
Lenko, jesli li pri sebi? Toliki novac, za običan kamen?
JULIJE:
Imam i za vas nešto. (Vadi iz torbe plašt) Čarobni plašt koji čoveka čini nevidljivim.
LENKA:
Imate li nešto što čoveka čini vidljivim?
JULIJE:
Nema falinke. (Vadi iz torbe) Konjski zub – donosi sreću i slavu. Pripadao Šarcu, omiljenom konju srpskoga junaka Kraljevića Marka.
LENKA:
(Pokazuje šapatom)A šta je u onoj flaši?
JULIJE:
Viski, original, pedeset leta star. Iz njega je pio maršal Tito, kada je nazdravljao pobedi nad mrskim okupatorom i domaćim izdajnicima.
SMILJA:
Gospodine, u ovoj kući to se ime ne pominje.
JULIJE:
Moliću. Juče nako, danas vako.
LENKA:
Koliko košta?
JULIJE:
Pedeset dojčmark. Dobijate uz to i original cigar dotičnog gorepomenutog.
LENKA:
Dvadeset maraka.
JULIJE:
Sve đuture – trideset.
MAKS:
Jeftino.
JULIJE:
Ete.
LENKA:
(Maksu) Plati. (Uzima flašu, sipa sebi piće, pali cigaru) Sad se osećam kao pravi državnik. Slutim da ću nekome objaviti rat.
SMILJA:
Gospodine, recite mi iskreno, ima li nekoga, osim moje šašave sestre, koji od vas kupuje te drangulije?
JULIJE:
Ima, Bogu fala. Od čega biž ja inače živeo?
SMILJA:
Kako vas nije sramota? Zarađujete novce, obmanjujući lakoverne ljude.
JULIJE:
Gospođo, da vi kažem nešto malo, a jezgrovito: Srbi mnogo vole da budu obmanjivani, a sam čestit rodoljub, oću svom narodu da ugađam.
LENKA:
A šta vam je to oko vrata?
JULIJE:
Krst časni, milostiva, nađen na polju Kosovu, posle krvavog i slavnog boja. Pripadao nekom od pal iž srpskiž junaka, možda baš caru Lazaru.
LENKA:
Pošto?
JULIJE:
Žalim osobito, nije za prodaju. Porodična amajlija, prelazi s kolena na koleno. Čuva od zloduha i demona.
LENKA:
Dajem za njega pedeset maraka.
JULIJE:
Ne biž ga dao ni za šta na svetu – ispod petsto dojčmark.
SMILJA:
Dajem sto.
LENKA:
Ha!
JULIJE:
Dvesta, milostiva – teška srca.
SMILJA:
Mnogo.
MAKS:
Ja ću dati toliko.
SMILJA:
Vi, gospodine Landau, vi? Šta će vam krst? Dajte ga meni. Ne mogu dozvoliti takvo svetogrđe.
JULIJE:
(Maksu) Žao mi je, Božja volja.(Ljubi krst, daje ga Smilji, uzima od nje novac) Tuga me mori, al međutim za utehu znam da svetinja odlazi u prave ruke. (Gleda u sat) Izvinjavajte, moram se otporučiti. Vreme je novac, svaki minut treba nešto da donese. (Daje posetnicu Lenki) Ako vam šta zatreba, zovite me, stojim vam danonoćno na usluzi. (Klanja se) Klanjam se, moje dame, do skorog viđenja. (Krene prema terasi)
MAKS:
(Pokaže prema vratima)Ovuda, gospodine Čukoviću.
JULIJE:
Fala vi, mladi gospodine. Julije izlazi, u Maksovoj pratnji.
SMILJA:
Draga sestro, ti si neuračunljiva. ,,Kamen večne mladosti...” Tog kamenja ima u našoj bašti na hiljade.
LENKA:
A šta ako je to stvarno čudotvorni kamen koji podmlađuje? Ja ću biti sve mlađa i lepša, a ti sve bajatija. Zakovrnućeš pre mene, a to nećeš moći da podneseš. Jedino ako te ne izvadi ,,krst časni cara Lazara”.
SMILJA:
Krst je svetinja, Božje znamenje, nije važno odakle potiče...
LENKA:
Ćuti. Razmišljam.
SMILJA:
O čemu?
LENKA:
Znaš li šta je Pigmalion?
SMILJA:
Znam: drama... Drama Bernarda Šoa.
LENKA:
Gle ti nju!... Šta sve moja sestrica zna. O čemu se radi u toj drami?
SMILJA:
Mnogo tražiš.
LENKA:
Profesor Henri Higins, istaknuti lingvista, susreće devojku iz polusveta. NJu. (Upre štap u jednu od fotografija na zidu)
SMILJA:
To si ti.
LENKA:
To je Liza Dulitl, prodavačica cveća. Neobrazovana, sirova, prosta. Za pola godine, profesor Higins istesaće od nje pravu englesku ledi.
SMILJA:
(Prezrivo) Pozorište.
LENKA:
Život, draga moja, život. U životu ima mnogo više izuzetaka nego pravila. Na primer, pređašnji Julije Lavoslav Leon... Probisvet, lažovčina, mućkaroš. Ništarija. Svejedno, mogao bi se lako preobraziti u poštovanu, uvaženu ličnost. Potrebno je samo testo dobro umesiti, i dodati dosta kvasca da naraste.
SMILJA:
Govoriš besmislice. On je obična seljačina. Neuk i prost, uz to razmetljiv i gramziv.
LENKA:
Tako je. Poseduje sve osobine svojstvene mediokritetima. Mogao bi sa lakoćom da postigne ono što postižu njemu slični primerci. Recimo, da postane političar od karijere. .. Istaknuti pravnik, sa akademskom titulom... Vrhunski stvaralac: vajar, slikar, pesnik, pisac.
SMILJA:
On je rođen kao govedo, i govedo će vavek i ostati. U međuvremenu ušao je Maks, noseći na poslužavniku šolje s kafom. Najpre posluži Smilju, zatim Lenku.
LENKA:
Hoćeš da se opkladimo?
SMILJA:
U šta, Lenkice, dušo?
LENKA:
Od Pantelije Čukovića, vucibatine i šalabajzera, stvoriću vrhunskog pisca. Omiljenog, čuvenog, slavnog.
SMILJA:
Za koliko decenija?
LENKA:
Za godinu dana, možda i pre.
MAKS:
Neka mi je dopušteno reći...
LENKA:
Nije dopušteno. Dakle, Smiljo, stoji li opklada?
SMILJA:
Dobro, kad si toliko zapela. Da čujem uslove.
LENKA:
Ako do maja iduće godine Pantelija Čuković postane čuveni pisac, ti ćeš, Smiljo Derikožiću, izmeniti oporuku. Umesto u proizvodnju mediokriteta, novac ćeš uložiti u popravku naše porodične kuće. Renoviraćemo zgradu, vratiti bašti nekadašnji izgled, obnovićemo majčin ružičnjak.
SMILJA:
Lepo. A šta će biti ako izgubiš opkladu? Šta ćeš ti da finansiraš? Pre svega – čime?
LENKA:
Zaboravila si da polovina kuće pripada meni. Ako izgubim opkladu, ona prelazi u tvoje vlasništvo.
SMILJA:
Cela kuća biće moja?
LENKA:
Samo tvoja, draga sestro. Možeš da je urediš po tvom ukusu. Dopušteno ti je da tapeciraš sve zidove Teodorovim fotografijama... Da napuniš kuću kaktusima, od podruma do tavana.
SMILJA:
Opklada je prihvaćena. Možeš početi sa mešanjem testa. (Izlazi)
LENKA:
Dragi moj Maks, predstava počinje. Što bi rekao Julijev slavni imenjak ,,Kocka je bačena!”
MAKS:
Na kocki se može i izgubiti, madam.
LENKA:
Do đavola s tvojim prokletim jevrejskim fatalizmom! Budi bar ponekad Rus, majku mu. Vikni, da se sve ori: Vperjod! ... U pobedu!
MAKS:
,,Vperjod! Idemo prema blistavoj zvezdi, koja svetli negde u bezmernoj daljini. Napred! Za mnom!”
LENKA:
Pjotr Sergejevič Trofimov, Višnjev sad, treći čin. (Maks vadi novčanik) Zadrži dinar. Ovog puta ti opraštam. Neću da padneš u još veću depresiju. (Pruži mu flašu s viskijem)Gucni, da se malo oporaviš.
MAKS:
(Nategne iz flaše) Boga mu! Kakvo đubre.
LENKA:
Šta si očekivao? Sve je đubre što taj jebivetar prodaje.
MAKS:
A šta će dotični jebivetar da piše, ako smem da znam?
LENKA:
Roman, šta bi drugo.
MAKS:
Zašto ne dramu?
LENKA:
Naklapaš ko baba u groznici. Pozorište je svetkovina, ej! Svetkovina, a ne cirkuska zabava.
MAKS:
Madam, razmislite....
LENKA:
Zavesa, Maks, zavesa. (Uhvati ga ispod ruke) Hajde da se prošetamo kroz ovu šikaru, koju moj sestra velikodušno naziva baštom. Maštajmo o tome gde ćemo zasaditi ljiljane i georgine, gde dalije, hortenzije i kamelije. NJih je majka zvala ruža japanska. Svako je cveće nazivala ružom. Rododendron – alpska ruža; ruzmarin –morska ruža; hrizantema – zimska ruža... Bože, kud sam otplovila? Na posao! Treba da smislimo plan kako da Panteliju Čukovića uvrstimo među besmrtnike.
MAKS:
Na posao, na posao, da kujemo zaveru.
Izlaze, preko terase, u baštu.



Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Đorđe Lebović - Kaktusi i ruže
« Odgovor #1 poslato: Avgust 18, 2009, 12:26:42 posle podne »
DRUGA SCENA

Sparno letnje po podne. Vrata terase širom otvorena. Maks, zavaljen u volteri, čita knjigu. Upada Smilja, raščupana, unezverena, uspaničena.
SMILJA:
U pomoć!... U pomoć!... Arnauti!... Napadaju nas Arnauti!
MAKS:
(Ne podižući pogled sa knjige) Boga mu.
SMILJA:
Proboli su Julija kopljem. Ušlo mu na leđa, izašlo na... Strašno! Ispala mu cela utroba.
MAKS:
Gde je leš?
SMILJA:
Evo ga, dolazi. Ulazi Julije, proboden kopljem, sa izvaljenom utrobom, zapravo odeven u prikladan pozorišni kostim.
JULIJE:
Lele, majko, prokleti dušmani. Ubiše me, u cvetu mladosti. Kako je teško biti Srbin.
SMILJA:
(Krijući lice dlanovima)Ne mogu to da gledam.
MAKS:
Odakle vam taj kostim? Julije otvara rajf na kostimu, izvlači se iz njega.
JULIJE:
Kupio sam na rasprodaji pozorišnog fundusa. Dopada vam se? Vama, uz popust, pedeset dojčmark.
MAKS:
Radije, ne. Nosio sam ga u predstavi Uzani put na daleki Sever.
JULIJE:
Nisam znao da ste i vi glumili.
MAKS:
Samo sam statirao. Smilja sa nevericom opipava Julijev kostim.
SMILJA:
Sram vas bilo! Sa mnom ste našli da se šegačite?
JULIJE:
Radi vaše zabave, milostiva – i to džabe. Od drugih naplaćujem.
SMILJA:
Neću pozorište u ovoj kući. Jeste li me razumeli? Gde je pozorište, tu je već i đavo na pragu. (Odlazi)
JULIJE:
Kad je već o đavolu reč, recite mi, u četiri oka, jal i ova ujdurma sa mnom neka đavolja radnja?
MAKS:
Ne bojte se, nikog ne treba da ucmekate.
JULIJE:
More, ja se više bojim da će mene ucmekati.
MAKS:
Da vas utešim: nije to najgore što bi moglo da vam se desi.
JULIJE:
Teško si ga meni. A šta bi moglo još crnje da mi se desi?
MAKS:
Mogli biste postati slavni.
JULIJE:
Ček, ček, da vidimo... Jal slava i pare idu zajedno?
MAKS:
Ne, obavezno. Srbi ne prave bogataše od svojih pisaca.
JULIJE:
E, jebi ga, kad sam baksuz. Nikad nisam ni sanjo da ću jedared biti pisac. Kakav je to, zapravo stvor?
MAKS:
Lažljivac.
JULIJE:
Nije rđavo. U tom poslu ne mogu omanuti. U toku razgovora, Maks kalauzom otključava Smiljinu fioku na komodi, vadi flašu s konjakom, sipa piće Juliju i sebi, zatim vraća flašu u fioku, zaključava je.
MAKS:
Ima još nečeg što se podudara sa vašim pozivom: pisci takođe vračaju i proriču.
JULIJE:
Jal moguće?
MAKS:
Po Talmudu, proricanje je uzeto od proroka i dato je ludacima. Budući da su pisci ludi, proricanje je dato i njima.
JULIJE:
Baš zgodno. Lepi izgledi. Samo da mi je znati kakva je ovo zavrzlama? Kome, do đavola, treba moje pisanje?
MAKS:
Julije, nije važno kome pišete, već o čemu pišete.
JULIJE:
Onda mrka kapa, jer ja nemam tri čiste o čemu da pišem. Glava mi je prazna ko usahla bundeva. Hajde, Borise, sufleru stari, vi ste puni ideja, došanite mi jednu.
MAKS:
Rekao sam vam: život je najbogatiji izvor književnih tema. Obilazite grad, hodajte, posmatrajte.
JULIJE:
Borise, juče sam šalabazo ceo dan, noge mi otpadoše.
MAKS:
Dobro. Šta ste zanimljivo zapazili?
JULIJE:
Jedna baba pala sa stolice i slomila vrat. Jal to zanimljivo.
MAKS:
Zavisi da li je pala sama, ili su je gurnuli.
JULIJE:
Nije svejedno? Koga zanima kako je pandrknula babuskera od osamdeset i kusur?
MAKS:
Dragi moj Julije, jedan pisac je napisao knjigu o tome kako je student ubio babu, i postade čuven u celom svetu.
JULIJE:
Šta je bio? Srbin?
MAKS:
Rus.
JULIJE:
Eh, Rus. Lako je Rusima da budu čuveni u celom svetu. Koliki su, bre. A mi, seronje usrane, ko smo mi, šta smo mi?
MAKS:
,,Svi smo mi samo sićušne čestice večnosti”.
JULIJE:
Dobro zvuči. Tu rečenicu ću gurnuti u svoju knjigu.
MAKS:
Moraćete staviti znake navoda.
JULIJE:
Što?
MAKS:
Kad navodite tuđu misao, morate da naznačite od koga je.
JULIJE:
Hajde, Boga ti. Što biž ja kupcu morao da kažem od koga nabavljam robu koju prodajem.
MAKS:
Ali robu morate prethodno platiti, inače je ukradena.
JULIJE:
Dakle, u tom grmu leži zec. Dajem za vašu misao dva dinara. Jal važi?
MAKS:
Nevolja je u tome što misao nije moja.
JULIJE:
Neg čija je?
MAKS:
Isaka Singera.
JULIJE:
Nema falinke. Kupiću od njega. Poznajem ga dobro.
MAKS:
Boga mu.
JULIJE:
Kad vi kažem. Drži starinarnicu, na Čuburi. Stari ,,Ješa”, Isak Singer. Kupujem kod njega starudije i andramolje. Naklapamo svašta, al međutim o večnosti nismo pričali. Ulazi Lenka.
LENKA:
Julije, opet dangubite. Koliko ste danas napisali?
JULIJE:
Gospođo Hadžić, ja tumaram po mraku.
LENKA:
Kupite sebi baterijsku lampu.
JULIJE:
Vi me živog iz kože terate. Kako ću da pišem knjigu, bre, milostiva? Razumem se u pisanje ko magarac u kantar.
LENKA:
Ko vam je rekao da se morate razumeti u pisanje? Ponašajte se onako kako ću vas ja učiti, a ostalo prepustite vašim obožavaocima. Je li vam sad jasno?
JULIJE:
Sad mi je jasno da mi ništa nije jasno. Milostiva, ja sam dosad nažvrljo jednu rečenicu: ,,Pala baba sa stolice i skrhala vrat.” Šta dalje?
LENKA:
Šta i kako – vaš problem. Ako želite da dobijete nova kola, moraćete malo i da se potrudite.
(Sedne u volteru) Bože, kako mi danas zglobovi sevaju.
JULIJE:
Sedite u baštu, na sunce, biće vam bolje.
LENKA:
Sunce greje mlade a ne stare kosti. A i ta tobožnja bašta... Strnjike, koprive i kaktusi. Zar među njima da sedim? Kad su majčine ruže cvetale, kakva je to predivna slika bila. Moj Bože, koliko je vremena od onda prošlo? Večnost? Dve večnosti? (Sedi, zagledana pred sebe, u mislma odsutna. Najzad, pogleda u Julija) Još ste tu? U svoju sobu, na posao!
JULIJE:
Boga mu. (Odlazi)
LENKA:
Ha! To je od tebe ,,skinuo”.
MAKS:
On je kao sunđer, madam. Sve upija.
LENKA:
Ja bih rekla, kao rešeto: propušta najfinije brašno, a zadržava mekinje. Ali, o tome kasnije.
(Pokaže štapom na beržeru) Sedi. (Maks sedne) Pažljivo me slušaj. Odsad nema više podučavanja iz lepe književnosti. Juliju nije potreban profesor. Zato prestani da glumiš Henrija Higinsa. Takav lik ne postoji u našem komadu.
MAKS:
Da proverim jesam li dobro razumeo. Pantelija Čuković do kraja ostaje Pantelija Čuković, onakav kakvog ga je Bog stvorio?
LENKA:
Tako je. Neće menjati karakter, samo kostime i maske.
MAKS:
A prodavaće i dalje đubre, ovog puta u literaturi?
LENKA:
Tačno.
MAKS:
I svet će to kupovati?
LENKA:
Hoće. Malograđani i skorojevići hoće.
MAKS:
Znači, na tu kartu vi igrate?
LENKA:
Da. Taština i glupost – to su moji aduti. Jake karte, Maks, mogu da igram ,,va banljue”.
MAKS:
Direnmat. Poseta stare dame.
LENKA:
Osveta stare dame, Maks, Osveta. Kad sve bude završeno, kad Julija Lavoslava Leona ustoliče za vrhunskog srpskog pisca, sasuću im u lica istinu. Gospodo! ...
,,Vi imate obraze za šamare, Glave
za sramotu, ispod veđa nemate
Oka da deli čast od poniženja,
A mudrost od ludosti...”
MAKS:
Madam, to nije fer.
LENKA:
Šta mi reče? Nije fer? A oni su prema meni bili fer? Oterali me u penziju, prognali sa scene, kada nisam više bila među najboljima – već najbolja! Oni su bili fer! Oni!
MAKS:
Ne govorim o njima, madam. Nije fer prema Panteliji Čukoviću. To je po onom: osokoli ga, pa posle gledaj kako će slomiti vrat.
LENKA:
Ne boj se, neće slomiti vrat. On je iz roda mačaka. Bilo sa koje visine da padne, dočekaće se na noge. NJemu je jedino stalo do novih kola. U redu, dobiće kola i neka putuje. Uz put, niz put – kud mu volja.
MAKS:
Sebični ste, madam.
LENKA:
Pa šta ako sam sebična? Kad ostari, čovek ima pravo na sebičnost. (Sat izbija dva puta) Koliko je sati?
MAKS:
Šest.
LENKA:
Dobrila je obećala da će doći u pet. Ona uvek mora da kasni.
MAKS:
Ima od toga nešto mnogo gore: ipak će stići.
LENKA:
Ne zvocaj. Ona nam je potrebna. Namenila sam joj značajnu ulogu.
MAKS:
Tumačiće lik krvoločne ledi Makbet, pretpostavljam.
LENKA:
Rekla sam, potrebna nam je – i pomiri se s tim. Žao mi je, znam da je ne voliš.
MAKS:
Ne, madam, nisam ljubitelj divljih životinja.
LENKA:
Budi malo umereniji. Ona je, ipak, moja nećaka. Istina, drska je i bezobzirna, ali to su osobine koje darovitom novinaru služe. A ona je darovita.
MAKS:
Ako se talenat meri cantimetrima, onda je veoma darovita – i spreda i pozadi.
LENKA:
Nisi objektivan. Dobrila je sposoban reditelj.
MAKS:
Ne pamtim da je bilo šta režirala. Sem ako njeno kasapljenje i seču glava na televiziji ne nazivate režijom. (Automobilska sirena, više puta) Oglasiše se fanfare. Stiže. Ja odoh na krov.
LENKA:
Šta ćeš na krovu?
MAKS:
Pisano je: ,,Bolje je sedeti na krovu, nego sa bezumnom ženom u kući.”
LENKA:
Ostaćeš tu. Potreban si mi. I pazi da ne poklizneš jezikom. (Namešta na usnama smešak) Hajde da se pravim dobra, ko što kaže majka Ibi. Ulazi Dobrila. Oko trideset godina. Lepa žena. Samouverena, žustra, naprasita. Oči izazovne, pogledom i seče i bode.
LENKA:
(Izveštačeno) Dobrila, mila moja....
DOBRILA:
(Takođe izveštačeno) Draga tetkice.... Moram da vas poljubim.
LENKA:
Ako baš moraš... Ljube se, na odstojanju.
DOBRILA:
(Vadi iz tašne paketić) Evo, donela sam vam bombone.
LENKA:
O, hvala, baš si zlatna.
DOBRILA:
Kisele.
MAKS:
(Uzima paketić od Dobrile) Staviću ih na sunce, pre će sazreti.
DOBRILA:
Maks, zakeralo staro, i vi ste tu? Kako ste? Hvala Bogu, izgledate kao zdrav sedmadesetogodišnjak.
MAKS:
I vi lepo izgledate, gospođice. Niko vam ne bi dao više od pedeset.
LENKA:
Maaaks! ...
MAKS:
Madam?
LENKA:
Budi ljubazan, skuvaj nam kafu.
DOBRILA:
Ja bih radije neko piće. Imate li nešto dobro?
MAKS:
Kako da ne. ,,Old viski”. Star preko pedeset godina.
LENKA:
Možda hoćeš nešto drugo, mila moja?
DOBRILA:
Ne, viski je super.
MAKS:
Super. (Izlazi)
DOBRILA:
Tetka, ja vas ne razumem. Šta će vam taj matori lajavac u kući? Pretvoriti svog bivšeg ljubavnika u lakeja – to je ipak, suviše perverzno.
LENKA:
Maks nije moj bivši ljubavnik.
DOBRILA:
Zbilja? Onda je on jedini muški stvor iz pozorišta koga ste poštedeli.
LENKA:
To su bar bili normalni stvorovi. Nisam posedovala zavidnu klijentelu erotskih manijaka kao... Mila moja, sedi. Pričaj, šta ima novo?
DOBRILA:
Zemlja se, i pored svega, okreće. Bez vas, isto kao i sa vama.
LENKA:
Srce moje... Zbilja?
DOBRILA:
Da. Pozorište i dalje postoji, i pored toga što je Madam otišla.
LENKA:
Nisam otišla. Oterali su me.
DOBRILA:
Koješta. Bolest vas je oterala. Bolest i starost. Niste više bili u stanju da se krećete na sceni.
LENKA:
Mogli su da sačekaju dok se oporavim.
DOBRILA:
Život ne čeka, tetka. Stari odlaze, a mladi dolaze. Znate i sami da je to zakon.
LENKA:
Ali zaborav, Dobrila, zaborav nije zakon.
DOBRILA:
Zaborav? Šta to znači? Imate šezdeset godina. Ne možete zahtevati da i dalje budete u središtu pažnje. To je nemoralno.
LENKA:
I posle šezdesete čovek želi da živi. Šta je u tome nemoralno?
DOBRILA:
Pa živite. Ko vam brani? Može se živeti i bez slave i priznanja. Ulazi Maks. Na poslužavniku donosi ,,viski”. Poslužuje. Dobrila iskapi čašu.
DOBRILA:
Fuj, smrdi na špiritus.
LENKA:
Staro je.
DOBRILA:
Da čujem, zašto ste me pozvali?
LENKA:
Maks, objasni joj.
MAKS:
Julije Lavoslav Leon. Znači li vam nešto to ime?
DOBRILA:
Čula sam priče o njemu. Čaršijski trač.
LENKA:
Draga moja, ponekad treba verovati i čaršiji.
DOBRILA:
Tetka, tetka, opet neka vaša smicalica?
LENKA:
Zašto smicalica? On je tu, tu u mojoj kući.
DOBRILA:
Gde ste pokupili tu protuvu?
LENKA:
Zašto misliš da je protuva? Poznaješ ga?
DOBRILA:
NJega ne, ali poznajem vas. Šta je on? Pisac?
LENKA:
Genijalni pisac.
DOBRILA:
Šta je napisao?
LENKA:
Ništa.
DOBRILA:
Ništa?
MAKS:
Za početak, sasvim dovoljno.
DOBRILA:
Znala sam da je nameštaljka. Koga vi, zapravo, vučete za nos?
LENKA:
Nosonje. Treba mi tvoja pomoć.
DOBRILA:
Šta od mene očekujete?
MAKS:
Nekoliko televizijskih reportaža, intervjua, i tome slično.
LENKA:
Imaš širok krug poznanika među novinarima, umetnicima, političarima... Uvedi ga u ,,otmeno društvo”.
DOBRILA:
Čemu ta lakrdija? Kakve koristi imate od toga?
LENKA:
Ti znaš tvoju korist – ja moju. Ostanimo pri tome.
DOBRILA:
Moja korist? Kakva korist? Lenka iz komode vadi debelu fasciklu.
LENKA:
Moj dnevnik. Sve je tu. Zapravo, svi su tu: akademici, ministri, ambasadori. Bizarno. Pikantno. Šokantno. Nešto po tvom ukusu. (Dobrila se maši za fasciklu. Ona je izmakne) Ne, ne, mala moja, nema zavirivanja. Kad obaviš posao – tvoj je. Imaćeš materijala za čitavu seriju senzacionalnih emisija. (Vraća fasciklu u komodu) Dakle? Stoji li pogodba?
DOBRILA:
Kada počinjemo?
LENKA:
Maks, vreme je da Julije izađe na scenu.
MAKS:
U redu, madam, doneću ga. (Izlazi)
DOBRILA:
Šta znači – doneću ga?
LENKA:
To znači da će ga doneti. Do viđenja.
DOBRILA:
Kuda ćete?
LENKA:
Draga moja, dobar vojskovođa bitku posmatra iz pozadine. (Izlazi) Ulazi Maks, unosi samsonet. Savlja ga na pod, otvara poklopac. Julije izlazi iz samsoneta. (Scenski trik koji se izvodi pomoću pokretnog dna samsoneta i ferzenka)
DOBRILA:
Dobra režija. Kako ste to izveli?
MAKS:
,,Postoje mnoge stvari između neba i zemlje o kojima naša školska mudrost ne može ni da sanja”. Maks izlazi. Julije gleda preko terase.
JULIJE:
Onaj crveni kabriolet...
DOBRILA:
Moj je.
JULIJE:
Izgleda ko nov.
DOBRILA:
Nov je. Kad menjam boju kose, menjam i kola.
JULIJE:
Baš zgodno. Mnogo volim brza kola, i brze ženske.
DOBRILA:
Jesu li vam rekli ko sam ja?
JULIJE:
Vi ste čelna kobila u našoj zaprezi.
DOBRILA:
Koju vi nikada nećete zajahati. To dobro utuvite sebi u glavu.
JULIJE:
Moliću. Raduje me osobito. Moj počivši otac često je govorio: nos i kitu ne turaj svuda.
DOBRILA:
Šta je bio vaš počivši otac: otolaringolog ili seksolog?
JULIJE:
Poljoprivrednik.
DOBRILA:
A šta ste vi?
JULIJE:
Trgovac, fala Bogu.
DOBRILA:
Imate svoju radnju?
JULIJE:
Nosim je sa sobom. Tociljam se kojekuda. Dobrila prasne u smeh. Julije joj se pridruži.
DOBRILA:
Jadna tetka Lenka. Tako je žalim. Srce mi se cepa. Neće joj biti lako.
JULIJE:
I ja tako mislim.
DOBRILA:
Znate li bar nešto o literaturi?
JULIJE:
Znam samo toliko da se knjige dele na tanke i debele.
DOBRILA:
Kladim se da ni jednu od njih niste pročitali.
JULIJE:
Uvažena gospođice, ne valja puno čitati. Koji mnogo čitaju, jednako su nezadovoljni, jednako se bune, traže nešto novo i veliko. Šta mi vredi da se trudim, pa da na kraju zaglavim?
DOBRILA:
Ovog puta ste ipak zaglavili, dragi moj.
JULIJE:
Jok ja, bome. Vešt sam i snalažljiv u svakoj struci, a ono što znam dobro znam. Jedino ne znam pisati.
DOBRILA:
A šta znate? Julije prikazuje svoje akrobatske veštine: dubi na glavi, hoda na rukama, premeće se preko glave, izvodi salto, žonglira.
JULIJE:
Ete.
DOBRILA:
Bravo. Nije loše za jednog pisca.
JULIJE:
Ima još: proričem iz snova, oblaka, vetrova, dlanova, karata, šolja, šerpi i razniž drugiž vračarskiž sredstava. Osim toga, predskazujem znamenita zbivanja, zemljotrese, poplave, ratove i smak sveta.
DOBRILA:
Super. Vi ćete društvo lepo zabavljati.
JULIJE:
Ja umem ljude da zabavljam. Osobito ženske.
DOBRILA:
,,Ženske” koje ćete sada upoznati, nešto su drugačije od vaših mušterija.
JULIJE:
Sve su ženske iste, mlada damo: tice grabljivice. Moj počivši otac često je govorio: da nema ženskinja, sve bi bio džabaluk.
DOBRILA:
Pustite svog oca da počiva u miru. Od sada sam za vas ja i Bog i otac. Radićete ono što vam ja kažem. Za početak, upamtite pravilo: ako želite da uspete kao pisac, morate da zaboravite na pristojnost, iskrenost, skromnost i slične gluposti.
JULIJE:
To neće biti teško. U trgovini važi isto pravilo.
DOBRILA:
Još nešto: psujte i ogovarajte koga hoćete i koliko hoćete, ali nikada vlast – dok je vlast.
JULIJE:
Cenjena gospođice, u varen pilav ne treba vode sipati. Moj je otac često govorio: sine, vlast obraza nema, al međutim uši ima svuda... Zato zažmuri, ćuti i žvaći svoj lebac..
DOBRILA:
Super. Vaš otac je sigrno dugo živeo. Budite spremni, sutra počinjemo. (Pođe. Na terasi zastane. Mahne rukom prema desnoj, kaktusima zaklonjenoj strani) U-hu, tetka Smiljo, kako ste? Drago mi je što vas vidim. Ćao, ćao. Dobrila odlazi. Smilja izlazi iz svog skrovišta, iza kaktusa.
JULIJE:
Baš zgodno. U ovoj kući svako svakoga špijunira.
SMILJA:
Zašto ne odete iz nje? Vrata su vam širom otvorena.
JULIJE:
Zbrisžo bi ja, milostiva, al međutim potrebna su mi nova kola.
SMILJA:
Dobićete nova kola. Niko za to neće znati, samo nas dvoje.
JULIJE:
A on?
SMILJA:
Ko? Teodor?
JULIJE:
Ne. Bog, na nebesima. On vidi i zna sve, i svima naplaćuje račune.
SMILJA:
Toliko puta ste dosad varali, jedna prevara više, šta čini?
JULIJE:
Ne mogu pogaziti datu reč. Ja sam čestit čovek, Srbin i trgovac, ne dam se podmititi. Koja marka?
SMILJA:
,,Zastava”.
JULIJE:
Ič ne jebavam. ,,Mercedes”.
SMILJA:
To su švapska kola. Nisu dostojna jednog Srbina.
JULIJE:
Milostiva, ja moju čast ne prodajem – za male pare. Niže od ,,Opela” ne idem.
SMILJA:
Svaki rodoljub kupuje kola domaće proizvodnje. Time pomaže svojoj otadžbini.
JULIJE:
Uvažena gospođo, moj otac je govorio: čuvaj se onoga koji ti vazda potura otadžbinu, oće nešto krupno da ušićari.
SMILJA:
Vaš otac je bio seljačina. Nije se razumevao u uzvišene stvari.
JULIJE:
Još kako se razumevo. Promenio je više otadžbina, nego čakšira. Ulazi Maks, nosi samsonet. Julije se uvlači u njega. Maks zatvara poklopac. Sminja zabezeknuto posmatra.
SMILJA:
Moj blagi Bože.. Maks odlazi, odnosi samsonet. Smilja, sva zbunjena, zgrabi flašu sa viskijem, pa dobro nategne iz nje. Zagrcne se, glasno štucne. Preko terase ulazi Lenka.
LENKA:
Na zdravlje! Kradeš moj ,,old viski”, ha? Al međutim, ne mari. Toliko puta si dosad varala, jedna prevara više, šta čini?
SMILJA:
Prisluškuješ, je li? Je li? Sram da te bude.
LENKA:
A ti podvaljuješ, je li? Kupila bi nova kola neznancu, a rođenoj sestri nisi htela da pokloniš invalidska kolica.
SMILJA:
Izvoli, draga moja, nisam ja prva obećala kola toj zamlati. I to – ,,Mercedes”! Pitam se samo odakle ti devize da ih kupiš? Pa ti nemaš para ni za bicikl.
LENKA:
Dobiću pare od mafije, dušo, od mafije.
SMILJA:
(Krsteći se) Spasi nas Bože...
LENKA:
Ha! Majčin ružičnjak će uskoro ponovo procvetati. Biće prepun boja i mirisa, kao nekad.
SMILJA:
Nikada! Nikada nećeš uspeti. To je nemoguće. To bi bilo čudo, a jedino je Bogu dozvoljeno da čini čuda.
LENKA:
Ako mu je dozvoljeno – zašto već jednom ne počne da ih čini? Ha? Zašto? Smilja stane ispred terase, uspravna, kruta.
SMILJA:
Tu će da stoji.
LENKA:
Ko?
SMILJA:
Teodor.
LENKA:
Gospode!
SMILJA:
NJegova bista. Već sam je naručila. Poprsje, u prirodnoj veličini.
LENKA:
Samo preko mene mrtve!
SMILJA:
Ne zaboravi da će ova kuća uskoro biti moja, samo moja. Nema ništa od tvog ružičnjaka, ništa. Zasadiću u bašti kaktuse, ogromne, džinovske, do neba visoke srpske kaktuse!

ZAVESA

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Đorđe Lebović - Kaktusi i ruže
« Odgovor #2 poslato: Avgust 18, 2009, 12:27:19 posle podne »
DRUGI ČIN

TREĆA SCENA


Decembar. Pozno veče. Vrata koja vode na terasu zatvorena. Na dovratku, sa omčom oko vrata, visi Julije. Lagano se klati. Dnevna soba je puna cveća: beli krinovi i jesenje ruže. Ulazi Smilja. Nosi saksije sa kaktusima. Uzima bukete sa ružama, na njihovo mesto satvlja kaktuse. Primeti ,,obešenog”. Vrisne. Ulazi Maks. Nosi pregršt debelih sveća.
SMILJA:
(Jedva čujno) U pomoć... U pomoć...
MAKS:
Može li malo glasnije?
SMILJA:
Kažem: u pomoć.
MAKS:
Opet napadaju Arnauti?
SMILJA:
(Upirući prstom u ,,obešenjaka”) On visi.
MAKS:
Ovo je demokratska zemlja, svako ima pravo da izabere položaj koji mu najviše odgovara.
SMILJA:
Jadnik. Možda je već ispustio dušu – ako ju je uopšte imao.
MAKS:
Gospođo Kozoderović, sreća vam se osmehnula.
SMILJA:
Meni? Kako?
MAKS:
Dobili ste opkladu. (Prilazi Juliju, u nameri da ga skine s konopca)
SMILJA:
Čemu tolika žurba, gospodine Landau? Neka ga, neka još malo visi.
JULIJE:
Dragi moji...
SMILJA:
(Krsteći se) O, Bože moj, Bože moj, na nebu.
JULIJE:
Ja sam prijatelj umetnosti, učitelj rodoljubivog srpskog naraštaja. Svoje slobodno vreme nesebično posvećujem mladim, darovitim početnicima... (Pauza)
MAKS:
(Suflira) Sedimo u bašti...
JULIJE:
Sedimo u bašti, prepunoj ruža, i dok svetlost polako zamire a povetarac tiho ćarlija, razgovaramo o literaturi, o besmrtnosti duše, o uzgajivanju kaktusa...
SMILJA:
Učitelj! Vi! Možeš misliti. Danguba. Zabušant. Razvratnik. Noću se vucarate kojekuda, a danju spavate.
JULIJE:
Moliću tišinu. Još nisam završio.
SMILJA:
Ne moram više da vas slušam. Već mi je poznato da umete sa mnogo reči malo kazati.
JULIJE:
Milostiva, to je osobina koja se veoma ceni u ovdašnjim višim krugovima. Zato i postižem tolike uspehe. Borise, pomozite mi da ateriram. Maks pomaže Juliju da se otkači i prizemlji.
SMILJA:
Vi samo blebećete i blebećete, a ništa ne znate.
JULIJE:
Ja sam majstor da blebećem o onome o čemu ništa ne znam. A moji obožavaoci to rado slušaju, jer ni oni ništa ne znaju. Savest mi je mirna.
SMILJA:
Savest? Vi? Znate šta ste vi? Varalica. Varalica i lažov.
JULIJE:
Milostiva, nema laži, samo uvrnutih istina.
SMILJA:
Glupost. Bog je ljudima dao jezik da govor istinu.
JULIJE:
Nije tačno. Bog je ljudima dao jezik da sakriju svoje misli. Istinu govore samo deca i ludaci.
SMILJA:
Ništa od vas, ništa. Luda kuća. Ali, zavešću ja u njoj red; red i disciplinu!
JULIJE:
(U stavu mirno, ispruživši ruku na nacistički pozdrav) Hajl Hitler!
SMILJA:
Idiot. (Odlazi)
JULIJE:
Borise, kako vam se dopada novi televizijski ,,šou” Julija Lavoslava?
MAKS:
Nisam znao da ćete moj tekst govoriti sa vešala.
JULIJE:
Dobrilina ideja. Kaže da gledaoci vole sve što je sumanuto i nastrano. Ja mislim da je ona ćaknuta.
MAKS:
Luda je kao šeširdžija.
JULIJE:
Šeširdžije su ludi?
MAKS:
Tako kažu Englezi.
JULIJE:
Zašto?
MAKS:
Zato što su i oni ludi.
JULIJE:
Ceo je svet lud. Ali, ne bi bio ja koji jesam, ako ih sve odreda ne nadludim.
MAKS:
Nek vi je sa sreću.
JULIJE:
Da znate, ljutim se na vas. Zašto sinoć niste prisustvovali prijemu, povodom završetka moje knjige?
MAKS:
Žao mi je. U pozivnici je stajalo da je večernje odelo obavezno, a moj smoking su odavno pojeli moljci. Kako ste se proveli?
JULIJE:
Bogovski. Imao sam veliki uspeh. Doduše, svojski sam se trudio. Istabao sam dva kelnera, pojeo činiju u kojoj je poslužen punč, a na vrhuncu zanosa razbio bistu Julija Cezara, uz reči: ,,Postoji samo jedan veliki Julije – a to sam ja!” Jedna usamljena dama je dobacila: ipak, u istoriju je ušao on, a ne vi.
MAKS:
Šta ste joj odgovorili?
JULIJE:
Uvažena gospođo, istorija još nije završena.
MAKS:
Vrlo dobro. Madam će biti zadovoljna.
JULIJE:
Ona nije nikada zadovoljna, Borise, nikada. Završio sam knjigu pre roka – šta vredi, nije zadovoljna. Gde je ona?
MAKS:
U šetnji.
JULIJE:
Dobro. Ne bih voleo da me čuje. Reći ću vam, u poverenju: uopšte nije pročitala moj roman.
MAKS:
Boga mu. To nema smilsla.
JULIJE:
Doduše, niste ga ni vi pročitali.
MAKS:
Ne volim da čitam delo dok je u rukopisu. Čim knjiga izađe iz štampe, pročitaću je, u jednom dahu.
JULIJE:
Pazite da vam taj dah ne bude poslednji.
MAKS:
Toliko je uzbudljiva?
JULIJE:
Ne znam, nisam je ni ja pročitao. Niti ću na to gubiti vreme. Čim dobijem nova kola – fatam maglu. Maks je razmestio sveće po sobi. Pali ih.
MAKS:
Kuda se toliko žurite?
JULIJE:
Ne mogu bez putovanja da živim. Ako se ne krećem, usiri mi se krv u žilama. Osećam se kao da su mi noge utrnule, a ruke vise kao tuđe. Očajan sam, verujte mi. Zakržljavam, u svakom pogledu. Za ovih šest meseci, otkako sam slavan pisac, nisam ništa prodao. Rastem natraške ko teleći rep.
MAKS:
Nije tačno, napredovali ste. Više ne govorite kao seoski badža, već maltene kao akademik.
JULIJE:
Koj, bre? Jal ja? More, ja ne govorim – ja krekećem. Borise moj, zasitio sam se svega. Zaželeo sam se poštene trgovine, običnih, priprostih ljudi i sitnih podvala. Dosta mi je blještavo osvetljenih salona, punih ljudi koji se deru dok govore, prskajući pljuvačkom kao prskalice za vodu. Približavaju se hodajući postrance, gledaju iskosa, nikada pravo u oči, rukuju se oprezno, mlako, bez stiska. Prave se otmeni, a psuju i ruže jedni druge – na pasja kola i opanke. Doduše, mene hvale, laskaju mi, ali ja dobro znam da sva ta pažnja, sve te pohvale – sve su to samo varke; varke i obmane. Kakve su im prave namere, šta im se mota po glavama, samo Bog zna. Ako zna.
MAKS:
Oni se ponašaju kao naš časovnik: jedno vreme pokazuju, drugo izbijaju.
JULIJE:
Da, ali o sebi imaju veoma visoko mišljenje... A u govno bi zagrizli, za mrvicu vlasti ili počasti.
MAKS:
Čujem je... Gasite svetlo. Julije gasi svetlo. Samo sveće plamsaju. Ulazi Lenka.
LENKA:
Šta je ovo? Šta je ovo? Pravi teatar. Zašto? Gospode, da nije moj rođendan? Da li je moguće? Kako sam mogla da zaboravim? Maks, koliko ima sveća?
MAKS:
Tačno koliko treba.
LENKA:
Reci slobodno, ne vredi više kriti, sad više ne vredi. Moj Bože, šezdeset sam odbrojala. Ha, koliko cveća! Nikad, nikad toliko.
MAKS:
Moj poklon, madam. I ova korpa, sa flašama.
LENKA:
Šampanjac? Kakvo rasipništvo. Koliko to košta? Ti si lud, Maks. Rus. Lud i galantan. Krinovi? Divni su. Kako opojno mirišu. Podsećaju na blaga, prolećna jutra, na šetnje pored obale... Pamtiš li, Maks, kako je nekad život bio zanosan? I osećanja su nam bila drukčija, mnogo nežnija, mnogo toplija... Sve se to rasplinulo, iščezlo – iščezlo, jednom zauvek. Bože, jesenje ruže. Bajne, žalosne jesenje ruže. Majčino omiljeno cveće. Koliko ih je volela. Sećam se, jedna jesenja ruža ležala je na stazi, otrgnuta, izgažena. Majka se toliko uzbudila, da su joj potekle suze. Bože moj, šta je zgažen cvet? Toliko ljudi je zgaženo, zgnječeno, pa ko se zbog toga uzbuđuje, ko plače? (Pauza) A oni se nisu setili. Dobro, nemaju novaca, ali jedan mali prijem, u podne, kratak govor, buket cveća...Ništa. Ni dve rečenice, u novinama. Dobro, ne treba. (Pauza) A zdravica? Gde je zdravica? Ko će nazdraviti?
MAKS:
,,Hteo bih prvo da kažem da nikad nisam bio tako dirnut... Da li često u sadašnjem vremenu nailazimo na pravu, istinsku toplinu? Do pre nekoliko časaka, dame i gospodo, ja kao i svi vi, postavljao sam isto pitanje: šta se desilo sa ljubavlju, blagošću, nesputanim izrazima naklonosti iz minulih dana? Prohujalo, mislio sam. Ali, baš sada, slavljenica je rekla svoju reč i mene su oborila osećanja koja je ona izrazila. Čestitam, iz sveg srca. Želim vam, u ime svih nas, srećan rođendan”.
LENKA:
Harašo, Maks. Goldberg. Dobro si to odigrao.
MAKS:
Spasiba, madam.
LENKA:
Igrala sam u Rođendanu. Meg. Sećaš li se? Brljivu, luckastu Meg. Luckaste žene sam uvek dobro igrala. Volela sam da glumim u Pinterovim komadima. On je različit od ostalih. Nepredvidiv. Čini se da je sve poznato, sto puta viđeno – a nije. Iza svake rečenice krije se neočekivana misao. Neka slutnja. Svi su se grabili za ulogu u Šekspiru, ja ga nisam volela. On je prepametan, ali suviše direktan. Pinter je neočekivan, zagonetan.
MAKS:
Čehov je i jedno i drugo.
LENKA:
Čehov se ponavlja.
MAKS:
I zbivanja u životu se ponavljaju, madam.
LENKA:
Ne. Postoje događaji koji se nikada više ne mogu ponoviti. Nikada više. (Julije pali svetlo) Julije, vi ste tu? Sve vreme ste tu, a niste se ni jednom oglasili? Šta se dešava? Da niste, ne daj Bože, bolesni?
JULIJE:
Milostiva, kad glumica govori, za ostale je preporučljivo da ćute.
LENKA:
Šta ste mi kupili za poklon?
JULIJE:
Dobićete ga naknadno.
LENKA:
Šta?
JULIJE:
Moju knjigu, sa posvetom.
LENKA:
Ha! Bacili ste se u veliki trošak.
JULIJE:
Utrošio sam osam meseci nečega što nazivamo životom a to je vreme, kao što maločas rekoste, neponovljivo.
LENKA:
Šta ovo znači? Kakvi su to izlivi sentimentalnosti? To je tek prvi talas a vi se već davite.
JULIJE:
U takvoj buri, u kakvu sam ja zapao, i ajkula bi se udavila.
LENKA:
Šta ćete, Julije, to je cena slave.
JULIJE:
Dobar trgovac nikada ne bi za nju platio tako visoku cenu. Majmuni u zoološkom vrtu u boljem su položaju od mene. Oni su od svojih obožavalaca zaštićeni rešetkama.
LENKA:
Dosta! Dosta. Prestanite da sažaljevate samog sebe. Izdržite još malo, kraj nije daleko. To vam je kao kod zubara: mislite da će najgore tek doći, a već je sve gotovo. Ulazi Smilja.
SMILJA:
Srećan rođendan, srećan ti rođendan, sestro moja.
LENKA:
Ti znaš da je danas moj rođendan?
SMILJA:
Naravno. Treba da pamtim samo dva rođendana: Teodorov i tvoj. To nije teško.
LENKA:
O, da.
SMILJA:
Ovo je za tebe. Predaje Lenki paketić. Ona ga otvara, vadi ručni sat.
LENKA:
Sat?... Sat?
SMILJA:
Da. Nikada ne znaš koliko je sati, pa sam mislila: treba da imaš svoj sat.
LENKA:
Kakvo prijatno iznenađenje. Hvala, draga moja. (Poljubi Smilju. Razgleda sat) Ima i kazaljke? Pa to je divno!
SMILJA:
Ne treba ga navijati. Nikad ne staje.
LENKA:
(Prislonivši sat na uvo) Kuca... U ritmu otkucaja srca. Srce stane, sat i dalje kuca. Zar to nije čudesno?
JULIJE:
(Smilji) Zašto sat niste kupili od mene? Dobili biste ga uz popust.
SMILJA:
O, gospodine Lavoslave, i vi ste tu, sa obe noge na zemlji. Kad će da izađe vaša knjiga? Julije neodređeno raširi ruke.
LENKA:
Za desetak dana, draga moja.
SMILJA:
Baš lepo. Možda ćeš na proleće ponovo imati svoju baštu sa ružama. (Patetično) ,,Moja draga bašto! Tebi ne škodi tmurna jesen, ni studena zima, mlada si ponovo i srećna, nisu te napustili nebeski anđeli...”
LENKA:
Gospode, Čehov! Smiljo? Smiljo, je li moguće?
SMILJA:
Da, Lenko, u poslednje vreme čitam Čehova. Pročitala sam Ujka Vanju i Višnjev sad. Zatim Galeba, pa Tri sestre. Dopada mi se. Zavolela sam ga. Znate li, gospodine Borise? Zavolela sam vašeg Čehova. Šta na to kažete?
MAKS:
(Ledeno) Ushićen sam, gospođo Kozoderović.
LENKA:
Bože, kakvo divno veče. Moj omiljeni sat, moj omiljeni Čehov, moje omiljene ruže... Divno veče. Smilja seda za klavir, počinje da svira.
SMILJA:
Lenkice, sećaš li se ove pesme? Svirale smo je zajedno, nedavno.
LENKA:
Da, nedavno.... Pre pedeset godina. Lenka sedne za klavir. Ona i Smilja zajedno sviraju i pevaju ,,Bele ruže, nežne ruže...” Ulazi Dobrila.
DOBRILA:
Kakva je ovo svečanost, ako je uopšte svečanost?
LENKA:
Ti ne znaš da je danas moj rođendan?
DOBRILA:
Ne znam ni kad je moj. Ne pamtim datume. Ipak, ovaj današnji ću zapamtiti. Danas mi je saopšteno da Julijev roman neće biti objavljen. Povukli su rukopis iz štampe.
LENKA:
Razlog?
DOBRILA:
Navodno, organizacione prirode.
LENKA:
Nije važno. Daćemo rukopis drugom izdavaču.
SMILJA:
To neće moći, sestro.
LENKA:
Zašto?
SMILJA:
Prodala si opciju na dve godine. Ako za to vreme ne štampaju knjigu, obavezni su da plate ceo iznos honorara, a ti možeš delo ponuditi drugom izdavaču. Ali, tek posle dve godine. Dotle će rukopis mirovati u arhivi.
LENKA:
To je glupo. Zašto bi to uradili? To je siguran gubitak.
DOBRILA:
Neće izgubiti ni dinar. Nepoznati dobrotvor nadoknadio je sve troškove oko štampanja knjige.
MAKS:
Pitam se, ko li je taj ,,dobrotvor”?
LENKA:
(Plane) Kučko od sestre! Smilja ustane. Potpuno je mirna.
SMILJA:
Nisam uradila ništa protivzakonito.
LENKA:
Naravno. Teodor ti ništa ne može zameriti.
SMILJA:
Sigurno. A tebi sam učinila veliku uslugu: spasla sam te bruke i sramote.
MAKS:
Spasi nas Bože takvih spasilaca.
Smilja izlazi.
LENKA:
Prokleta svraka. NJu treba puškom... Sačmarom.
JULIJE:
Ete. Sav trud uzalud.
DOBRILA:
Zbog toga ja i ne volim da se trudim. Odoh da se napijem. Julije, hoćeš li sa mnom?
JULIJE:
Ne, hvala. Dosta mi je pijanica, siledžija i ludaka.
DOBRILA:
Samo nas dvoje. Onako, privatno.
JULIJE:
Onda može. Red je da se jednom napijem za svoju dušu. (Lenki) Ne žalostite se, milostiva, žalost suši kosti. Vrlo važno – nema knjige. Nebo neće pasti, niti će Srbija propasti. Julije i Dobrila odlaze. Maks se smeje.
LENKA:
Smešno, je li? Tebi je smešno?
MAKS:
(Suzdržavajući smeh) Ne, madam, žao mi je, veoma mi je žao.
LENKA:
Lažeš. Lažeš, licemeru stari. Raduješ se mom porazu. Likuješ. Računaš da sudbina tera vodu na tvoj mlin. Na to računaš, je li? Konačno imaš dobar izgovor da odeš iz ove kuće.
MAKS:
Ni vi ne možete ostati u njoj, madam.
LENKA:
Ha! Vidi ti njega kuda on cilja.
MAKS:
Kaktusi će preplaviti celu kuću. Nicaće i iz vašeg kreveta, iznad čijeg će uzglavlja visiti slika Teodora Kozoderovića, u prirodnoj veličini.
LENKA:
Skuvaj mi jednu jaku kafu.
MAKS:
U ovo doba?
LENKA:
(Baca ručni sat među kaktuse) Nemam sat. Ne znam koje je doba. Zagušljivo je. Otvori vrata. Maks razmakne zavese, otvara vrata terase.
MAKS:
Sneg, madam. Pada sneg.
LENKA:
Šta vredi, kaktusi neće propasti. Pauza. Maks posmatra kako promiču snežne pahuljice.
MAKS:
Madam, hajdemo u Sibir.
LENKA:
U Sibir?... U Sibir?
MAKS:
Prijala bi vam sibirska klima. Nema vlage u vazduhu. Suv je, oštar. Sve je drukčije, nego ovde... Voda, svetlost, zvuci... Čak je i tišina drukčija.
LENKA:
Otkud znaš? Nikada nisi bio tamo.
MAKS:
Pričao mi deda.
LENKA:
Sećanje je nepouzdano, Maks, nepouzdano i lažno. Očajnički pokušaj da se vratimo u prošlost. Uzalud, dragi moj, uzalud... Prošlost je nedostupna. Ne menja se, ne stari, ostaje zauvek nema i daleka.
(Pauza) Odakle je ta replika, iz kog komada? Bože, čije li su to reči?
MAKS:
Vaše, madam.
LENKA:
Nisam sigurna. Sve mi se smutilo u glavi. Ne mogu više da razlikujem svoje misli od onih koje sam izgovarala na sceni.
MAKS:
Sve što je u vašoj glavi, vaša je svojina i to ste vi. Vi – Lenka Hadžić.
LENKA:
Ne znam. Osećam se lažna; lažna do srži svojih trulih kostiju. Volela bih da se odmorim, da zaboravim.
(Pauza) Zima mi je, studeno, kao da sam pod zemljom.
MAKS:
Hladno je. Zatvoriću vrata.
LENKA:
Ama, kakva vrata! Davaj konjak.
MAKS:
Zaključan je.
LENKA:
Pa otključaj. Znam da imaš ,,rezervni” ključ.
MAKS:
Boga mu. Maks kalauzom otključava Smiljinu fioku na komodi, uzima konjak. Sipa piće, poslužuje Lenku.
LENKA:
Sipaj i sebi, neću valjda da pijem sama. Maks sipa konjak u drugu čašu. Nazdravlja.
MAKS:
Na zdravlje, madam, i gore glavu. Nešto će da bidne – jal ovo, jal ono.
LENKA:
Ha! ,,Nešto će da bidne...” (Iskapi čašu) Ko zna, možda si u pravu. Ne treba očajavati. Sutra je novi dan... Možda će već sutra sve biti popravljeno.
MAKS:
Tako je, madam... A možda sutrašnjeg dana neće ni biti.

Van mreže Braca

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 4564
  • Reputacija: +59/-10
  • OS:
  • Windows Vista Windows Vista
  • Browser:
  • Firefox 3.5.2 Firefox 3.5.2
    • web dizajn
Odg: Đorđe Lebović - Kaktusi i ruže
« Odgovor #3 poslato: Avgust 18, 2009, 12:28:00 posle podne »
ČETVRTA SCENA

Dan posle. Tmurno, kišovito decembarsko pre podne. Maks rasprema. Još su uočljivi tragovi sinoćne proslave. Ulazi Lenka. Hoda s naporom. Pripaljuje cigaretu. Pauza. Maks prilazi terasi, posmatra kako sipi kiša.
MAKS:
,,Vreme je prekrasno, ptičice pevaju, svi živimo u miru i međusobnom razumevanju – šta će nam više od toga?”
LENKA:
Poštedi me, molim te. Ne moram svaki božji dan započeti sa Čehovom. Koliko je sati? Je li jutro ili veče?
MAKS:
Negde između.
LENKA:
Gde je Julije?
MAKS:
Pakuje se.
LENKA:
NJemu se baš žuri. A moja do groba voljena sestra?
MAKS:
Otišla je, rano jutros.
LENKA:
Kod svog advokata, glavu dajem. Ta ne gubi vreme. (Pauza) Zatvori vrata. Vlaga me ubija. (Sedne za sto, postavljen za doručak) Kakva prilika. Mogu, najzad, doručkovati sama – a nisam gladna. Bože, kakva nepravda.
MAKS:
Možda šolju čaja, madam?
LENKA:
Daj mi cigaretu.
MAKS:
Ako smem da primetim – već pušite.
LENKA:
Moj Bože, što sam rasejana. Ne znam šta mi je. ,,Duša mi je kao klavir koji je zaključan, a ključ, njegov ključ je izgubljen”.
MAKS:
Tri sestre. Irina.
LENKA:
Prokletstvo. Mogao si da me ostaviš u uverenju da je replika moja. Lepa je, lirska... ,,Duša mi je kao klavir koji je zaključan...” Koješta. Ko danas zaključava klavir? Uopšte, ko još danas drži klavir u kući? Pitam se, kako bi Čehov danas pisao? I o čemu bi uopšte pisao? Pitam se. (Pauza) Gde je Julije.
MAKS:
Ponavljam: pakuje se. Smilja Derikožić otišla kod dvokata.
LENKA:
A ti, ti odlaziš u Sibir. Svi nekud odlaze... ,,Samo sam ja zaostala, zaostala kao ptica selica koja je ostarela, pa više ne može da leti”.
MAKS:
Svi ostaju, madam: Julije, ja, čak i plemenita gospođa Kozoderović, što vas, zacelo, posebno raduje. Živećemo ponovo zajedno, u ljubavi i slozi, među ružama i kaktusima.
LENKA:
Zvrndaš li, zvrndaš, ko muva u prazan lonac.
MAKS:
Madam, govorim savršeno ozbiljno: zavesa još nije spuštena.
LENKA:
Kako da ne! Sudbina čeka na tvoj znak.
MAKS:
Ispravno. Ima da čeka. Ja sam inspicijent, ja dajem znak za dizanje i spuštanje zavese.
LENKA:
Ja sam šašava, je li, ja? A ti, šta si onda ti? Ovo nije pozorište, ej. Tako mi se bar čini. Čekaj, čekaj, da razmislim...
MAKS:
Podsećam vas, opklada glasi: za godinu dana Julije Lavoslav Leon postaće slavan pisac. Nije rečeno romanopisac ili... ili, šta ja znam...
LENKA:
Ha! Dramski pisac!
MAKS:
Sjajna ideja, madam! Čestitam. Svečana premijera – u maju.
LENKA:
Gospode, treba da napiše dramu za dva meseca. Kako? Nikada nije kročio u pozorište.
MAKS:
Nikada nije pročitao knjigu, pa je ipak napisao roman.
LENKA:
Dobro. A koje će pozorište pristati da prikaže njegovu dramu?
MAKS:
Našli smo izdavača, naći ćemo i pozorište.
LENKA:
Izdavača sam kupila obećanjem da ću im dati opciju za štampanje memoara. Čime ću kupiti pozorišnu upravu?
MAKS:
Takođe obećanjima.
LENKA:
Šta ja mogu da im obećam?
MAKS:
Pravo na prvo izvođenje vaše drame.
LENKA:
Jesi li sišao s uma? Ja nemam dramu.
MAKS:
To ste meni rekli, i nikom više. Još malo čaja?
LENKA:
Prokletstvo. A reditelj? Ko će pristati da režira?
MAKS:
Smetnuli ste s uma da imamo reditelja, tako reći u porodici.
LENKA:
Ovo je vrhunac. I sam znaš da Dobrila dosad nije režirala ni jedan komad.
MAKS:
Jednom se mora početi. Ulazi Julije. Odlično je raspoložen.
JULIJE:
Kucnuo je čas. Vreme je da se oprostimo.
LENKA:
Idete nekuda?
JULIJE:
Putujem, milostiva.
LENKA:
Putujete? Kuda?
JULIJE:
Bilo kuda. Svud je šuplje ispod neba.
LENKA:
Julije, dragi moj Julije, meni se čini da ste pobrkali datume. Sad nije maj, već decembar.
JULIJE:
Jeste, ali ja sam završio knjigu ranije. Održao sam reč. Sad je na vas red: pare za kola – pa smo kvit.
LENKA:
Bogami, nismo kvit. Dogovor je bio do maja, i vi ostajete do maja.
JULIJE:
Jok ja, bome. Ovde više nemam šta da tražim. Šta treba da radim? Da zalivam kaktuse?
LENKA:
Pisaćete dramu.
JULIJE:
Dramu? Ne terajte me da vas pitam šta je to?
LENKA:
Pozorišni komad, Julije.
JULIJE:
Baš zgodno. Znate li kad sam ja ušao u pozorište? Kad sam na rasprodajama kupovao izanđale kostime iz fundusa. U pozorišnu salu nisam ni provirio. Ne znam ni to da li je pozornica okrugla ili ćoškasta.
LENKA:
Ne uzbuđujte se zbog toga. Što manje znate – to bolje.
JULIJE:
Milostiva, šalu na stranu, ja idem. Ako imate nešto protiv, tužite me.
LENKA:
U redu, tužiću vas.
JULIJE:
Ne možete mi ništa. Znam i ja zakone.
LENKA:
Ako znate zakone zašto ih kršite?
JULIJE:
Ja?
LENKA:
Da, vi. Kada ste poslednji put platili porez?
JULIJE:
Šta – porez? Koji porez? Kog đavola pominjete tu reč? Šta ona uopšte znači?
LENKA:
Objasniće vam otac Ibi, gospodar finansija.
MAKS:
,,Gospodo, ustanovićemo porez na nepokretnosti, drugi na trgovinu, treći na brak, četvrti na umiranje. Plaćajte, plaćajte, inače ima da vas nema.”
LENKA:
Šta na to kažete, Julije?
JULIJE:
Mož da me ufate – znate već za šta.
LENKA:
Pazite kako se izražavate. Niste u jednom oda vaših ,,otmenih” salona, već u kući pravničke porodice. U njoj su oduvek poštovani zakoni, a proganjani oni koji su ih kršili. Mene je otac učio: dobro države mora da bude najviši zakon; a moj dragi šogor, Teodor, imao je običaj da kaže: pravo je temelj države. Temelj srpske države, ej! Ne mogu da dozvolim da bilo ko uzdrma te svete temelje.
JULIJE:
Ne, ne! Nećete me prevaroti! Upoznao sam ja vas. To je odlomak iz nekog pozorišnog komada. Gluma. Hoćete da me zaplašite. Ne biste vi mene prijavili.
LENKA:
Tako mi Boga, Pantelijo Čukoviću, ako me na to primorate – hoću. Čim okrenete leđa, ja presavijam tabak.
JULIJE:
Milostiva, strašno ste me razočarali. Nisam pretpostavljao da se služite i niskim udarcima. To sa vaše strane nije časno.
LENKA:
Ha! Časno? Falstafe, reci dotičnom gospodinu šta je čast.
MAKS:
,,Može li čast ponovo namestiti odsečenu nogu? Ne. Može li oduzeti bol rani? Ne. Može li zameniti izgubljenu glavu? Ne. Može li oživeti mrtvaca u grobu? Ne. Šta je onda čast? Reč. Geslo na grbu. Zato mi ona nimalo ne treba.” Ulazi Dobrila.
LENKA:
Srce moje, baš se radujem što te vidim. Dolaziš kao poručena.
DOBRILA:
Ja i jesam poručena. Maks mi je jutros telefonirao da neizostavno dođem, jer hoćete da mi date nešto; nešto što će me obradovati.
LENKA:
Daću ti nešto? Ja? Naravno, draga moja, naravno, daću ti. Hoću. Dajem ti režiju u našem slavnom pozorištu.
DOBRILA:
(Zajedljivo) O, tetkice moja, kako se radujem, kako se radujem. Šta ću režirati? Čehova? Pintera?
LENKA:
Ne, mila moja, nećemo od pozorišta praviti muzej. Režiraćeš novu domaću dramu, dramski prvenac Julija Lavoslava Leona.
DOBRILA:
(Juliju) Budalo! Nisi valjda pristao da pišeš dramu?
JULIJE:
Moj otac, Bog da mu dušu prosti, često me je ovako tešio: Pantelijo, sine, protiv svoje volje si rođen, protiv svoje volje umireš, pa ipak sve to činiš.
DOBRILA:
Pantelijo Čukoviću, lakše je roditi se ili umreti nego napisati dobru dramu.
LENKA:
Blebetanja sa akademskih katedri. Za uspeh je potreban talenat; talenat i ništa više. Maks, jesi li prisutan? Ne čujem te. Šta čovek treba da ima da bi bio talentovan?
MAKS:
Treba da ima muda.
DOBRILA:
Mislite li da ih Pantelija Čuković ima?
LENKA:
Proveri, draga moja, proveri.
DOBRILA:
(Juliju) Koliko vremena ti treba da napišeš dramu? Julije neodređeno raširi ruke.
LENKA:
U februaru biće gotov. Tebi ostaju puna dva meseca za režiju.
DOBRILA:
U redu, pristajem.
LENKA:
Ha! Sad sve imamo.
MAKS:
Super. Treba još samo napisati dramu.
JULIJE:
I moj nekrolog.
LENKA:
Julije, šta je sa vama? Kud je iščileo vaš optimizam? Čega se plašite? Čitajte novine, gledajte televiziju: svi vas veličaju, svi hvale vaša dela.
JULIJE:
Baš zgodno. Svi su čitali moja dela – osim mene.
LENKA:
Dragi moj, neki su pisci napisali gomile knjiga koje niko ne čita; vi niste objavili ni jednu jedinu knjigu, pa vas ipak svi čitaju. Nije li to fantastičan uspeh? Maks, šampanjac! Treba da nazdravimo pobedi. Maks otvara flašu šampanjca, sipa u čaše.
MAKS:
(Nazdravljajući) ,,Idemo prema blistavoj zvezdi...” I tako dalje, i tako dalje. Živeli! Jal sad, jal nikad! Svi podižu čaše, nazdravljaju. Teodorov portet, uz siloviti tresak, pada sa zida.

PETA SCENA

Vedar, sunčan dan ranog proleća. Vrata terase otvorena. Za stolom sedi Julije. Piše. Nailazi Maks. Nosi korpu za veš, do vrha napunjenu pismima.
MAKS:
Vaša današnja pošta. Potrošnja hartije u gradu u naglom je porastu.
JULIJE:
,,Hartija je za pisanje, mačka za miša, a sir za grebanje”.
MAKS:
Gospodin Martin. Ežen Jonesko: Ćelava pevačica.
JULIJE:
Prokletstvo. Vi sve drame na svetu znate napamet? Koliko vam sada dugujem?
MAKS:
(Gleda u beležnicu) Hiljadu dvesta pedeset – dojčmark.
JULIJE:
Ja ću zbog vas bankrotirati. (Vadi jedno pismo iz korpe, otvara ga, čita) Ona me voli, dušom i srcem, bez mene njen život je pust. Svi me zapravo vole, svi me obožavaju. Otimaju se za mene. Ako nekom prijemu ne prisustvuje Julije Lavoslav, smatra se propalim.
MAKS:
Još ne tako davno niste rado odlazili na prijeme.
JULIJE:
Nisam bio prilagođen. Vremenom, stekao sam dovoljno rutine. Sad mi je sasvim svejedno šta o meni misle, šta govore. Samo sam ja važan – ostali su beznačajni.
MAKS:
Veoma cenjeno stanovište. U svakom pogledu naše i savremeno.
JULIJE:
Napredujem napredujem.
MAKS:
Kako napreduje vaše pisanje?
JULIJE:
Ja sam veoma zadovoljan.
MAKS:
A naša ,,dobra vila"?
JULIJE:
Dobrila me gnjavi. Neprestano mi popuje: treba da se razumeš u dramaturgiju, treba da produbiš temu, treba da imaš originalne ideje... Čemu sve to? Važno je da znam šta gledaoci vole, šta kupuju. Ono što rado kupuju, to ću im prodati.
MAKS:
Super.
JULIJE:
Pre neki dan, dao sam veoma zapaženu izjavu za štampu. ,,Nije važna forma, već samo to da čovek piše – da mu iz duše slobodno navire ono što mora biti napisano”.
MAKS:
Čehov, Galeb, četvrti čin.
JULIJE:
Do đavola! Bio sam ubeđen da je misao moja. Moj dragulj. Jebeni Čehov, svud zabada svoj nos. Šta ću sad?
MAKS:
Ne uzbuđujte se. Većina ljudi govori tuđe misli. Neki čak imaju i svoje lične suflere. Čuju se neartikulisani zvuci saksofona.
JULIJE:
Počinje đavolja simfonija. Prokleta baba. Već danima nemam od nje mira. (Ulazi Smilja. Duva u saksofon) Borise, šta je ovo što dolazi?
MAKS:
Saksofon.
JULIJE:
Mislio sam na ovo crno i čupavo što visi na saksofonu.(Smilji) Što ste toliko zapeli? Nije saksofon za tako tanano i vazdušasto stvorenje. Treba da muzicirate na harfi ili liri, to su anđeoski instrumenti.
SMILJA:
Ako vam moje muziciranje smeta, potražite sebi drugi smeštaj. Upozoravam vas, da sam već naručila bubanj, sa činelama i talambasima.
JULIJE:
Sad tek razumem zašto je moj otac govorio: ludost ludih ostaje ludost. Tu ubeđivanja ne pomažu.
SMILJA:
Sad ću pokušati da izvučem visoku oktavu. To je uspelo samo Čarli Parkeru.
JULIJE:
Vala, nećeš, sunca mi jarkog! (Dograbi pušku, skrivenu iza kaktusa)
SMILJA:
Gospodine Lavoslave, šta će vam ta naprava?
JULIJE:
Hoću da vas ucmekam.
SMILJA:
Borise, on se samo šali, je li? Iz kog je to pozorišnog komada?
MAKS:
Ne mogu da se setim. Moraću da razmislim. (Sat izbija tri puta) Pet sati. Vreme je za čaj.
JULIJE:
Računajte na jednu osobu manje.
SMILJA:
Borise, pa on stvarno hoće da me gađa.
MAKS:
To nema smisla. Mogao je da sačeka dok popijete čaj. (Odlazi)
SMILJA:
Zaboga, ne ostavljajte me samu s tim manijakom. Ubiće me.
JULIJE:
Svako se jednom iz arene života mora preseliti u večnost. (Lak prasak. Iz cevi puške izleti buket veštačkog cveća) Za vas, gospođo Kozoderović. Cveće je, oduše, veštačko, ali je naparfimisano. Ceremonijalno pruža buket Smilji, koja se drži za desnu stranu grudi.
SMILJA:
O, moje srce... Moje jedno, napaćeno srce. Ulazi Lenka.
LENKA:
Draga sestro, držiš se pogrešnu stranu.
SMILJA:
Tebi je svejedno ako mi prepukne srce.
LENKA:
Ko ti je kriv što ne razlikuješ pušku od scenske rekvizite. Trebalo bi da češće ideš u pozorište. A vi, Julije, nemate druga posla nego da plašite svrake? Vreme prolazi. Ostalo je još svega dve nedelje.
JULIJE:
Milostiva, ja sam neumoran. Danonoćno me obuzima samo jedna misao: moram pisati. I pišem, pišem, pišem...
LENKA:
Dokle ste stigli?
JULIJE:
Trenutno radim na oba završetka.
LENKA:
Kako to – oba?
JULIJE:
Drama će imati dva završetka: tragičan i srećan. Jedno veče će se prikazivati srećan kraj, drugo veče – tragičan, pa svako može da bira po svom ukusu.
SMILJA:
Besmislica.
LENKA:
Odlična ideja, odlična. Suluda.
JULIJE:
Imam ja puno ludih ideja. One kao da same od sebe naviru. Naročito me spopadaju kad čujem saksofon. (Odlazi)
SMILJA:
Uobražena budala. (Vadi iz suknje pljosku, pa dobro nategne iz nje)
LENKA:
Ločeš kao matora uličarka. Šta bi rekao Teodor da te sad vidi?
SMILJA:
Boli me dupe za Teodora. Ič ga ne jebavam.
LENKA:
Smiljo, zaboga... Šta to govoriš?
SMILJA:
Ne mislim više na Teodora. I deset puta na dan pomislim kako je čudno što više uopšte ne mislim na njega. (Odlazi)
LENKA:
O, Bože, moj Bože. Dolazi Maks, gura kolica sa servisom za čaj. Lenka sedne za sto.
MAKS:
Gde je gospođa Derikožić?
LENKA:
Sela na metlu i otpirila.
MAKS:
A Julije?
LENKA:
Stvara. Maks servira čaj.
MAKS:
Jeste li primetili kako se u poslednje vreme ponaša?
LENKA:
Samo napred, Maks, ogovaraj slobodno; ogovaranje stvara razgovor.
MAKS:
NJemu se zavrtelo u glavi. Potpuno se saživeo sa ulogom. Ubeđen je da je genijalan. Šteta za tog momka, bio je tako simpatičan. Sad sve više liči na lažnog velikana.
LENKA:
To smo i hteli: lažnjaka. Sad ga imamo. Znači da smo uspeli.
MAKS:
Madam, zapisano je: ,,Ko uništi jednu dušu, kao da je uništio ceo svet”.
LENKA:
Ko si ti, do đavola? Tartif? Ne podmeći mi stalno taj tvoj Talmud. Duša Pantelije Čukovića, ha! Ne brinem se ja za njegovu dušu. Naći će ona put do rajskih dveri, pogotovo ako su od zlata.
MAKS:
Madam, kako bi bilo da odustanemo?
LENKA:
Šta? Da odustanem, sad, pred ciljem, kao trkačica koja je izgubila vazduh? Ti, durak, ti! Sve je gotovo. Preostao je samo završni udarac. Kad srušimo lažni mit, pašće i lažni velikan, a istina će isplivati na površinu, kao ulje u vodi.
MAKS:
Madam, upozoravam vas: možda se predstava neće završiti onako kako predviđate.
LENKA:
Dragi moj, Maks, ludo je počelo – ludo će se i završiti.
MAKS:
Gospođo Hadžić, nikada se pouzdano ne zna kada se završava ludost, a počinje istorija.

ŠESTA SCENA

Blaga majska noć. Terasa širom otvorena. Maks sedi u volteri, čita. Lenka, odevena u večernju haljinu, ulazi preko terase. Sat izbija šest puta.
LENKA:
Koliko je sati?
MAKS:
,,Avetno doba ponoći je sad,
Kad groblje zja, a pakao razvejava
Zarazu svetom...”
LENKA:
,,Sad bih vrelu krv
Mogla piti, činiti grozote,
Da se dan strese, kad ugleda to.”
MAKS:
Znači, propali smo?
LENKA:
Propali? Ha! Uspeh. Potpuni uspeh. Mislila sam da će se od silnog aplauza srušiti tavanica. Zavesa se spuštala i dizala, spuštala, ponovo dizala... Bio je to veličanstveni trenutak, trenutak slave. Velelepni teatar.
MAKS:
A naš Pantelija?
LENKA:
Stajao je na sceni, opušten, odsutan, sa gordim osmehom na usnama... Zapravo, ne, bio je to podrugljiv osmeh.
MAKS:
Sardonski osmeh, madam. Izvodi se samo usnama, dok pogled ostaje savršeno hladan. Tome sam ga ja učio.
LENKA:
Možeš biti ponosan na svog učenika. Nije se poklonio, nije se čak ni naklonio. Kome on da se klanja?
MAKS:
Da, razumem. A vaš nastup, madam?
LENKA:
U svečanoj sali priređen je prijem. Skupilo se mnogo sveta. NJega nije bilo, davao je intervju za televiziju. Popela sam se na podijum. (Pauza) Stojim na podijumu ja, izvestilac konačne presude, sa stopalama preko ruža od crvenog krep-papira. Malo sam nervozna, usta suva, obrazi plamte, kao nekad, pred dizanje zavese. Govorim. Najpre niskim tonom, tiho, jedva čujno, a onda se penjem za oktavu. Glas dobija u jačini, postaje zaoštren i rezak, poput mača što prodire u živo tkivo... ,,Čovek koga veličate i uznosite, nije dostojan vaše naklonosti i divljenja, niti slave koju mu tako lakomo i nerazumno podariste...” I tako dalje, i dalje, govorila sam istinu, neopozivu istinu. Tada potražih njihove poglede. U očima im ne beše ni čuđenja, ni gneva, ni srama... Ne beše ničega, ničega sem ravnodušnosti. Osetih kako me pamćenje izdaje. Misao otprhnu iz uma kao preplašena ptica, ali ja sam i dalje govorila, govorila...
,,Da me nikakav porok, ljaga, zločin,
Ni sramno delo, ni nečastan korak
Nisu istisnuli iz vaše milosti,
Već nemanje poniznosti,
Laskavaog oka i jezika; što me
Radosnijom čini, mada me je to
Lišilo vaše naklonosti...”
Primetih da govorim u stihovima. Gospode, pomislih, pa to je Šekspir. To je Kralj Lir!... Tog trenutka, ušao je on. Svi mi okretoše leđa i pohrliše prema njemu. Izvikivali su njegovo ime, nadmetali se ko će pre da mu stegne ruku.
MAKS:
On se rukovao odsutno, mlako, bez stiska, gledajući u stranu.
LENKA:
Da, šablon. Ali, šta vredi? Mene više niko nije ni pogledao. Niti jedan od njih nije mi prišao, makar da me opsuje. Bila sam niko i ništa. Gomnari, što bi rekao otac Ibi, gomnari, bednici, mangupi! Ulazi Dobrila.
DOBRILA:
... I načiniše veštačkog stvora, pa kad videše da se prozlio, rešiše da ga unište. Ali, avaj, on beše jači od svojih stvoritelja.
LENKA:
Gde je taj ,,veštački stvor”?
DOBRILA:
Presvlači se. Zakazao je za svoje obožavaoce ponoćni prijem u ,,Hiltonu”.
LENKA:
U ,,Hiltonu”? Odakle mu novac? Dobrila slegne ramenima. Predaje Lenki video-kasetu.
DOBRILA:
Mali poklon, za uspomenu na uspešnu saradnju. Video-kaseta, sa vašim govorom. Sve sam snimila.
LENKA:
Hoćeš li emitovati snimak?
DOBRILA:
Šta vam pada na pamet? Naša televizija ne emituje klevete i neistine.
LENKA:
Ne pravi se luda. Ti vrlo dobro znaš šta je istina.
DOBRILA:
Istina je ono, gospođo Hadžić, u šta ljudi veruju. Baj, baj, vidimo se u ,,Hiltonu”. (Odlazi)
LENKA:
Šta na to kažeš, mudra glavo?
MAKS:
,,Vidi, vidi, svete, biti iskren, pošten
Opasno je. Hvala na ovoj pouci.”
LENKA:
Dosta sa Šekspirom! Hoću da čujem šta kaže Boris Maksimovič Landau. (Pauza. Maks ćuti) Ništa. Naravno, ništa. Sležeš ramenima. Ti si sve predvideo.
MAKS:
Samo rutinska procena situacije, madam. Ulazi Smilja. Druga osoba: večernja haljina, frizura, šminka. Razdragana je.
SMILJA:
Mili moji, što sam ushićena. Kakva divna predstava. Divna, divna. A to oduševljenje, to slavlje... Šteta, gospodine Landau, što to niste videli. Draga sestro, kako izgledam u večernjoj haljini?
MAKS:
(Suflira) Kao nacifrana glavica luka.
LENKA:
Kao vilinska kraljica, mila moja.
SMILJA:
Hvala, draga moja. Tako sam srećna. Izgubila sam opkladu, ali se radujem, radujem se, veruj mi. To je po pravdi, a što je pravedno to me veseli. (Poljubi Lenku u obraz) Mila moja, ne ljuti se na mene. Priznajem da si bila u pravu, eto, priznajem da si iskusnija i pametnija od mene. Ti si odmah zapazila da je on tako, tako darovit. Tako sposoban, tako neshvaćen. Zato sam rešila da te poslušam. Neću svoju ušteđevinu straćiti na nedarovite polutane. To je kao da novac bacam u mutnu vodu. Daću ih Juliju. Hoću da mu pomognem da usavrši svoj talenat, da se još više uzdigne, još više, do samog vrha.
MAKS:
Haleluja!
SMILJA:
Draga moja, ne treba da brineš, novac za ružičnjak je obezbeđen. Gospodine Landau, molim vas, preuzmite brigu o tome, u vas imam poverenja. Ne morate da štedite, utrošite onoliko koliko je potrebno da se bašti vrati nekadašnji izgled. Hoćete li?
MAKS:
Sa zadvoljstvom, gospođo Kozoderović.
SMILJA:
Hvala, Maks, dragi, hvala. (Poljubi ga u obraz) Na vas se čovek uvek može osloniti.
MAKS:
Boga mu. Ulazi Julije. Večernje odelo, leptir mašna.
SMILJA:
Evo, stiže i naš junak. Dragi moj, što ste elegantni, što ste charmant.
JULIJE:
Hvala, Smiljo. (LJubi je u ruku) Dame, gospodo, ja sam spreman, možemo da krenemo. Naravno, madam, i vi ćete sa nama?
LENKA:
Ne, stvarno ne. Ne osećam se najbolje.
JULIJE:
Žao mi je. (Maksu) A vi? Stavio sam i vas na listu.
MAKS:
Žalim, ne mogu. Poznata vam je priča o mom večenjem odelu.
JULIJE:
Šteta, biće to znamenita proslava.
LENKA:
Šta proslavljate?
JULIJE:
Istorijski datum: večeras mi je uručen poziv u večnost.
SMILJA:
Božja volja.
JULIJE:
Ne znam. Možda. U svemu ovome postoji neki viši smisao, samo još ne znam koji. Doznaću. Na žalost, za vas će on zauvek ostati nedokučiv.
LENKA:
Dabome, jer smo mi, za razliku od vas, ,,ubogi duhovi”.
JULIJE:
Svako treba da zna svoje mesto.
LENKA:
A gde je vaše mesto, gde?
JULIJE:
Na vrhu, na samom vrhu.
LENKA:
Ne počinje se od vrha, dragi moj.
JULIJE:
Ja počinjem od vrha, pa ako nemam sreće, još se uvek mogu spustiti stepenicu niže.
MAKS:
Sa vrha se ne spušta stepenicama, gospodine Lavoslave.
JULIJE:
Madam, moramo da se oprostimo. Premeštam se u hotel ,,Hilton”. Ovde sam nekako zabačen, a moram da boravim u središtu zbivanja.
SMILJA:
On je u pravu. Apsolutno.
JULIJE:
Maks, vama ostavljam svoju torbu sa drangulijama. Prodajte sve starinaru, a novac zadržite. Pokriće iznos koji vam dugujem.
MAKS:
Super.
LENKA:
Julije, da li se ljutite na mene?
JULIJE:
Na vas? Zaboga, zašto bih se ljutio na vas?
LENKA:
Znate vi zašto. Zbog mog večerašnjeg nastupa.
JULIJE:
Vašeg nastupa? Ne sećam se. Ne pamtim spletke i tričarije. Ja sam za nešto uzvišenije pozvan. A sad, zbogom. Ako Bog da, još ćemo se videti.
LENKA:
Slušaj ti, Pantelijo Čukoviću! ...
JULIJE:
Meni kažete?
LENKA:
Da, tebi. I onako te pamćenje ne služi, pokušaj da zapamtiš nešto malo, a jezgrovito: svet nije za tebe stvoren.
JULIJE:
Gospođo Hadžić, u Talmudu je zapisano....
MAKS:
Ispravka. Treba: gospodin Landau je rekao da je u Talmudu zapisano.
JULIJE:
Ne, gospodine Landau, samo – u Talmudu je zapisano: ,,Gospod iskova svakog čoveka po žigu Adama, i ni jedan od njih nije sličan svom bližnjem. Zbog toga je svaki pojedinac dužan da kaže: svet je za mene stvoren.” Prema tome, svet je za mene stvoren. (Odlazi)
SMILJA:
Zar nije neodoljiv? (Bacivši poljubac) Ćao! Ne čekajte me za doručak. (Odlazi)
MAKS:
Ete.
LENKA:
Sad i to znamo: svet je stvoren za Julija Lavoslava Leona.
MAKS:
Da, a vi ste stvorili njega. Istina, Bog je svet stvarao šest dana, a vi Julija Lavoslava Leona čitavu godinu. Pitam se, čije je delo savršenije – u nakaznosti.
LENKA:
Ne spominji stalno ime Božje, samo mu skrećeš pažnju na nas. Pusti ga na miru, da nas bar malo zaboravi. Prokletstvo, što mi kolena sevaju. Teško meni. Podagra, išijas, reuma, a sad će me od zavisti zaboleti i jetra. Dobiću žuticu, videćeš.
MAKS:
Ništa zato, madam, žuta boja vam lepo stoji.
LENKA:
Jedno pitanje me muči, Maks, strašno me muči: koliko vredi Julijeva drama? Zaslužuje li priznanja, ili je veštački proizvod, kao što je i on sam? Šta je jače? Lažni mit koji smo o njemu stvorili, ili njegovo delo?
MAKS:
Ignoramus et ignorabimus.Ne znamo, i nećemo nikada saznati. Lenka došepa sa terase. Zagleda se u noć.
LENKA:
Majske ruže, japanske ruže, morske ruže, jesenje ruže... Bože, moj Bože, u glavi mi se uzmutila sva prošlost. Kuda je to nestalo? Kuda je sve to nestalo? Bože, kuda? (Maks zatvara terasu, navlači zavese) Dala bih svu svoju slavu, sve svoje uspehe, za jedan jedini trenutak detinjstva.
MAKS:
Julije bi sad rekao da ste veoma loš trgovac. Dali biste toliko blago za bedan trenutak prolaznosti.
LENKA:
Koje blago, Maks, kakvo blago? Gde je ono, gde? Sad mi sve dolazi kao san, ni sama ne verujem da je bila istina. (Pauza) Jedno veoma važno pitanje: koliko je sati?
MAKS:
Kasno je, madam. Treba da se odmorite. Čeka vas naporan posao.
LENKA:
Posao? Mene? Nemam ja više nikakva posla na ovom svetu.
MAKS:
Imate, madam. Treba da napišete dramu.
LENKA:
Ha! Ti si luđi nego što sam mislila.
MAKS:
Obećali ste.
LENKA:
Koješta. I sam znaš da je to bio samo mamac. Već su davno zaboravili.
MAKS:
Ja nisam zaboravio. I neću vam dati mira, dok ne napišete dramu. Vi ste za to sposobni. A temu imate. Ne samo temu, već i likove, situacije, radnju. Treba samo mozaik sklopiti u celinu. Nostalgična komedija, sa tužnim krajem.
LENKA:
,,Vreme će proći, mi ćemo otići, zauvek će nas zaboraviti. Zaboraviće naša lica, naše glasove... Samo kad bismo znali zašto smo živeli, samo kad bismo znali zašto...” Koješta. Koga danas zanima zašto živi? Svi se pitaju kako preživeti. Neću Čehova.
MAKS:
Imate li bolji predlog?
LENKA:
Ja kažem: ,,Ja se bojim...” A ti, ti odgovaraš: ,,I ja... i ja se bojim”.
MAKS:
Ne mogu to da kažem.
LENKA:
Zašto?
MAKS:
Zato što se ja ne bojim. Dok ste vi pored mene, ne bojim se.
LENKA:
Da. (Pauza) Tvoja replika bi mogla da bude poslednja. Samo zašto baš tvoja replika da bude poslednja a ne moja?
MAKS:
Našao sam rešenje: Tango. Mrožekov Tango.
LENKA:
Divan završetak. Maks donosi Julijevu putnu torbu, vadi iz nje pozorišne rekvizite i kostime.
MAKS:
Dijadema kraljice od Sabe... (Stavlja veštačku dijademu u Lenkinu kosu) Purpurni plašt kraljice Kleopatre... (Ogrne Lenku plaštom) Gerok grofa od Monte Hrista ... (Oblači gerok) Šešir barona Minhauzena... (Stavlja na glavu trorogi šešir) A sad: ,,La bella Tangolita”! Melodija tanga. Maks prilazi Lenki, ceremonijalno se klanja.
MAKS:
Enchante, mademoiselle. Lenka zavitla štap i odbaci ga daleko od sebe.
LENKA:
Avec plaisir, mon amour. Zaplešu tango.

NEMA ZAVESE