Pitalica - pričalica

BAKIN KUVAR – TRADICIJE ČUVAR

I? Da se nastavim tamo gde sam stala: šta smo, osim kilograma i minusa na računima, dobili od praznika? Pa, kako ko; ali uglavnom mamurno buđenje, veliko spremanje posle žurke, povišen holesterol, glavobolju, po restoranima otužne “specijalitete kuće“, samokritiku o promašenom izboru “tako dobro odabrane garderobe“, po trgovima nazebe, viruse, opekotine od petardi i rupe od cigareta na jaknama, te onaj čuveni (već i od stručnjaka ozvaničen) postpraznični stres… Dobro, ima i onih koji su prošli bolje. Manjina, naravno (ne nacionalna, pa imamo bar jednu zajedničku ludnicu). E, ta manjina, koju je ona stara, buđava, ozloglašena godina nežno prevele u novu, svežiju i srećniju, poklonivši im pri tom radost, osmeh, nadu… ta manjina još uvek nije svesna da bi im se sve te lepe stvari svakako i dogodile, čekali oni ili ne, da sat otkuca onih fatalnih 12 puta. Shvatiće oni to jednom (nažalost), ali za to im je potrebno još dosta iskustva, pa da sve bajkovite doživljaje povežu isključivo sa sopstvenim srcem. Jer, sva ta lepa osećanja, čvrsto su vezana jedino za ljubav (pa sad, svejedno prema kome ili čemu).

E, da je tu kraj… Ali, čeka nas još i noć 13. januara. Tu se, naravno, podrazumeva da smo Božić proslavili kako i dolikuje: brižni prema drugima, skromni prema sebi, praštajući i radujući se. Opet, i to podrazumeva da smo do Božića postili, a posle dugog posta čoveku i nije baš do hrane, zasiti ga šaka oraha, suvih šljiva i smokava. Ne računam onaj (veći) deo Srba, koji su od zaborava teškom mukom otrgli i sačuvali deo svoje tradicije (koje su se do pre par godina tako junački odricali). Znamo već da se najbolje sačuva ono što je zapisano, pa još kad je autentično, kao recimo: recepti. Jeste, recepti naših baka. Sad lepo imamo svedočanstva šta i kako treba spremati i jesti za svaki praznik. Uputno piše šta činiti, ali šta ne činiti – to je slabo ko zapisiv’o. Zamislite samo neke bakine recepte u kojima piše posni dan: ne kuvati svinjsko… Bakama nije ni trebalo da to zapisuju, sve su znale napamet, a ako baš i nisu, imale su komšinicu, kalendar, u njemu crveno slovo… i sve ostalo. Bako, bako, zašto su ti tako velike oči? Da te bolje vidim kako u sred Bačke kupuješ na pijaci grančice hrasta, pa ih pališ kao badnjak! Kakav običaj?! Božić se ne kupuje na komad, na pijaci, On se slavi na svom i u svom, pa šta ko ima – ima. Neko slamu, neko hrast… A odakle kod nas hrast?

I tako, od jedne do druge slave… ono što nam se sviđa – upijamo k’o sunđeri, ili magične krpe!, ono što nam se ne dopada – otpada. Sastavljamo sebi svoju tradiciju, a sve po onoj narodnoj “svako je kovač svoje sreće“. Mogli bi se raspravljati do idućeg Božića, nama to bar ide od ruke, ali još nas čeka 13. januar. Pročitala sam negde da mora da smo mi, Srbi, nebeski narod, veliki baksuzi kad i Novu Godinu čekamo 13-og. Kako god, nadam se da ova neće proći manje euforično od one prošle. “’Ajde, dete, neka lete rakete!“

Ocenite članak

Prosečna ocena / 5. Ukupno ocena:

Pratite nas na FB stranici:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *