Ne kažem da je dobro da se čovek stalno vraća u prošlost, al’ s obzirom na današnje kvalitet življenja i nije to tako loše, bar ‘’s vremena na vreme”. Meni lično, to dodje kao Zoloft – što rekli: podigne me! Ovaj ucveljeni život nekad je, bar za par nijansi, bio veseliji. Ma, šta par nijansi, za ceo spektar boja! Život obojadisan po sopstvenoj meri, po sopstvenom ukusu, slobodoručno… Ne kažem, niko ne brani da ga i danas sami bojadišemo, ali kao da te boje nemaju onaj svoj prirodni sjaj, manje su sveže, nekako - k’o isprane. Čudi me kako u ovoj eri svega i svačega, još niko nije izumeo ”Pervol” za bolji sjaj života. Čoveče, koji bi to BUM bio na tržištu! Kakva Koka-Kola, pukli bi k’o balon. Evo, ja bih sama odmah kupila desetak litara, možda 12 – to dodje ”tuce” (a i veće pakovanje je uvek jeftinije), ili kupiš dva a treći dobiješ gratis (malo sutra gratis, sve je već uračunato u cenu). Svejedno, kupljeno! Je l’ slušate vi mene, uopšte? Mislim, gledate me u oči dok pišem, i sve to? Kako što? Pa, ljudi su toliko zaokupljeni samim sobom da nemaju običaj ni da vam kažu ”zdravo”, a već počnu da talasaju svojim brigama, tako da se u momentu utopite u moru tudjih problema, da vam se i sam vaš okean učini k’o barica. Eto što. A onda mi uzalud sav trud da vas, bar na čas, pokušam izvući iz tog mora melanholije, depresije, frustracije, neurastenije, hipohondrije… Ako već niste sami našli utehu? Duvan, alkohol, droga, sekta… tačkice… tačkice… dobra plata, dnevnice, putni troškovi, topli obroci (čitaj: službeni ručkovi), tu vam tačkice ni ne trebaju, imate veliki uzvičnik ! (ovaj baš i nije prikladan, al’ pametnom je i to dovoljno – što vam dodje kao kompliment, jer znači da ovo čitate). Mislim nešto, koliko sam ja to u stanju da vas nasmejem – kad pišem satiru? A ni sama sebi baš nisam od velike pomoći, sudeći prema onom spektru boja na početu. Ne znam hoćete li mi verovati, ali super je što sam sa vama, a ne sa nekim poznatim facama, jer nikako ne volim publicitet. To sa sobom donosi etiketu, radoznale poglede (da ne kažem: gde god da se nadjete svi bulje u vas, šapuću vam iza ledja) i uvek se osećate kao zamorče u nekoj dobro opremljenoj laboratoriji. Kakve sam sreće, mogli bi mi još neku bolest pronaći, neku alergiju na sirovinski sastav društva, ako me razumete, a šta će onda? Uostalom, šta će mi publicitet i reputacija ako izgubim ono najvažnije, onu slatku intimu dok na pijaci, krišom, virim u praznu utrobu torbe na čijem je dnu novčanik (kome pre polaska nisam proverili sadržinu) i molim se Bogu da me prodavac ne priupita: a je l’ može malo više? E, ne može! Da sam htela više – više bih i tražila. A je l’ može šibica umesto kusura? Ni to ne može, imam upaljač, šta će mi šibica? U apoteci – aspirin, u trgovini – žvaka, u pošti – marka… E, tako se kuća teče. Aman, ljudi, dokle? A je l’ mogu malo ja vama da ostanem dužna? Da vam umesto pet dinara dam dugme otpalo s bluze, neparnu pertlu ili okrenjenu šoljicu? Ne može – kažu, oni imaju fiskalne kase. Kao da je ja nemam. Još gore! Njima fiskalne kase zveckaju samo u radno vreme, a meni i dok spavam. Naravno, odmah se vade na to da njih kontroliše neko ”odgore”. E, tu sam u prednosti, ako je to, uopšte, neka prednost. Staratelj uzme koliko mu treba a meni ostavi ‘’sve” ostalo (zato mi je, valjda, onaj novčanik sa dna trobe uvek i prazan). Znam i ja da nema bunara bez dna, ali znam da ima i slavina – odvrneš i curi. Ako ste mislili da je to sve što imam da kažem o trgovini – jako ste naivni. A ako me pitate ko je za to odgovoran, i to ću da vam kažem: mi sami. Mi smo čudan narod, borimo se protiv korupcije, a sami je vredno sprovodimo. Od onog momenta kad se rodimo, počinje: srećni otac, mnogobrojna rodbina i prijatelji, zalivaju prvo sebe, a onda doktore i babice alkoholom, valjda u uverenju da će nas tako dezinfikovati. Od plastičnih boca s domaćom rakijom do najskupljih viskija. Kljukaju ih prokislim bombonjerama (jer uvek im je prošao rok trajanja, što je i logično s obzirom koliko su čamile na policama zbog visokih cena i naših platežnih mogućnosti). O korpama i buketima cveća, što guše novorodjenčad, jednako kao i osoblje, i završavaju u kanti za smeće, da ne govorimo… A to je tek početak. Sledi krštenje (već ko je veran, a danas smo, odjednom, svi postali verni, bez obzira što se ne znamo ljudski ni prekrstiti), pa sveštenik kaže ”koliko date”, a mi, da se ne daj Bože, obrukamo – damo, i još dodamo. Ima li kraja? E, samo da vam još ovo kažem, neću dugo, majke mi. Koliko ste puta u životu morali da vadite izvode iz matičnih knjiga rodjenih, venčanih, umrlih… državljanstva, potvrde da niste kažnjavani i da uopšte postojite? Koliko ste, za sve to, taksi platil? Neće biti skupo da platite nekog dobrog knjigovodju da vam preračuna. A zašto? Recimo, punoletni ste. Znači imate ličnu kartu, koju svakako niste mogli dobiti bez svih onih papira, gore nabrojanih, a čim udjete u neku ustanovu – opet vam traže sve one iste papire… i to: ne starije… Pa zašto smo, uopšte, i vadili ličnu kartu? Zar u njoj već sve ne piše? Ime, prezime, adresa, mesto stanovanja, rodjenja… Koliko puta i kome to treba da dokazujemo ko smo? SVE MI VEĆ PIŠE U LIČNOJ KARTI! S druge strane šaltera, naravno, ni ne dižući glavu, blazirana ‘’službenica” (Gospode, čija je ona ‘’službenica”?), preko toplog gutljaja kafe, uokvirene njenim ”nadogradjenim” noktima sa francuskim manikirom, prosikće: Ja samo radim svoj posao. A ja? Čiji ja posao radim dok satima čekam pred šalterima, putujem od mesta do mesta, grizem suvu kiflu i čekam ”vozove bez voznog reda”, samo zato da bih dokazala da sam ono što jesam. Izvinite, zar to nije trgovina? Ambulante, bolnice, lekovi… participacija! A ceo radni vek izdvajate za zdravstvenu zaštitu. Ne, ne, neću dalje. U početku i nisam sve to htela da kažem, to mi samo izletelo. Poraslo, valjda, ptiče u gnezdu, pa se samostalno otisnulo na prvi let. Onda ga ugledala cica maca… Tako je to kad sebe preceniš. Kad smo već kod toga, poveriću vam: kad pišem, ja se maksimalno koncentrišem i kontrolišem (kol’ko mi to dozvoljava dijagnoza dr, mr, sc, med, frrr: anksiozno-depresivni sindrom - a vi se raspitajte koliko se tu može kontrolisati!). Zato meni gospodin Crnjanski odavno boravi pod jastukom, vešto preobražen u tamno-zelenu knjižurinu. Kad menjam posteljinu, promenim i knjigu iz kompleta, tek toliko da se koja ne oseti zapostavljeno. Neću sporiti da je ponekad veoma neudoban, naročito kada su u pitanju ”ćoškovi”, ali isplati se, verujte. Tako uvek znam gde mi je mesto, što se, morate priznati, za mnoge ne može reći. Ne u poredjenju s Crnjanskim, naravno. Tu sam duboko ispod patosa. Ali u poredjenju sa mnogima – dam se obuzdati. Kad god preteram, gos’n Crnjanski me, onako otmeno, kako ga je Bog stvorio i obdario, samo bocne ”špicom” knjige ravno u glavu i… ugledam BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Probudim se jutros, posle nekoliko dana kome, spremna da zakoračim u novi dan. Vraga. Čim sam spustila noge sa kreveta ustanovim da je pod hladan a papuče vrlo daleko. Nije vredno rizika. Pored uzglavlja šolja hladnog čaja, C vitamin, nekoliko tableta ”za dobre medjuljudske odnose” i knjiga Vedrane Rudan, ”Ja, nevjernica”… Ipak spustim ruku, toliko da sa poda dohvatim jastuče, vratim ga na matično mesto a sama u rikverc. Krevet topao, mek, Vedrana - veštica, kad vas jednom omadjija, nema te bajalice koja će vas osloboditi zavisnosti od njenih tekstova. Tonula sam u knjigu nadajući se da će me prosvetliti, bar toliko, da zaboravim gomilu farbanih jaja, koja još uvek dekorišu kuću, a ni vera, ni sentimentalnst, ni imovinsko stanje, ne dozvoljavaju mi da ih pobacam. Već smo pojeli krompir salatu, rusku i francusku, mimozu, finski umak od barenih jaja i madjarska ljuta jaja u renu, a meni se čini da ona gomila truda od Velikog petka umesto da se smanjuje – raste. Svake godine sebi obećam da ću smanjiti broj jaja, ali Naslednice obožavaju da šaraju… To me, u prvi mah, uvek razneži. Setim se koliko sam puta krečila zidove ulepšane njihovom slobodoručnom umetnošću, ribala unutrašnjost i spoljašnjost ormara, prala tepihe, glancala stakla i ogladala zamazana bojicama, vodenim, voštanim, tušem, kredama u boji, pa i sopstvenom šminkom, a sad u kući samo par flomastera i hemijskih olovaka… U tim momentima sentimentalnost jednostavno nadvlada realnost. Čini mi se, to šaranje, nekako simpatično, ”ajd, jednom godišnje” – kažem - ”nek se raduju”. Još u sebi, sva ponosna, mislim: ljubavi mamine, kako su samo maštovite! E, posle, kad ustanovim da su u putne torbe spakovale sve - osim svoje maštovitosti, a Staratelja i mene ljudi danima izbegavaju u strahu od zaraze žuticom, ili nas u sred šopinga počnu grliti nepoznati Kinezi, ubedjeni da smo od ”njinih”, shvatim da su ”Slobodna deca Samerhila” bila čisto gubljenje vremena. Čekajte samo idući Uskrs! Neće se meni više po kući danima razvlačiti pileće nogice, šije i krilca iz ”žute supe”, neoglodane kosti barene šunke, pihtijaste šnicle u sopstvenim sosevima, parčići torti na kojima se šlag skoreo, pa ispucao kao dotrajala pena za brijanje… e, neće!
Ispostavilo se da je to bila prava motivacija za ustajanje. Pa, dobro, bar neka korist. Latim se kalendara, da proverim koliko mi je vremena ostalo do uspostavljanja novih kućnih pravila, kad tamo, s kraja stranice, podsmešljivo me gleda 28. april. Već! Nije moguće. Ostalo mi još samo dva dana do proslave Prvog maja. Panika u deponiji šarenih jaja! Gde ići za praznik? Palim TV da uhvatim vremensku prognozu, medjutim, razum uspeva da me preduhitri (istina – retko), pa gasim TV. Svakako nikad ne pogode. Odškrinem vrata što vode na dvorište, promolim kažiprst i vršak nosa, kad tamo – tornado. Bar je dobro počelo. Da li iko normalan, po ovoj vetrometini, ide na izlete? Ja – ne! Sledeća stavka: kako ubediti Staratelja da ne podnese uverljivu optužbu protiv nekog sirotog jagnjeta ili jareta, da ga porota ne osudi na smrt klanjem? Teško. Možda bi se porota još i raznežila, ali sudije – ne. Definitivno, potkupljivi su, da ne kažem: korumpirani, i to javno. Čak imaju i svoju cenu po kilogramu pravde. Ali treba biti iskren, moj problem nije u njima, već u Staratelju – mesojedu, a tu, kod nas u kući, nema alternative. Pa, dobro, svako od nas nosi svoj krst. Bolje i to nego da u cik zore sedim na vlažnoj travi kako bih, na nekom poljančetu, čuvala mesto za bahanalije, čekajući da izadje sunce a sa njim i stampedo veselih izletnika, opremljenih ćebadima, rančevima, torbama, ručnim frižiderima, cegerima i najlon kesama, iz kojih radoznalo proviruju peruške mladog luka, reketi za badminton, gvozdene nogice roštilja, kotlića i stolica na rasklapanje, te kofama i starim loncima u svrhu hladjenja pića, što sokića za dečicu, što rakija pre jele, vina za posle i naravno, neizostavnim gajbama piva. Da vam ne bih kvarila raspoloženje, ako ste već naumili da i sami učestvujete u prvomajskom ludilu, bolje se okanite čitanja, pa pohitajte na livadu sa tri-četiri kočića i šarenom trakom za obeležavanje svoje teritorije. Uostalom, neka mi bar neko da uverljivo objašnjenje za te kolektivne izlete. Ako neko želi u prirodu – to je u redu. Znam ljude koji godinama odlaze na izlete, na pešačenja. U ranac spakuju sendvič i flašu vode, obuju stare patike i napred! Usput uberu neki divlji plod ili cvet, duboko dišu svež vazduh, sednu da se odmore i prezalogaje, a kad pojedu onaj pomenuti sendvič (ili već jauznu, ako vam se tako više svidja) koji su poneli, iza njih priroda ne vapi od zagadjenja. Oni svoje zgužvane salvete, plastične boce i kese, bacaju u kante za otpatke, a ako im ove nisu u vidokrugu uredno smotaju svoj otpad u svoje rance i vraćaju ga svome domu. U godini imamo toliko sunčanih vikenda za izlete i toliko idiličnih, usamljenih i neispitanih mesta koja naprosto oplemenjuju lepotom, a mi ih (mislim vikende), provodimo izležavajući se pred televizorom, dok prvog ili drugog maja, svi, kao po direktivi, hrlimo na uvek isto mesto, medju napite saplemenike, sa kojima ćemo se prvo pozdravljati i ljubiti, a posle svadjati i tući. I koji je to uopšte praznik? Praznik rada? Na koji to način odajemo poštu pobunjenim radnicima Čikaga? Jeste li, možda na nekom izletištu čuli da neko spominje obespravljene radnike ”grada Čikaga” – što rek’o Zoran Radmilović? Ja nisam. Jesu li siroti radnici ”grada Čikaga” sedeli na ćebićima, pekli roštilj, kuvali mašin-paprikaš, pili pivo i šutirali lopte dok ne padnu u nesvest? Nisu. Oni su, bre, štrajkovali! Defilovali ulicama boreći se za cent više, kako bi nahranili gladna usta, za malo kraće radno vreme, za zrnce dostojanstva. Kod nas, u vreme praznika, ulice puste k’o da vlada kuga, stomaci prepuni, a od rada - kupljenje suvih grančica za potpalu vatre. Znači, radnici ”grada Čikaga” ispunili su svoj zadatak, nama je sad dobro, pa slavimo? Idi! Istina, ima i onih kojima je dobro, ali ne sede sa nama na travi, ne peku slaninicu, ne šutiraju lopte, već su rezervisali avionske karte za letove u mondenska izletišta, gde ih čekaju lične vile ili bar apartmani, pa kad se budu izležavali na suncu konobari će im do ruba bazena ili morske obale, donositi ”viksi” (što rekla moja prijateljica) s kockicama leda, a posle će ići na masažu ili igrati tenis, obučeni u belinu mirišljave odeće, sa koje se iz aviona može pročitati marka renomiranog proizvodjača. O, siroti radnici ”grada Čikaga”, da ste samo znali šta ćete u svoju slavu ostaviti pokolenjima, pitam ja vas sada: da li biste se tako junački borili protiv ”klasnog neprijatelja”? I je li bio u pravu Gundulić sa svojim proročanstvenim ”kolo sreće se okreće”? Šta ti se okrenulo, izletniče jedan majski, života ti? Jedino ti se još od muke okreće sopstveni želudac i to svaki dan, jer (mada se potajno nadaš!), dobro znaš da ti niko, osim (možda) sopstvene žene, neće doneti ni ‘ladno pivo, a ne ”viksi” s ledom. Kuku, šta me snadje? Pa, ja sam izgleda umesto Bensedina popila ”C” vitamin. Da ja ovo izbrišem? Ili da, ipak, odem na izlet?
E, pa neću!

Nikada, u potpunosti, nisam shvatila zašto se kod nas pred Božić i Uskrs pravi veliko spremanje. Pokušavala sam to na neki način da povežem sa postom – jer i to je, u neku ruku, veliko spremanje samog sebe, ali nikako da uklopim puzzle… Meni je mnogo logičnije da se fizički radovi obavljaju kada je čovek (čitaj: žena) u punoj snazi, a ovako, na hlebu nasušnom i vodici – teško. To je prva stvar, a druga je još ludja. Taman sve spremiš, počnu dolaziti gosti! Manevri od ulaznih do izlaznih vrata, sa kraćim zadržavanjima po kupeima, a dužim u lokomotivi. Tu mislim na nas, koji život svoj zemaljski provodimo u starim kućama-vozovima: hodnik dug do komšije ”čelo bašče”, a iz njega dvadesettroje vrata vode što u sobe, što u nusprostorije. Uostalom, sumnjam da i u drugim kućama ili stanovima ima razlike. Dakle, nama soba predstavlja kupe, a dnevni boravak, trpezarija i kuhinja, koje smo u nekom suludom modnom trendu u vreme renoviranja spojili (pa se sad kajemo, jer nema tog aspiratora koji je u stanju da pokupi mirise dugo krčkanih sarmi, crnog luka za supu pečenog na plotni, belog luka za sve moguće marinade, pomešanih sa aromatičnim mirisom cimeta i muskatnog oraščića što se iskrada iz rerne, koja je u svrhu pečenja kolača poduprta oklagijom), predstavljaju ključalo jezgro života – lokomotivu. Jedina razlika (koju sam ja uspela da uočim) je u tome što još nikom nisam uspela, pri ulasku, da naplatim kartu. Naprotiv, karte naplaćuju putnici – i to na izlasku, u vidu pečenih pilića, jagnjećih butki, glavica kiselog kupusa, tegli meda, pekmeza, flaša paradajza (sve u zavisnosni od godišnjih doba), a ne ustručavaju se da prime i gotovinu, u slučaju da nije ostalo dovoljno kolača (za poneti). Meni, u toj lokomotivi, nije čak ni pripalo počasno mesto mašinovodje, jer se Staratelj uvek postara (valjda smatra da mu samo ime to nalaže) da mi sve poslove olakša svojim savetima, uputstvima, uopšte – organizacijom mog načina i rasporeda vožnje. Bilo bi sasvim u redu da se ovo praznično spremanje obavlja posle praznika, kad se svi razidju, pa svakako morate za njima da čistite. Ali ne! Mi prvo sve uglancamo, pa tek onda počnemo unositi razne trave, lukovinu, pocepane najlon čarape čuvane za umotavanje jaja, boje, lakove, sličice, vosak, stare lonce i dodatnu opremu za farbanje (već prema afinitetu) i na taj način svoju blistavu kuhinju dekorišemo raznobojnim svežim flekama. Taj običaj velikog spremanja, u našim krajevima, nema baš nikakve veze sa veroispovešću. Jednako se zamajavaju i pravoslavci, i katolici, važno je da imamo crveno slovo u kalendaru – i odmah za metle. Ako se pitate čemu ovo vodi – nemam pojma – ali mi dobro dodje da odložim pajalicu, krpu i usisivač… (i da zapalim cigaretu - da niko ne vidi). I da vas preduhitrim s onim pitanjem: zašto se ja nisam odrekla ovih običaja, kad već toliko protestujem? Da li je to spremanje tradicija, običaj ili jednostavno: geni su čudo! Biće da je to – geni. Kad god odlučim da umesto krpe uzmem knjigu, čim je otvorim, ja umesto slova ugledam svoju prababu Dafinu kako u svojoj stošestoj godini, posle tri ”manja” šloga, uz pomoć svog četvoronožnog ”pomagala” u vidu stolice, koju jednom rukom čvrsto drži (da joj ova ne bi pobegla) drugom graciozno maše pajalicom, zateže prekrivače na krevetima ili okreće metlu naopako, kako bi drškom dosegla garnišnu i ravnomerno rasporedila nabore na zavesi. (Ja metlu, takodje, okrećem naopako – ali u druge svrhe – za putovanja.) Ako nekako i uspem da je vratim u grob (gde se, kao što čujete, još uvek nije upokojila), umesto nje, istog momenta uskrsne njena snaha, a moja baka. Ona, pak, nije imala šlogove (ali je zato preživela još teže šokove), a noge su joj, od gangrene, bile natečene k’o gajdaški naduvane jareće mešine i ljubičasto-plave od gusto spletenih vena. Uz to, šake joj ukočene k’o u Kipa slobode, a prsti na njima više liče na čvornovati čokot vinove loze nego na preciznu mašinicu za sečenje tankih rezančića, flekica i ”derviša” (ako ne znate šta je to – pitajte svoje bake, nisam ja dužna baš sve da vam objasnim) što i jesu, s obzirom da je ona, uz sve svoje Bogom dane nedostatke, uspevala svojeručno da oblikuje sve vrste najfinijih testenina. Ja sad, čak i da hoću (a neću), ne mogu da se zaustavim a da vam ne kažem da je baka, s takvim nogama i rukama, uspevala besprekorno da neguje cvetnu bašticu (veličine Dunavskog parka) u kojoj su cvetale i ruže, i kaktusi od dva metra, i limun koji smo cedili u limunade i čajeve, a u ‘’slobodno vreme” heklala je stolnjake, kragnice za svečane bluzice, štikovala salvetice i peškire, štrikala mi džempere, debele čarape… Imala je ”hobi” za svako doba godine! Recimo, u jesen je spremala zimnicu: slatko, kitnikez, ”dunc” (e, pa, pitajte ponovo), pekmez, sokove na razredjivanje, ajvar, kisele krastavce, paprike, male, zelene paradajze, karfiole, feferone… o kupusu i da ne govorimo, žut k’o dukat, a kuvani paradajz, na nekoliko načina: da se pije (i slatki, i ljuti), da se kuva sa režnjevima slatke paprike… dobro, dobro… Ogladneli? Nisam se ja rasentimentalisala, i vi ste, jer kako god okreneš svako od nas ima, ili je bar imao, baku. I prabaku, sećali je se, ili ne. Ko nije imao tu sreću, mislim da se sam seća, sigurno su mu o njima pričali. I ne samo o njima, već i o Uskrsima, o zekama, o kuvanoj šunki i mladom luku… Neću više, majke mi. Al’ kad već spomenuh majku mogla bih vam… Ipak, drugi put. Ako sad počnem – neću završiti do Uskrsa – ni priču, a ni veliko spremanje (za koje sam sad i sama ustanovila šta me veže). Ako su mogle one, valjda mogu i ja. Hristos voskrese – nek vam radost donese!