Pitalica - pričalica

ANTIKVARNICA

E, što rek’o Balašević ”da je meni…”! A kad on to kaže, besmrtnik, kako mi, smrtnici ovozemaljski, maštanju da odolimo? Sednem ja tako, zažmurim jako, jako, i iz zaleta, bez razmišljanja, u neke šezdesete – sedamdesete godine… (imam i neke cvikere, k’o Dženis, samo mi fali malo sluha). Ne bih ni novčanik ponela, ni sendvič, ni četkicu za zube, ne bih ni patike, pa podrazumeva se da će me dočekati sunce, da će mi neko pokloniti haljinicu na cvetiće, razne đinđuve za kosu, uši, vrat, ruke… (ma, za sve ekstremitete, pa da zazvecka hipi dete, u prolazu, da svi čujete), a bosa već znam koračati, pa ću lako pronaći sjaj u travi… Istina, malo me strah pasa, čak i onih od slame, ali kad pomislim na Leptira i kauboje što jašu kroz ponoć, sve mi se u glavi pomeša, uskačem u tu Odiseju, bila u svemiru ili Vudstoku. Ima, u tom vremenu, još nešto što mene obara s nogu (a da to nisu plave oči Pol Njumena, ni glas Marlon Branda). Knjige! U to (istorijsko) vreme ljudi su čitali kao ludi. Istina, negde se ta staromodna navika zadržala do dana današnjeg, a to što kod nas nije, ne treba nas, kao narod, ni kriviti. Jednostavno, nama samo nedostaje metro. (Dobar izgovor para vredi.) Mislim da se u to vreme i pojavio naziv: džepna knjiga. U pokušaju da utvrdim iz kog razloga se to tako dobro ”primilo” u narodu, pronašla sam više mogućih odgovora, ali vama ću, za sada, prezentovati samo (tipično) tri: 1. knjiga je bila manjeg formata, tako da niste morali od nje da se odvajate kako biste u džep smesliti sitniš, cigarete, upaljač, žvake, ključeve… i ostale neophodne nepotrepštine bez kojih se život ne da zamisliti; 2. knjiga je koštala taman toliko koliko je prosečni potencijalni kupac (onog vremena) mogao da ima u džepu dok prolazi pored knjižare; 3. knjigu ste mogli izneti u svakom džepu, rukavu, za pojasom ispod košulje, čak i uvučenu u soknu ispod farmerica iz svake knjižare, a da se to ne primeti. A ako se i primeti – pa to je samo džepna knjiga… Sve više verujem da je kod ljubitelja pisane reči razlog br. 3 bio ne samo najomiljeniji, već i najzastupljeniji. (Šta u mene gledate? Sve su ovo Starateljeve knjige.) U svakom slučaju, bilo je normalno da, gde god da se smestite, izvadite trenutno najaktuelniju knjigu, jer ona, ne samo da vam pruža zadovoljstvo saznanja, već oko vas za par sekundi okuplja masu znatiželjnih srodnih duša. ”Šta čitaš?” bila je šifra koja je, tada, jednako otvarala sva srca, kao univerzalni ključ (zvani kalauz), sada, sva vrata. Ako bih se udaljila od teme, što redovno i činim, mogla bih vam navesti mnogo više razloga ”za” knjigu, nego ”za” kalauz, mada je sada ovo drugo nešto isplativije. Ali, to je već stvar ukusa… Vraćam se onom trenutku kad me zapljusnu talasi muzike nekih čupavih buba, a ja na krilima mašte uplovljavam u davnu prošlost. Tako se, valjda, potrefi da baš tada Staratelj upada sa jednom od onih svojih čuvenih rečenica: ”Gde su mi čarape?” ili ”Ja sam gladan.”
-”Dobro” – kažem – ”zar ne vidiš da putujem?”
I tu se on svaki put iznenadi!
– ”Nisam znao da već može bez pasoša,” – a zna dobro da me izludjuje to s pasošima, izvodima iz matičnih knjiga rodjenih (ne stariji od 6 meseci), potvrda o državljanstvu (ne starija…), taksa od *, taksa za*, priznanica, uplatnica, viza… (Bensedin, molim, – traje kriza…).
Sakupim nekoliko čarapa, uspem da ‘’sparim” dve slične, obujem ga, nahranim, ispratim u surovu stvarnost s nežnim pozdravom ”Čovek je usamljen i medju ljudima…” a još mi u glavi neki davni akordi, ”Imagine”… Biće da je Lenon…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *