Što je Nova Godina bliže ja sam sve dalje od konstatacije da li sam ”dovoljno mlada” ili ”nedovoljno zrela” osoba. Jest’ da sam trinaestu prevalila preko nejakih pleća, ali za nekog u mojim godinama - i nisu to neke godine! Kad se obave sve računske operacije, ispada da prvu polovinu života provodimo u nezadovoljstvu zbog postojeće situacije, a drugu polovinu u nostalgičnom prisećanju one prve ”dobre” polovine. Što rek’o Duško Radović ”Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je. Pa ako ga nađe - tu mu je!” Ja kad pročitam takve stvari poludim od sreće. Na pravom mestu zato što znam da postoje ili su postojale osobe koje su u stanju da tako nešto smisle, zatim što znam da čitam, da se radujem tome što sam pročitala (tj. nešto novo naučila), pa što znam da se smejem, da sam živa, da knjigu ili novinu držim sopstvenom snagom u sopstvenoj ruci, a tek pomisao da ću i večerati! Ako ste slučajno pesimista, pa mislite da vam se ulagujem tako što pokušavam da vam povratim veru i ojačam moral - nije nego. Nisam uspela da povratim ni maminu staru deviznu štednju iz one banke (znate već koje), a ako bih nešto i pokušala da ojačam, prvo bih se usredsredila na sopstvenu kapiju, jer u današnje vreme sef il’ slamarica - igre bez granica.

Sad ne znam gde sam stala, kod Nove Godine ili kod čitanja lepih knjiga… Svakako bi bilo lepše pisati o lepim knjigama jer Nova Godina će doći hteli mi to ili ne, a što se čitanja tiče tu je neizvesnost jednaka terminima hapšenja (možda će ga za Novu Godinu, il’ za Božić, Bože ‘prosti). Opet ja. A lepo sam sebi obećala da ću politiku zaobilaziti u širokom krugu. Jednostavno, sama ispliva na površinu, k’o kajmak (samo što je kajmak mnogo korisniji). Znate već kako: mleko prokuva… Tako, valjda, kuva i meni u glavi, pa negde mora da izbije, a papir sve trpi. Vratimo se koji red naviše, pa da proverimo prioritete mile nam domovine. Ajde ti, u trećoj klupi do prozora! Ti, ti! Šta se praviš lud? Nova Godina? Znala sam. Pitate po čemu? Pa misli da su ”Seobe” pisane dvehiljade i neke.

Sad se, možda, pitate šta ja to imam protiv Nove Godine. Pa, imam svašta. Prvo - ne podnosim rivalstvo! Recimo, ko je i što je ta Nova Godina, i zašto je tako značajna da bih ja čekala nju a ne ona mene? Ja više neću nikoga da čekam. Dosta sam se načekala u životu, ulje, kafa, demokratija… kad i stigne, stigne kasno, buđavo i precenjeno. Isto je s Novom Godinom. I ja sam ženskog roda, a svoj sam život isplanirala tako da uvek čekaju mene, i isti recept preporučujem svoj ženskoj populaciji, sve do onog momenta dok ravnopravnost ne bude punopravna! Hm? Ispade sasvim dobro. To se jednako odnosi i na muški rod. ‘Ajde, baš da čujem, koji je to muškarac imao više koristi dočekavši Novu Godinu umesto Novu Devojku? Dalje, da se tokom cele godine trudimo da se dočekujemo, volimo i pazimo, kako bismo medju sobom potvrdili da je ”čovek društveno biće”, ne bi se 31.decembra ubijali da što svečanije dočekamo dotičnu Novu koja će nam pokazati šta od nas čini piće (kao, nismo znali!). Na sve strane aranžmani, ponude, girlande, kineske svećice, šljašteće dekoracije… Konkurencija do istrebljenja. Čekamo nekoga kome do nas uopšte nije stalo. To dakazuje time što u naše oskudne živote nadmeno ”udje, izadje i gotovo”, dok se mi, nesrećnici, nedeljama pre i posle njenog svečanog nastupa trudimo da joj dobrodošlicu učinimo nezaboravnom. Jedni drugima izbijamo oči prskalicama, izazivamo infarkte petardama, guramo se, čepamo, sečemo mladice od kojih nam zavisi vazduh naš nasušni, a o prolivenoj životnjskoj krvi u korist svoje štete, sablažnjivi izveštaj će podneti zdravi i vitki makrobiotičari. Po nekim zaostalim sredinama još uvek se božićne jelke kite samo zvezdom i salon bombonima, skromno se slavi Hristovo rođenje. Posle epohalnog dočeka, sutra oko podne, kad se plašljivo pogledamo u ogledalo i ustanovimo da od lažnog sjaja (kao i od ušteđevine), nije ostalo ništa sem novih bora i izduvanih balona, shvatimo da smo čekali uzalud. Slavili smo ništa. Ja sam već spremila neke knjige za čitanje u ”najdužoj noći”. Recimo, Matiju Bećkovića, kaže čovek: Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna.

Taman sam smislila dobar izgovor za svoju skribomansku neaktivnost, kao: bile slave, jedni domacini - drugi gosti, pi’, jedi, pevaj, posti! zimske carolije i vinske vragolije (vidi: mamurlik, Vujaklija, str. 513, izdanje2003.)… kad se onaj tip ubaci u mali ekran i sve to istrkeljiše umesto mene. Ne mogu da verujem! I, sad, kad ja kažem da sam ja to prva smislila – ko da mi veruje. Vi bi poverovali? Ne bi, naravno. Jer, ko sam ja? Knjiški miš. Poznata u krugu svoje porodice. Dobro, možda malo šire, od apoteke do drvare. A on, javna licnost. On vec u startu ima prednost cizama od 9 milja, povrh toga još je i muško (ako je na rec verovati). Sad i to da rašcistimo: kad se za ON kaže da je JAVNA LICNOST to je ok, a kad je to ONA, onda je JAVNA ŽENSKA. Dodje mi da odem!

Ali nisam o tom htela da pišem… u startu uvek promašim temu. Cak i kad je zadam sama sebi. O drugima, da i ne govorim. Školski primer, pismeni zadatak, mesec novembar, petak, kiša izmedu neba i zemlje razvukla tampon zonu, vetar vrhovima borova i jela mete ulice… idila. Tema: Osvanuo je suncan dan! A tek ovo: IV razred, VI cas, prepodnevna smena, sunce upeklo u zamazana stakla, a samo nedelju dana do raspusta (cak i pitoma deca vec uveliko podivljala), tema: Segmenti edukacije u dijalogu Mirka i Slavka u poredenju sa rasponom sokolovih krila u narodnoj… Mene su obicno budile tetkice oko 9 uvece, kad pospremaju i krenu kuci… A slobodan sastav? E, tu smo posle 27 minuta, svi (osim Marine - s njom ”nisam bila dobra”) predavali vežbanke. Uvek sam imala po tridesetak spremnih slobodnih sastava. Razredna je u pocetku citala, posle odustala. Odvoji Marinin pismeni, procita i oceni, a ostale samo upisuje 4, 5, 5, 4, 5, 5, 4… One cetvorke - zbog lošeg rukopisa, fol… Ustvari nema izbora… Nije da se hvalim… A nije baš ni… (kolk’ko tacaka!) Volela sam i lektire. Em, procitaš knjigu, em, sve to prepricaš – slobodorucno!

Jednom, tako, dode direktor, traži najboljeg ucenika, pa još da je iz ugledne porodice (tj. da je tata to, a mama ono), da ima belu bluzicu, crnu suknjicu i lakovane cipelice, pa još po mogucnosti da se preziva Jocic. Jedino se nije opredelio za boju mašnica, ali i to se brzo rešilo, svi smo vec gledali u Suncicu. Razredna, na ocigled celog razreda, od ponosa pocne da raste, baš kao da je za uspeh zaslužna licno ona, a ne titula Suncicinog oca. Direktor je edukativno pomilovao vrednicu po zlatnoj kosici, razredna je u meduvremenu pundom zaklonila luster, a Sucica treptala svojim plavim okicama. Vecina ucenika se dosadivala, ali nas nekoliko ukapiralo je da se radi o Zmajevim decjim igrama, što znaci da je na pomolu katastrofa. Elem, kad je zadovoljni direktor otišao, kad smo Suncicu vratili u položaj ‘’spavace lutke”, pokušali smo razrednoj da objasnimo stvar. Stvarno je bilo žalosno gledati kako se sirota žena iz onakve velicine svodi u deminutiv, ali izbora nije bilo. Šta sve nije pokušala da na Zmajeve igre, uz Suncicu, pošalje i mene, kao nekog ko bi joj nosio svesku, užinu i ciste soknice – bez uspeha. Suncica je tri dana vežbala dikciju na mojim slobodnim sastavima i otputova… I sve bi se možda i dobro završilo da na tim istim Decjim igrama, posle sokica, keksica i rukovanja sa poznatim pesnicima, nisu svi dobili papir i olovku da demonstriraju svoje literarne sposobnosti. ”Hajde, deco, napišite nekoliko svojih omiljenih stihova.” Tu Suncica napiše, pa još i citko potpiše ”Mile voli disko, disko, a ja kolo”… Tri pesnika od zaprepašcenja padnu u nesvest (isina, posle se ispostavilo da se uz sokove služio i alkohol), a organizator se brzinom svetlosti razvede od žene (jer su ga hitno zvali na raport, pa ga pronašli u garderobi sa švalerkom). Bože moj, svako cudo za tri dana. Suncica je završila kao dak generacije, a ja sa ukorom nastavnickog veca.
Sad su neka druga vremena, mada je obicaj ostao isti. Kad treba pisati na zadatu temu, sednem, oslonim se na laktove (toliko potrebne u životu), duboko udahnem, zagledam se u treperavu svetlost ekrana… a onda me, sutra oko podna, probudi Staratelj da zaspem supu… Ko je rek’o prijatno?
Ne vidite poentu? Pa, evo: Predlažem da se Sveti Nikola što pre ukine ako ne zbog posta, ono zbog rada skupštine.

“Rekao mi je deda da je sutra Sveti Nikola.Znaš tata,to mi je Imendan … A šta je to Imendan?”Uhhh … imao sam spremne odgovore na hiljadu  zašto -hiljadu  zato .Ovo je bilo hiljadu i prvo zašto….Do sada sam uvek uspevao da se vešto izvučem iz klopke pitanja kakva umeju da postave samo sedmogodišnjaci,od : “Zašto je euro krem pola braon-pola beo ?” do : “Šta radi Deda Mraz kad ne nosi poklone ?”, ali su me  “sveti” Nikola i njegov deda očigledno “uhvatili na spavanju”.

Imendan ? Hm …

Moju generaciju su,u njegovim godinama,nekako više specijalizovali za  - rođendane.Šta bih sve mogao da mu ispričam o 25.maju … Ili 29.novembru … Rođendani bez premca … sa 25 miliona zvanica.Neradni dani,spojeni sa vikendom…Pionirke,pioniri,”radnička klasa i poštena inteligencija”,referati,citati,… Žurkaaaa !

Proslavljalo se,valjda, toliko “rođendana”,da za imendane nije više bilo slobodnih termina u kalendaru.

A dalje … Dalje ne znam šta je bilo … Traka je obrisana …I  izgužvana.

Sledeći kadrovi su već neka sasvim druga priča.Ista ona u kojoj  traje njegovih bezbrižnih sedam godina.

“Oni” rođendani se više ne slave.Računi su plaćeni,stolice podignute.Fajront.

Licemeri iz generacije naših roditelja, pa i roditelja naših roditelja,koji su preko noći,u trenutku kolektivne katarze postigli konsenzus  da je vreme da se partijska članarina zameni crkvenom,Dan mladosti - Božićem  i da se Sveti Sava ipak nije prezivao Kovačević,ostavili su po tom pitanju moju i okolne generacije na sredini moralne i etičke klackalice.Ne računam pri tom one koji su odmah shvatili da se zauzimanjem što bolje pozicije na jednoj ili drugoj strani te klackalice može i te kako profitirati na račun nas sa sredine.

Ne znam … bio sam spreman na hiljadu zašto - hiljadu zato.

Naivno sam mislio - kad sam preživeo “Ko je rodio Teletabise” ili “Ko je posolio more ?” - na konju sam.

Danas sam demantovan.I zbunjen.Na redu su  pitanja na koja nisam siguran da imam prave odgovore.

B.