Mi, u poridici, imamo jednog rodjaka koga svi odreda obožavamo. Nije što je naš – al’ stvarno je dobar! (A i naš je, nije da se hvalim…) Dobar je, doooobar, ma, pavi dobrica. E, taj Dobrica (da mu zaštitim identitet), nije se nikada ženio (sve mislim:  možda je zato i tako dobar, al’ to sad nije tema), živi sam, u trećini svoje velike ”kućice”, jer je preostali deo već poklonio bratancu. Uostalom, on je svu svoju imovinu (a bogme, bilo je, bilo… i preticalo) već za života, pravedno, razdelio rodbini, a svoje veliko srce, neštedimice, deli i dan-danas. Ni od koga ne zavisi, sam oko sebe sve poradi, snaja mu s vremena na vreme ugodi, pa mu skuva njegovu omiljenu sarmu, on odmah za uzvrat - deci ili bombon, ili evro. Svi smo mi uredno odlazili kod njega, što da pomonemo kad zatreba, što da se gostimo i častimo, sve dok jednog dana, kad je već napunio nekih 100 i više godina, njemu ne pade na pamet da je vreme, dok je još u snazi!, da i on sve nas poobilazi. Inače, niko nikad nije saznao koliko godina Dobrica ima, ne što nas nije interesovalo, već što je on sam govorio da se to svake godine menja, pa ne vredi ni pamtiti. Razradi on, tako, strategiju putovanja, sve do detalja, ispoobaveštava rodjake-učesnike o terminima i njihovom angažovanju u ovoj svojoj velikoj životnoj pustolovini, spakuje šunke, kobasice, turšiju u teglama, kiseli kupus u kanticama, paradajz u flašama… svakom jednako, nema kod njega razlike i protekcije, i krene. ”Kućni” bratanac ga ujutru vozi kolima do rodjaka br.1, gde ostaje do sutra ujutru, kad će ga rodjak kod kog je boravio odvesti do rodjaka br. 2 i tako redom… a rodjaka, hvala Bogu, sijaset. Kako je on isplanirao – tako se sve i odvijalo: dočekivali ga raširenih ruku, radovali mu se, točili najbolju rakijicu, slušali ga, pričali mu, kuvali mu omiljeno jelo, nameštali mu da spava na najudobnijem mestu, poklanjali mu sve i svašta, jednom rečju: ugadjali kako su najbolje znali i umeli. Elem, kad je bio kod nekog desetog-jedanaestog rodjaka, a to još nije ni na po’ puta, kaže on: ”kući!”. Medju rodbinom zavlada opšta panika, zvrje telelefoni, padaju dogovori, menjaju se termini, traju ubedjivanja – ne vredi. Dobrica, zdrav i prav, jednako se smeška, šali, deli deci bombone i evre, i kaže ”kući”. Šta je – tu je. Da se putuje. Dočekaju ga, zabrinuti, bratanac i snaja, bilo negde oko 10-11 sati pre podne, uvedu ga prvo kod sebe u kuću dok se kod njega malo ne pomlači i da čovek ruča, natoče rakijicu, podeli on domaćoj deci poklone, ”šta je bilo?” – pitaju, on sve najlepše priča… Vreme leti (znate i sami), snaja postavi tanjire, spusti na sto šerpu i veselo kaže: ”Evo, deko, za dobrodošlicu, skuvala sam ti tvoju omiljenu sarmu!” Muk. Tu deka vidno pobeli, zaigra mu desno oko, bratanac i snaja ga prestravljeni gledaju, deka ustane, uhvati šerpu za još vrele ručke, iznese je u dvorište i celokupan sadržaj istrese u smeće! Onda baci i samu šerpu. Stajao je tako par minuta, bratanac i snaja se u šoku  ukopali pred vratima (još su vidni tragovi), ni da mrdnu. Kad se deka Dobrica ponovo okrenuo - ništa, ni traga bledilu, oči mirne, k’o nov. Nasmeši se, mahne im,  ode svojoj kućici, da odspava, da se odmori od puta. Nikada, do dan-danas, nije hteo o tome da priča. Naravno, bratanac je redom zvao sve rodjake, kod kojih je Dobrica gostovao, i pitao ih šta se tačno kod njih dogadjalo za vreme dekinog boravka. Svi su mu, zabrinuto, do u detalje izdeklamovali svaki provedeni sat. Već posle treće ispovesti bratancu je postalo jasno, a posle poslednje i doslovno potvrdjeno. Da bi udovoljili voljem Dobrici, svi rodjaci su se potrudili da mu za ručak spreme njegovo omiljeno jelo – sarmu.
I sad ti veruj u poslovice, recimo: ko dobro čini bolje dočeka!

E, što rek’o Balašević ”da je meni…”! A kad on to kaže, besmrtnik, kako mi, smrtnici ovozemaljski, maštanju da odolimo? Sednem ja tako, zažmurim jako, jako, i iz zaleta, bez razmišljanja, u neke šezdesete – sedamdesete godine… (imam i neke cvikere, k’o Dženis, samo mi fali malo sluha). Ne bih ni novčanik ponela, ni sendvič, ni četkicu za zube, ne bih ni patike, pa podrazumeva se da će me dočekati sunce, da će mi neko pokloniti haljinicu na cvetiće, razne đinđuve za kosu, uši, vrat, ruke… (ma, za sve ekstremitete, pa da zazvecka hipi dete, u prolazu, da svi čujete), a bosa već znam koračati, pa ću lako pronaći sjaj u travi… Istina, malo me strah pasa, čak i onih od slame, ali kad pomislim na Leptira i kauboje što jašu kroz ponoć, sve mi se u glavi pomeša, uskačem u tu Odiseju, bila u svemiru ili Vudstoku. Ima, u tom vremenu, još nešto što mene obara s nogu (a da to nisu plave oči Pol Njumena, ni glas Marlon Branda). Knjige! U to (istorijsko) vreme ljudi su čitali kao ludi. Istina, negde se ta staromodna navika zadržala do dana današnjeg, a to što kod nas nije, ne treba nas, kao narod, ni kriviti. Jednostavno, nama samo nedostaje metro. (Dobar izgovor para vredi.) Mislim da se u to vreme i pojavio naziv: džepna knjiga. U pokušaju da utvrdim iz kog razloga se to tako dobro ”primilo” u narodu, pronašla sam više mogućih odgovora, ali vama ću, za sada, prezentovati samo (tipično) tri: 1. knjiga je bila manjeg formata, tako da niste morali od nje da se odvajate kako biste u džep smesliti sitniš, cigarete, upaljač, žvake, ključeve… i ostale neophodne nepotrepštine bez kojih se život ne da zamisliti; 2. knjiga je koštala taman toliko koliko je prosečni potencijalni kupac (onog vremena) mogao da ima u džepu dok prolazi pored knjižare; 3. knjigu ste mogli izneti u svakom džepu, rukavu, za pojasom ispod košulje, čak i uvučenu u soknu ispod farmerica iz svake knjižare, a da se to ne primeti. A ako se i primeti – pa to je samo džepna knjiga… Sve više verujem da je kod ljubitelja pisane reči razlog br. 3 bio ne samo najomiljeniji, već i najzastupljeniji. (Šta u mene gledate? Sve su ovo Starateljeve knjige.) U svakom slučaju, bilo je normalno da, gde god da se smestite, izvadite trenutno najaktuelniju knjigu, jer ona, ne samo da vam pruža zadovoljstvo saznanja, već oko vas za par sekundi okuplja masu znatiželjnih srodnih duša. ”Šta čitaš?” bila je šifra koja je, tada, jednako otvarala sva srca, kao univerzalni ključ (zvani kalauz), sada, sva vrata. Ako bih se udaljila od teme, što redovno i činim, mogla bih vam navesti mnogo više razloga ”za” knjigu, nego ”za” kalauz, mada je sada ovo drugo nešto isplativije. Ali, to je već stvar ukusa… Vraćam se onom trenutku kad me zapljusnu talasi muzike nekih čupavih buba, a ja na krilima mašte uplovljavam u davnu prošlost. Tako se, valjda, potrefi da baš tada Staratelj upada sa jednom od onih svojih čuvenih rečenica: ”Gde su mi čarape?” ili ”Ja sam gladan.”
-”Dobro” – kažem – ”zar ne vidiš da putujem?”
I tu se on svaki put iznenadi!
- ”Nisam znao da već može bez pasoša,” - a zna dobro da me izludjuje to s pasošima, izvodima iz matičnih knjiga rodjenih (ne stariji od 6 meseci), potvrda o državljanstvu (ne starija…), taksa od *, taksa za*, priznanica, uplatnica, viza… (Bensedin, molim, – traje kriza…).
Sakupim nekoliko čarapa, uspem da ‘’sparim” dve slične, obujem ga, nahranim, ispratim u surovu stvarnost s nežnim pozdravom ”Čovek je usamljen i medju ljudima…” a još mi u glavi neki davni akordi, ”Imagine”… Biće da je Lenon…