Ja sam meni bila jako bolesna… i još sam… a i vama sam, samo vi to ne osećate… a kad sam bolesna, ja to jako osećam… a vi, opet, ne osećate… ili osećate? Pa, otvorite se, zaboga, eto, kako ja mogu. Što sam lepo sročila! A? Volim sama sebi da se divim, kad se vi već ne divite… meni. Nemoj da neko, slučajno, pomisli da sam samoljubiva. Sačuvaj Bože. Ali da se držim poslovica, izreka, citata… što jes – jes! pa tako i u ovom slučaju: ko ne voli sebe - ne voli ni druge! Ja vas baš volim, što podrazumeva da volim i - sebe. Toliko o uzajamnoj ljubavi.

Ali sa bolešću još nisam završila. Mislim, još sam bolesna i još ću o tome da vam pišem. Šta mogu? Ima ljudi koji sa jednom rečju sve kažu. Ja ne. Meni se prosta rečenica sastoji od (najmanje) tri složene, složena rečenica – pripovetka, pripovetka – roman, roman – španska serija, doživotna. A i sa bolešću je, izgleda, tako. Više sam bolesna nega zdrava, i to uvek u dugim intervalima. Ovoga puta uspela sam da identifikujem krivca, što nije čest slučaj, i tako je uzročnik – rano proleće. Bajaga: buđenje ranog proleća i blagi bol u grudima… samo što je kod mene bol malo iskočio iz konteksta. Dakle, šta mi je? Influenca? Opa! Ne da mi đavo mira, ja odmah na internet. Kakvi doktori, pilulice, injekcije (još uvek ”dvojim” šta je pravilno: injekcije ili inekcije, jer ako je pravilno injekcije, zašto i doktori i sestre uvek kažu inekcije? al’ to ću vam javiti kad budem sigurna – ako vas, uopšte, zanima). Dakle, preferiram samoizlečenje!!! Moja sumanuta ideja o alternativnoj medicini pruzrokovala je dodatnu iritaciju očiju, bol u leđima od sedenja pred ekranom i totalnu konfuziju u mojoj, ionako, već konfuznoj glavi, ali… doživela sam i prosvetljenje!

Šta to DRUM-u fali, a nismo ni znali?

Doktor, ljudi, doktor! Koliko sam samo puta pokušavala da članove navedem na dijalog – bez uspeha… S koliko sam napora prekopavala razne svaštare (apćiha!) ne bih li pronašla intrigantnu temu (bar temicu) za koju bi se zalepili dragi mi članovi, pa da o njoj trabunjamo, k’o većina urbanih paćenika, hipnotisanih titravim svetlom ekrana. Uzalud (je budim, Miljković)… Eureka! (Arhimed, a ja sveznalica, a? Opet citat do citata, al’ šta mogu kad su imali tu sreću da se rode pre mene, te mi tako nisu ostavili mogućnost da se i sama istaknem) Dakle, ako se ljudi na bilo šta lepe, to su onda – saveti! Kako zakucati vešalicu bez eksera? Gde nabaviti ikonu bez slike sveca? One stvari ”… a da ostanem nevina…”, neću ni da spominjem… Ipak, mislim da je psihijatrija u vođstvu, bar nekih 5:1, u odnosu na sve drugo. Zašto? Zato. Samo sledite moja uputstva, pa će vam se samo reći.

Pitanje: poštovani doktore, da li sam ja bolesna i ako jesam, hoću li uspeti da se izlečim? Noćas sam sanjala da se davim, u plitkoj, prohladnoj, ali čistoj vodi. San je bio toliko uverljiv da sam po buđenju otkrila da su mi telo, kosa, pa čak i spavaćica, potpuno mokri. Radi boljeg opisa svog stanja reći ću vam da sam se probudila na patosu, kraj kreveta, što me navodi da verujem kako sam pokušala da se iz vode spasem skakanjem na obalu. Brine me i to što sam, navedenim snom iritirana, ispoljila netrpeljivost prema komšijama sa sprata ispod nas, koji su jutros došli da se žale zbog vlage na svojoj tavanici, kao da mi nismo imali dovoljno problema sa vodoinstalaterima, koji su, opet, došli da poprave cevi, što su nam noćas pukle u kupatilu i izazvale poplavu u celom stanu. Ja, inače, nisam paranoična, ali ovaj san me ceo dan proganja i ne da mi… bla, bla, bla…

Odgovor: Poštovana gospođo, kako sam ja uvek direktan, reći ću vam da vaše stanje jeste zabrinjavajuće, što vas ne sme obeshrabriti. Lečenje može potrajati duže vreme, ali ulaganje u budućnost se uvek isplati. Koliko sam shvatio, vaše traume potiču još iz detinjstva, tj. iz perioda koga se ne možete ni setiti, jer ste u to vreme bili samo embrion. Sve navodi na pretpostavku da je vaša, u to vreme trudna, majka, svoju trudnoću olako shvatila. Ukoliko je živa…

E, vidite, poštovani doktori se, u drugom delu odgovora, i sami dele. Hoću reći, serviraju vam se dve mogućnosti.

Prva mogućnost (zastupljenija): …predlažem da nekoliko prvih tretmana obavimo zajedno sa njom (majkom), kako bih stekao uvid u njenu mentalnu higijenu, a potom da se dogovorimo o vašem daljem lečenju. Moja je privatna praksa već za četiri meseca stekla velik ugled, kako medju (nesrećnim) pacijentima, tako i među mojim uvaženim kolegama, o čemu svedoče brojne diplome, obešene (bez pravosnažne osude i mogućnosti odbrane) po španskim zidovima moje elitne ordinacije. Kako se pomenutom praksom bavim isključivo iz humanih razloga, spreman sam, u cilju vraćanja vas, kao jedinke, u psihičku ravnotežu, da učinim ustupak, te vam omogućim naplatu svojih stručnih usluga u vidu čekova građana, a u ratama, po dogovoru. (Dajte na rate – ako Boga znate!)

Druga mogućnost (ne manje stručna): … vaša majka, a nije smeštena na psihijatriju, prenesite joj moje iskreno divljenje. Što se vas tiče, počećemo sa metodom spojenih sudova, tj. lečenja vodom, po principu: klin se klinom izbija. Leći ćete u kadu do pola napunjenu prohladnom, ali čistom vodom, i tako prespavati narednu noć. Ukoliko se pozitivni rezultati ne postignu prvom terapijom, nemojte se previše uzbuđivati. U toku naredna tri dana sigurno ćete dobiti upalu pluća, te otpočeti novu terapiju antibioticima, ili biti smešteni na bolničko lečenje. Tako zaokupljeni preživljavanjem, zaboravićete da ste uopšte imali noćne more. Ako, pak, ne preživite pomenuti upalu pluća - javite nam se ponovo, pa ćemo preći na novu, nešto rigorozniju metodu.

Sad vidite kako je meni bilo dok sam lebdela na granici ”to be, or not to be” (Šekspir), a sve u cilju privlačenja pažnje zarad konverzacije među članovima DRUM-a. Molim, bez aplauza. Znači, gospodo administratori, primarno je angažovati radnika, profil medicina (što, možda, i nije primarno; čini mi se da se lako da provući profil: bujna mašta – stvori svašta), a kako bih vam, kao i uvek, pomogla! odričem se sve slave koju sam stekla na DRUM-u (naravno, u korist medicine).

I tako smo stigli do samog kraja godine… Praznično, veselo! U većini slučajeva nesvesni da se u onom momentu dok se razvodimo sa Starom već venčavamo sa Novom - koja nam, takođe, neće dugo biti verna. Naravno, pamtićemo je. Pa mi, JULIJANCI, nismo ni navikli da čuvamo lepe uspomene, ali zato sve što je bilo loše još dugo, dugo ostaće nam u sećanju, a poznato je da je sećanje kvarljiva roba. Dakle, za par meseci, sve što nam nije pošlo za rukom više neće ni biti naša krivica, već isključivo vremena u kom živimo, okruženja, tuđih smicalica i promašaja, nepovoljnih situacija… Ali, koga je briga? Večeras čekamo Novu Godinu!

Evo, ja vam u Novoj Godini želim što više šunki, švargli, kobasica, čvaraka… i svih ostalih svinjskih prerađevina – izuzimajući grip. I nemojte to olako shvatiti! U prošloj godini ste, zaokupljeni brigom o zdravlju, uspešno zaboravljali da ste gladni. Istina, ja nisam. Mislim, nisam zaboravila na glad, mada ni sa zdravljem ne stojim baš najbolje, evo recimo pritisak mi… (dobro, dobro, znam da se to rešava kod čika doktora). Biti gladan - to je dobro za liniju, za standard (je l’ ga uopšte imate?), ali nije dobro za ”mentalnu higijenu” (opa!). Tu se, onda, osim straha od pandemije javlja i depresija, pa frustracija, a iz toga proističe – poezija. Šta je? Šta?

Odmah ja dam i stručno objašnjenje (lično, naravno). Trebalo je da se vakcinišemo – nismo se vakcinisali u strahu od negativnih posledica vakcine (čitaj: zbog opšte zabune izazvane nebuloznim saopštenjima ”odgovornih”) – buljili smo u TV i čitulje po novinama, da čujemo ko je kad i zašto umro (”Hvala Bogu, nisam ja!”), a opšte je poznato da smrt izaziva depresiju. Prateći koeficijente smrtnih slučajeva, nismo mogli izbeći reportaže o skijanju jednog (brojnog) dela srećnika na ”našim” lepim planinama, ni preskočiti euforične izveštaje veselih, nasmejanih (nama u lice), spikerki iz okićenih supermarketa, o tome koliko smo potrošili na poklone i trpezu - počevši od katoličnog Božića do pravoslavne Nove Godine (tako smo shvatili da ni ne znamo koliko smo bogati!). Kad nas nisu obaveštavali o turističkim ponudama – obaveštavali su nas koliko je beskućnika pomrlo od zime u neposrednom susedstvu, pa smo svaki čas virkali u šupu da proverimo stanje čuka, uglja i drva, ili se traumirali čim trepne sijalica – da ne počne restrikcija struje, poskupi plin… Nije ni čudo što na krčanje sopstvenih creva nismo ni obratili pažnju! Kad su nam nadležni, najzad, saopštili da smo, za divno čudo, još živi, mada nevakcinisani – odahnuli smo. Potrčali smo, brže bolje u špajz po čvarke, kiseli kupus i kompot od višanja (nema svako C vitamin upakovan u narandžinu koru). Posle svih gore navedenih trauma, dočekala nas je sablasna slika proređenih polica, polupraznih buradi, avetinjskih klinova bez kulena i kolenica – a sva deca kod kuće, raspuštena – što od našeg nemara prema njima, što od zdravstva i prosvete.

* Frustracija je stanje lišenosti, osujećenosti čoveka da zadovolji neki, u dovoljnoj meri aktivan motiv koji je bilo po subjektivnoj, bilo po objektivnoj oceni za jednu ličnost veoma važan… na taj način se ugrožava čovekovo ”mentalno” zdravlje!

Aha, eto vam sad ono ”opa” što niste odmah razumeli! Sad razumete.

Je l’ znate vi kako sam ja sve to povezala? Evo ovako: ko će normalan napisati, otpevati i na kraju – slušati ”Mokra drva, pa neće da gore, smrznuću se ja do bele zore”. Niko, naravno. Ali hoće onaj ko u strahu svaki čas viri u šupu za ogrev. Dalje, ”Nećeš čak ni pasulj da mi skuvaš, a kamoli decu da mi čuvaš” – čista depresija. Čovek je izgladneo, a prosta analiza dotičnih stihova ukazuje na to da ima decu, koju (zbog nametnutog raspusta) nema gde da zbrine, i opet - školski primer depresije. Kad se samo malo udubite, i sami ćete zbrajati zašto neko ‘’suzama lepi tapete”, zašto očajna curica u zapomaže: ”Kažu, nismo par zato što si podstanar”. Frustracija, ljudi! E, sad se lepo vratite na onu zvezdicu gore i shvatićete da su pomenuti jednostavno žrtve teške frustracije, lišeni nečega što im pripada, i motivisani za…? Za? Za poeziju!

Srećna Nova Godina,

rodila nam slanina!

Bogu se pomolimo –

odricanje volimo.

Nek nas hladna zima štipa -

daleko nam svinjska gripaaa.

Nek nam grade mostove –

štovaćemo postove.

Neka hapse mafiju –

a mi na terapiju.

Nek nam učkur stegnu jače –

čik da vidim ko zaplačeee!

Čini mi se da će ovo ispasti nekako putopisno, pa ako ste spremni da iščitate do kraja:

Molim, udobno se smestite, vežite pojaseve i polećemo! Turistička agencija ”Upoznaj se sa Bogom a posle sam sa sobom” želi vam ugodno putovanje!

Shvatili ste? Pa, ako vam nije po volji – bolje da odustanete odmah. Za posledice ne odgovaram. Al’ ipak, za posledicu možete imati mučninu, stres od ”veličanstvenog” pogleda niz serpentine nedođije, uganuće članka ruke ili noge (zavisno od vaše veštine pri penjanju), te upalu mokraćnih kanala (reka i jezera)… ali ako ste se već odlučili za putovanje, neću ja da vas odgovam, valjda su vas upozorili (nisu, naravno!). Pošto već osećam svrab u kosi (na mestima gde bi, pretpostavljam, mogli izrasti rogovi) i donjem delu leđa koji ima nepristojan naziv (a ja sam pristojno vaspitana, samo ću reci da bi se tu mogao nalaziti rep), moram vam odmah otkloniti sumnju u svoje versko opredeljenje. Ja sam hrišćanka. Vernica. Ko i dalje sumnja, molim, nek proveri. Čak će imati tu pogodnost da ne putuje daleko, recimo u Ostrog, već samo da prošeta do seoske crkve. Tamo svakako niste skoro bili, ako ste uopšte i bili…

Interesantno, u vreme kada sam ja rođena (1389-te, ne! to je nešto drugo, al’ tu je blizu), bio je običaj da se deca rađaju po kućama. Sasvim jednostavno, pozovu babicu, a ako nešto, ne daj Bože, krene po zlu, pozovu i doktora. E, šta sve te stare babice i doktori nisu znali… Dobro, vidim i ja da sam odlutala. Znači, rodilo se – valja ga krstiti. Nemojte misliti da je to, što je bilo davno, baš sve bilo šablonski. Obično su malene nosili u crkvu, krštavali i - završena priča. Ako u selu nije postojala crkva (kao, recimo, u Crvenki) – doneli bi dete u Sivac. Ako je pak dete bilo bolešljivo – sveštenik bi došao u kuću. Istina, ne smemo zaobići ”crveni period” u kome su se deca krštavala u sred noći, po kućama zatamnjenih prozora. Sveštenik se provlačio kroz otškrinuta stražnja vrata, ugovorena šifra: tri puta kucne kratko, jednom lupi pesnicom (da bar na neki način ispolji svoj gnev), a posle obavljenog krštenja izlazio bi kroz prozorčić na komori, pa preko komšijskih bašti praćen, u najboljem slučaju, samo lavežom pasa a češće komšinskim psima, baš u te svrhe puštenim s’ lanca. Ne kaže se džabe ”komšija – pa Bog”! Kad je crveno izbledelo, siroti sveštenici nisu ni znali da po danu nađu kuću u kojoj treba da svete vodicu. Šta partizani - ilegalci? Ma, oni su bili amateri spram našeg sveštenstva! Sad, kad smo se vratili veri, sveštenici ostadoše sveštenici, a mi? Zaboravili smo koliko je mantija pocepano da bi nas bar donekle održali u hrišćanstvu i umesto da uživamo u privilegiji što nam selo ima ovako lep hram, mi kao svetski misionari, putujemo u tuđinu da krstimo i sebe, i nedužnu decu. Deca su, naravno, u gorem položaju. Bez prava glasa. Vraćanjem tradiciji, činom krštenja, nismo pratili put unazad već izmislili neki novi – mondenski. ”Smatram da je Bog prvo veliko pitanje mladosti” Dobric Ćosić. Zašto bi neko krstio dete ako od njega ne očekuje da bude vernik? A kako detetu, kad se zaplete u mladalačke dileme, objasniti da prvu od Svetih tajni nije primilo u rođenoj crkvi, već na turističkom putovanju, grupnom izletu, u brzom letu? Malo neozbiljno za ozbiljan početak života… No, sigurna sam da će prozvani i za to naći neko jako objašnjenje – KUL!

Ne, ne, nemojte ustajati. Pauza za užinu je u restorana ”Tri vaskrsla jareta”. Autentična atmosfera manastira, zidovi islikani sekvencama iz života samog Gospoda, viđeno i crtano rukom nadarenog umetnika, vlasnika - naivca lično, vinska karta svetskog renomea, kuhinja domaća: hladna čorba od zelja, vrući specijaliteti sa roštilja prekršteni mirisom tamjana, za desert rukom brano šumsko voće! uz koje vrtoglavo visok račun dobijete - gratis. Molimo putnike da pripreme po 50 dinara za šofera. Ne, nije uračunato u cenu aranžmana. Pa šta ako nije rečeno? Kako vas samo nije stid? Idete na molitvu, a nemate toliko samilosti da čoveku platite ručak! Jel’ on da gleda dok vi jedete?

Posle su pričali kako je bilo lepo: Krenuli su u osvit zore, malo nenaspavani, prava jutarnja idila. Istina, u autobusu nije radilo grejanje, al’ onako u priči - put brzo prođe (Ap-ćiha! Nazdravlje.). Uostalom, šta je dva dana provedena u položaju fetusa u odnosu na oprost koji sledi? (Da niste grešili oprost vam ne bi ni trebao, al’ ajd’ sad.) A kad tamo, čudo: manastir iz 17 veka, zamisli, to treba doživeti, to treba videti! – oduševljeno kažu. Ja verujem, al’ pitam zašto je to čudo? Manastiri Fruške Gore datiraju pre 15. veka, a oni na Kosovu čak iz 13. Čini mi se da su to prečuli. Jedino im vreme baš nije bilo naklonjeno, hladnjikavo i kišilo je, ali neverovatno kako je udobno spavati na kamenom podu, samo ćebence pod tobom – skromno, monaški. Meni nije sve baš bistro. Dodaju da su se po povratku svi odreda bacili u krevet i slatko zaspali, pa, reko’: a što sad i kod kuće ne spavate na podu? Samo su me pogledali, nekako čudno. Pa, opet mislim, sigurno u svom isposničkom zanosu još nisu u stanju da razumeju ovozemaljski primitivizam – spavanje u krevetu. Najlepše je što je par njih doživelo isceljenje! Ne znam tačno od čega, ali pominjali su jednu ženu, koja je posle putovanja oslobođena kamena u žuči. Operisali je na VMA. Još su me zaprepašćeno pitali: Ti nisi bila?! Posramljeno priznam da nisam, ali htedoh dodati da sam zato… Nažalost, svi su žurili, pa su mi na rastanku samo dobacili: Moraš ići. Ja sam već treći put… ih, ja već peti… Nisam mogla a da ne primetim da skoro sve koračaju nekako ”ušinuto”. Sad, je l’ od molitve, il’ od poniznosti … ne znam, stvarno…

Nešto mi tako palo na pamet: zašto se u našem selu sveštenici menjaju često, k’o godišnja doba? Sigurna sam da i oni vole da vide druge crkve, tuđe običaje, načine života, da malo promene sredinu, proputuju… ali i oni su samo ljudi, i znaju ”ako piljiš u sunce navući ćeš tamu na oči”.