- O, – kaže – dobro što sam te sreo. Pozdravila te prijateljica iz S…

- Nemam pojma, – kažem ja – tamo nikada nisam bila.

- To je ona plava, visoka, što je s’ tvojom sestrom letovala, šator pored šatora, pa ste se posle srele na željezničkoj, kad si čekala sestru…

- Slušaj, - sad ja kažem - srela sam ja i Zdravka Čolića, na njegovom koncertu, ma, čovek na dva metra od mene… Istina, ja u gledalištu a on na bini, al’ sad da ga pitaš jesmo li prijatelji – ne verujem baš da bi potvrdio.

- Što si ti neki namćor! – konstatuje nestrpljivo dotični prenosilac zabune – Pa ne bi te, valjda, pozdravljala, da niste drugarice.

- Nismo, - kažem ja – a da jesmo drugarice, ne bi me pozdravljala preko tebe, nego bi se sama javila.

- I šta sad ja da joj kažem, ako je ponovo sretnem? – pita krpelj, vidno iznerviran.

- ”Kaži zašto me ostavi, srce ispuni tugom, kaži…”- zapevam ja kao odgovor, i nikada se više nismo sreli. Doduše, jednom sam ga ugledala sa druge strane ulice, išao mi je baš u susret, ali se odjednom okrenuo na peti i zaždio unazad. Ne znam zašto…

A vi ste, nadam se, shvatili kako lepo pevam? E, da mi je to jedina mana… Nego, da nastavim priču o onim pozdravima (sreća da nisu i čestitke). Kad idem kroz selo, mahinalno pozdravljam i otpozdravljam ”dobar dan”, ”zdravo”, ”ćao”, već kako kome priliči. I šta? Ništa. Proćemo se. E, ali ako te iste osobe (s kojima se u selu samo prođem), sretnem u bilo kom delu sveta, a dovoljno da je samo van granica zajedničke nam opštine, tu se zbiva čudo. Nekako nam prvo reaguju oči, dođu ko ping-pong loptice u boji, i to je lepo, svi volimo krupne oči. Ali u isto vreme u mozgu otpočinju raznorazne istraživačke operacije. Jedna moždana vijuga lista imenik (jer, naravno, nemamo pojma kako se dotična osoba zove), druga otvara katalog srodnih likova (možda uspemo da ga povežemo sa nekim poznatijim, o kome više znamo), treća (najbrža) kontroliše sopstvene pokrete i preispituje kakav ćemo vizuelni utisak ostaviti, naredna vijuga već traži neki dobar razlog za ”otkud ti ovde”, naredna… uh, što su se zaplele! …gde sam ono stala? Mislim da nema osobe koja se neće prepoznati bar u jednoj od ovih situacija. Priznajete? Ne? Pa, dobro, na vašu dušu. Ali i to nije tako strašno. Strašno je ono što sledi! Mi se rukujemo, ljubimo, razgovaramo o zajedničkim prijateljima, ponekad čak odlazimo i na kafu, a onda, na rastanku, onako nehajno, jedni drugima mahnemo i kažemo ”vidimo se”. Vidimo se, vraga! Jedino ako se opet ne sretnemo van sela. E, onda – istorija se ponavlja, i to s novim adutom ”kakva slučajnost, već smo se ovde sreli”…

Ovo je samo jedan (na vašu sreću skraćen) zaključak, iz dugog niza zaključaka u mojim istraživanjima. Da, ja se predano bavim istraživačkim radom. Niste znali? Kako šta sam istraživala, pa, sve u sferi mojih interesovanja. Evo, na primer, dugo sam se bavila otkrivanjem nastanka pukotina u zidu, kroz koje mogu da se provuku miševi. Jer, vidite, nije svejedno da li su one nastale nenamernim sleganjem samih zidova ili namernom mišjom upornošću da poremeti moj ustaljeni način življenja. Na tom polju još nisam izvela zaključak, ali blizu sam. Bez brige, bićete obavešteni na vreme. Ali, recimo, dokazala sam da se u 78% slučajeva, pri iskuvavanju veša u veš mašini bilo koje marke, u nezakopčanu jorgansku navlaku uvuče jastučnica (u primeru bračne posteljine obe), gornji deo pidžame i jedna bela sokna. Ako kao indeks uzmete omekšivač sa mirisom ”noćne frajle”, može doći do odstupanja… zašto vas to ne interesuje? U redu, ali na uzorku od 143 ispitanika radila sam na temi ”verovatnoća upadanja zavatke u lonac sa supom”. Vidite, tu sam dobila zapanjujuće dobre rezultete, a skoro da su se poklopili sa rezultatima na sličnu temu, temu ”društvo živih pričalica”. Kako su mi nadležni ostavili malo prostora, za razliku od onog koji mi je i do sada bio tesan, tj. nedovoljno prostran, za sada toliko, pa ”vidimo se”…

I? Da se nastavim tamo gde sam stala: šta smo, osim kilograma i minusa na računima, dobili od praznika? Pa, kako ko; ali uglavnom mamurno buđenje, veliko spremanje posle žurke, povišen holesterol, glavobolju, po restoranima otužne ‘’specijalitete kuće”, samokritiku o promašenom izboru ”tako dobro odabrane garderobe”, po trgovima nazebe, viruse, opekotine od petardi i rupe od cigareta na jaknama, te onaj čuveni (već i od stručnjaka ozvaničen) postpraznični stres… Dobro, ima i onih koji su prošli bolje. Manjina, naravno (ne nacionalna, pa imamo bar jednu zajedničku ludnicu). E, ta manjina, koju je ona stara, buđava, ozloglašena godina nežno prevele u novu, svežiju i srećniju, poklonivši im pri tom radost, osmeh, nadu… ta manjina još uvek nije svesna da bi im se sve te lepe stvari svakako i dogodile, čekali oni ili ne, da sat otkuca onih fatalnih 12 puta. Shvatiće oni to jednom (nažalost), ali za to im je potrebno još dosta iskustva, pa da sve bajkovite doživljaje povežu isključivo sa sopstvenim srcem. Jer, sva ta lepa osećanja, čvrsto su vezana jedino za ljubav (pa sad, svejedno prema kome ili čemu).

E, da je tu kraj… Ali, čeka nas još i noć 13. januara. Tu se, naravno, podrazumeva da smo Božić proslavili kako i dolikuje: brižni prema drugima, skromni prema sebi, praštajući i radujući se. Opet, i to podrazumeva da smo do Božića postili, a posle dugog posta čoveku i nije baš do hrane, zasiti ga šaka oraha, suvih šljiva i smokava. Ne računam onaj (veći) deo Srba, koji su od zaborava teškom mukom otrgli i sačuvali deo svoje tradicije (koje su se do pre par godina tako junački odricali). Znamo već da se najbolje sačuva ono što je zapisano, pa još kad je autentično, kao recimo: recepti. Jeste, recepti naših baka. Sad lepo imamo svedočanstva šta i kako treba spremati i jesti za svaki praznik. Uputno piše šta činiti, ali šta ne činiti – to je slabo ko zapisiv’o. Zamislite samo neke bakine recepte u kojima piše posni dan: ne kuvati svinjsko… Bakama nije ni trebalo da to zapisuju, sve su znale napamet, a ako baš i nisu, imale su komšinicu, kalendar, u njemu crveno slovo… i sve ostalo. Bako, bako, zašto su ti tako velike oči? Da te bolje vidim kako u sred Bačke kupuješ na pijaci grančice hrasta, pa ih pališ kao badnjak! Kakav običaj?! Božić se ne kupuje na komad, na pijaci, On se slavi na svom i u svom, pa šta ko ima – ima. Neko slamu, neko hrast… A odakle kod nas hrast?

I tako, od jedne do druge slave… ono što nam se sviđa – upijamo k’o sunđeri, ili magične krpe!, ono što nam se ne dopada – otpada. Sastavljamo sebi svoju tradiciju, a sve po onoj narodnoj ‘’svako je kovač svoje sreće”. Mogli bi se raspravljati do idućeg Božića, nama to bar ide od ruke, ali još nas čeka 13. januar. Pročitala sam negde da mora da smo mi, Srbi, nebeski narod, veliki baksuzi kad i Novu Godinu čekamo 13-og. Kako god, nadam se da ova neće proći manje euforično od one prošle. ”’Ajde, dete, neka lete rakete!”