• April 26, 2019, 07:43:25 pre podne
Sivac

Autor Tema: Beli oleander  (Pročitano 1381 puta)

Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
Beli oleander
« poslato: Novembar 02, 2008, 11:19:02 posle podne »
Da li ste čitali knjigu Dženet Fič BELI OLEANDER?
Ako je odgovor ''da'', bilo bi super da napišete svoje utiske, da proverimo kako isti sadržaj doživljava više osoba.
Ili niste čitali... Zašto? Knjiga je odlična, sve jedno da li ste samac, roditelj, dete... A oleander je, pretpostavljam da znate, otrovna biljka.
Ova je knjiga visoko rangirana na listi čitanosti i kod nas, i u svetu, ali ne treba to da bude razlog za čitanje. Razlog je nesvakidašnja priča o pesnikinji Ingrid, koja je u zatvoru zbog ubistva i njenoj kćeri Astrid. Astrid živi u starateljskim porodicama, što znači da mora da se prilagodjava uvek novom načinu života, novim navikama, tudjim odlukama... uporedo sa tim (tako tvrdoglavo) i u svom sopstvenom svetu. Teško je, u bilo kom obliku, a naročito u ljubavi, spojiti tako jak naboj topline i hladnoće. Dženet Finč je to uspela u odnosu majke i kćeri.
''...takvi ljudi nisu dobri slušaoci. Kad pogledaju dete, ne pomisle: ''Oh, izgleda da je tužna. Pitam se šta ne valja.'' Ingrid nije želela da otvori tu konzervu s crvima, jer bi time ograničila sopstvenu slobodu. A težila je za ostvarenjem svoje vizije sebe...Dete je u stanju kompletno da vas obuzme, ukoliko mu dopustite. Medjutim, sasvim je prirodno što želi da vas zaposedne, što pokušava. Zato je materinstvo ples izmedju sopstvenih i dečjih potreba. A Ingridin promašaj sastoji se u tome što je dobila kćer, ali je odbila da pleše s njom. Medjutim, volela ju je. Volela ju je na svoj način.''



Van mreže pitalica

  • VIP
  • *****
  • Poruke: 1049
  • Reputacija: +29/-3
Odg: Beli oleander
« Odgovor #1 poslato: Novembar 27, 2008, 11:30:23 posle podne »
Nema šta, dugo mi je trebalo da shvatim u čemu je problem sa (ne)interesovanjem za moju omiljenu knjigu. Kako kročim na DRUM - a ja tamo. Je l' se ko oglasio (mislim u pisanoj formi), je l' se ko zainteresovao, prokomentarisao, daleko bilo - postavio neko konkretno pitanje... 'ladno... U prvi mah sam mislila: mi smo, Srbi, nebeski narod, pa se tvrdoglavo držimo onog čuvenog ''tuđe nećemo (kad niko ne gleda) - svoje nedamo (dok nam ruku ne zavrnu)''. Mislim, neće da čitaju strance u noći (pa ko još čita danju?), pored toliko naših dobrih pisaca. Uronim u domaću biblioteku, da pronađem novu, još ne provaljenu, a dobru knjigu, kad mi se upali ona lampica (što se kod mene uvek i pali sa zakašnjenjem), pa se prisetim da na ovim prostorima ne žive samo Srbi. Izvinem se samoj sebi zbog neosnovanih sumnji i samooptuživanja, prisetim se svih naroda i narodnosti što zajedno sa ''nebeskim narodom'' prebivaju i ne čitaju na istim prostorima, ali! umesto da odustanem (što ste, vidim iz priloženog, i očekivali) - ja ustanem. Ustanem u odbranu svojih uverenja: pomešani ili čisti - svi smo tvrdoglavo isti. Ili: naseckaj, smućkaj, procedi - bljak, ništa ne vredi. A Mika Antić iza mene kaže: videćeš, vredi.